DRANG nach OSTEN ili „treća sreća“

Pojavni oblik trećeg pokušaja imperijalne pangermanske politike potčinjavanja čitavih regiona na starom kontinentu, sada se već otvoreno uočava a proces traje već punih četvrt veka, tačnije od početka razaranja nekadašnje države Jugoslavije koju su Srbi u dvadesetom veku  uporno stvarali, uprkos pokvarenih vatikanskih i britanskih ometanja.

Pozadina težnji pangermanskih centara moći ima svoju predistoriju, koje se valja setiti ovog avgusta dok se i u poluokupiranoj Srbiji stidljivo govori o etničkom čišćenju srpskog naroda sa njegovih vekovnih ognjišta, u Srpskim krajinama. Doduše, službeni «pisari pisama» Kolindici i njenim savetnicima kroatogeneralskim, strogo moraju da paze gde je granica koju je zacrtao «mirotvorac sa Balkana» (ljubi ga teta Angela) u svojoj navodno postpotočarskoj viziji, dok dežurni drugosrbijanski analitičari već uporno istu traže i u Kremanskom proročanstvu (ah, ti nemarni i neodgovorni Tarabići, gde su li je samo zaturili!).

Potsećanja radi, još pre više od jednog veka, nemački industrijski magnati projektovali su politiku koja je nazvana «Prodor na Istok» (DRANG nach OSTEN) koji je išao preko tadašnje Austro-Ugarske i Balkana.

Beč, Budimpešta, Beograd i Sofija bili su tada najvažniji železnički čvorovi na putu za Carigrad i Bagdad, a Trst, Pula i Kotor imali su da posluže za pomorske baze nemačke vladavine Jadranskim i Sredozemnim morem. Austro-Ugarskoj je dodeljena uloga prethodnice u tom prodiranju na Istok, a sami nemački imperijalisti su preuzeli ulogu zaštitnika postojećeg status quo-a na Balkanu, ceneći da će se planirani rat sa Rusijom neminovno pretvoriti u rat sa pravoslavnim Slovenima, uopšte. Nemački vladajući krugovi na čelu sa Viljemom II, oštro su se suprostavljali zbliženju slovenskih i pravoslavnih zemalja Balkana, pod okriljem Rusije sa geslom Balkan, balkanskim narodima (a ne okupatorima!).

Sa gledišta nemačke diplomatije, nesloge između balkanskih zemalja bile su poželjne a sa gledišta pokvarene britanske diplomatije, čak su i oružani sukobi bili poželjni jer se tako usporava i pangermanski prodor na Istok, koji već uveliko ugrožava njihov status. Nemačkoj diplomatiji bilo je svejedno koja će balkanska država, prelaskom na stranu austro-nemačkog bloka, izvršiti ulogu grobara Balkanskog saveza, dok je austro-ugarska diplomatija po svaku cenu želela da to bude Bugarska, a da se Srbija, oslabi i uništi, zbog jugoslovenskih pokrajina u Dvojnoj monarhiji i opravdane težnje Srba za jedinstvenom državom.

Osnovni cilj nemačke diplomatije tada, bio je da razbije Balkanski savez pre otpočinjanja oružanog obračuna za novu podelu sveta, jer njegove vojničke mogućnosti u konkretnoj konstelaciji snaga u Evropi, nisu bile za potcenjivanje, pre planirane germanske agresije na Rusiju.

Posle četiri duge godine pokolja na bojnom polju, sudbinu tadašnje Bugarske, ali i Nemačke i Austro-Ugarske, rešio je srpski vojnik na Solunskom frontu. Izjava cara Viljema II o rešenju rata ostaje istorijska istina. Francuzi su najzad dočekali svojih pet minuta i bili nemilosrdni (sa razlogom) u Versaju. Anglo-britanski udruženi kapital, spasio je Nemce, jer SAD nisu u parlamentu usvojile francuski predlog za nadzor i preventivnu vojnu intervenciju nad Nemcima, kao latentnom opasnosti za svetski mir.

Ceneći da je kucnuo povoljan čas za deobu Sibira, svesno su tridesetih godina prošlog veka imperijalisti iz pepela podigli nemačku ratnu industriju i pustili čika Adolfa da se malo poigra sa pitanjem njihove konkurencije, što je izgledalo u pojavnom obliku kao trajno rešenje «jevrejskog pitanja». Zapravo, mala  vežba za rane radove u rešavanju «slovenskog pitanja» u prostranstvima SSSR-a, dok je udružena Evropa marširala pod oružjem a nepokoreni Rusi doneli odluku – NI KORAK NAZAD – plativši punu cenu za nju, da izvojuju slobodu za sebe, ali i za te udružene evropske fašiste, pod germanskim vođstvom.

Tokom toga rata, uz ruski i poljski narod u Evropi je najviše stradao srpski narod. Hrvatski fašisti, vežbali su «srpsko pitanje» u NDH, ubijajući stotine hiljada Srba na način od kog su se i sami nacističko-fašistički zločinci užasavali. Posle sovjetske pobede nad fašizmom, zapadni saveznici odmah su počeli priču o «opasnostima komunističke nemani po slobodni demokratski Zapad», dižući ponovo iz pepela razorenu Nemačku.

Revanšizmom prema srpskom narodu, koji je počeo pre četvrt veka razbijanjem Jugoslavije, Nemačka je započela krvavu balkansku tragediju. Tzv «jugoslovenska kriza» je prividno  neutralna sintagma koja skriva dugoročno planirano angažovanje Nemačke, Vatikana, Austrije i SAD, na razbijanju međunarodno priznate države, članice UN, jer su je te zemlje videle kao prepreku za sprovođenje svojih imperijalnih planova na Mediteranu, Jugoistoku i Istoku kontinenta.

Nemačka, Vatikan i Austrija, zapališe ratni požar u Hrvatskoj i Sloveniji, ali su ga Amerikanci ipak gasili benzinom u BiH, da bi što većim požarom na Balkanu pokazali Evropi i naročito Rusiji, da su nemoćne i zavisne, a da je novi svetski poredak, sinonim za američku NATO dominaciju, stvarnost koju svi moraju podržavati i poštovati. 

Uspešni oružani otpor Srba koji su pružili neoustaškoj povampirenoj armadi u Hrvatskoj i BiH, pokazao je da bez učešća NATO  trupa ipak neće biti moguće postići zacrtani cilj, proterivanje Srba sa Jadrana kao toplog mora, na koje nipošto ne smeju da stignu brodovi pod Svetoandrejskom zastavom, što već dva veka plaši i britanske i pangermanske «mirotvorce» koji su namerni da promene svest tih tvrdoglavih Srba.

Pune četiri godine, pregli su i NATO planeri i njihovi poslušnici u UN i drugosrbijanski Soroš kursisti i bivši jugo-komunisti, da ubede ostatak zaklanog naroda srpskog da mu se neće ništa zlo dogoditi, samo će se potomci koljača iz Mačve u Velikom ratu i hrvatske fašističke Crne legije, folksdojčerske Princ Eugen divizije i neonacisti razbuđene ujedinjene EU, malo sa njima igrati reprize, a posle mogu Srbi i da sami priznaju da nisu toliko mnogo ni stradali, oprostiće im Vatikan i njegovi izvođači ranih radova što su se toliko izmorili, u novom pokušaju da ih «uljude». I tako, sve dok Britanci ne podnesu predlog rezolucije o «srpskoj genocidnosti», a genocidni narodi ne smeju svoju državu imati, zar ne!?

Srbi su tako ponovo, hteli to ili ne, kupili dragoceno vreme Rusiji, da preboli dečje bolesti divljeg liberalizma i postsovjetskog lutanja u traženju sebe same, dok nije stasala generacija samosvesnih, demokratski opredeljenih državotvoraca, koji su najljubaznije poručili neofašistima –  NI KORAK DALJE, a snovi o strateškom pohodu na Rusiju, Sibir, Kaspijski basen i centralnu Aziju, ipak su samo sanak pusti i nedosanjani!

Čak je i ova poluokupirana Srbija, ovog 9.maja, prepoznala da je to Dan pobede nad fašizmom u kojoj je srpski narod dao značajan doprinos, a ne Dan Evrope, njegov «dubler» tobož posvećen  stvaranju EU.

«Savez evropskih država mora biti po mogućnosti zajednica svih evropskih zemalja. Evropa je  postala suviše mala za međusobno izolovane i zaraćene suverenitete. Rešenje evropskog pitanja može se naći samo na federativnoj bazi, pošto se evropske države mogu ujediniti samo slobodnom odlukom, koja proizilazi iz uviđanja neophodnosti ujedinjenja u zajednicu suverenih država». NE, ove reči nisu izgovoreni komentar na RTS, posle spontane potočarske dobrodošlice Vučku, ovogodišnjeg, vrelog 11. jula!

To su reči fašističkog, nemačkog ministra spoljnjih poslova, Joakima fon Ribentropa, izgovorene u martu 1943.godine, na savetovanju najvišeg državnog rukovodstva, gde se raspravljalo o «svetloj budućnosti» tako ujedinjene Evrope! Doduše, ključara svoje već zaključane sudbine nisu pozvali, da iznese buduće planove za preuređenje te njihove tako srećno ujedinjene EU, ali je on učinio sve da oslobodi potlačene i okupirane evropske i ne samo evropske narode, od zla fašističkoga.

Slobodarska Srbija i «Toma bez zemlje» (kako se to čini kroz poklonjene naočari tetke Viktorije!) prepoznaće značaj obeležavanja pobede nad svetskim fašizmom, još jednom, u septembru ove jubilarne godine, u vreme dok neofašizam divlja u pojedinim zemljama EU, a izvođači vatikansko-natoovskih ranih radova u Srpskim krajinama, održavaju bal vampira početkom avgusta u Kninu!

Značaj samoorganizovanja srpskog naroda u pružanju oružanog otpora povampirenom neofašizmu, i treći jubilarni pokušaj «Prodora na Istok» tek će se sagledati u punom svetlu nauke, dok bude tekao neminovni proces demontaže svega antislobodarskog, nehumanog i nedostojnog zajednice ravnopravnih ljudi na planeti, što su kao novi svetski poredak osmislili potomci fašista, kolonijalnih osvajača i ugnjetača, čineći pritom bezbrojne genocide po čitavom svetu!

Zbog svog značaja u procesu omogućavanja slobodarskom svetu da sagleda, treći, jubilarni pokušaj «istočnog prodora» imperijalističkih zlotvora, REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA, nije nestala, niti će, dok je SLOBODE!

Izvor: Fond Strateške Kulture