Drmanje kaveza i drugi eseji

‘Ajde da se ne foliramo. Jesmo li u kavezu – jesmo. A kad smo već u kavezu, iako smo slobodari naslonjeni na slobodarsku tradiciju, ‘ajde da drmamo kavez…

‘Ajde da se ne lažemo. Je li ovo kavez – jeste. A kad je već kavez, nemojmo biti oportunisti u kavezu, makar zadrmajmo kavez. Biti u kavezu, pa još biti oportunista u kavezu, dvostruki je kavez…

Prvo i prvo: shvatite da ste u kavezu. Drugo i drugo: ne mirite se sa time što ste u kavezu. Treće i treće: drmajte kavez. To su neka pravila u vezi sa pobunom u kavezu.

‘Ajde da se ne glupiramo: ko drma kavez, ima čemu da se nada. Ko ne drma kavez, može da se nada jedino kavezu…

Oni što miruju u ovom đukanovićevskom ili vučićevskom kavezu, mirovali bi u svim kavezima. Takvi su, ‘ajde da se ne pravimo luđi nego što jesmo, u većini. I ta većina voli kavez. Kao što voli sopstveni strah ili sopstveni prdež. Ono: pomalo smrducka, ali je makar rođeno i toplo je…

Oni što nirvanišu u pomenitim kavezima, naći će smirenje u svim kavezima ovoga sveta. Uživaće i tako i ovako u svim prljavim baricama i još će ubeđivati i druge da osim prljavštine i barica ničega nema. Ni u kavezu, ni izvan njega…

Stoga, drmajmo kavez. Ko drma kavez, taj će makar pokazati da je živ. A ko je živ, taj će makar dokazati da neće da životari u kavezu. Jer život i kavez: nekako ne ide. Osim ako je kavez život, a valjda nije…

Oni koji odumiru u kavezu, a tih i takvih je, da se ne glupiramo – većina, odavno su ubedili sebe, a ubeđuju i druge, da je životarenje život. A oni koji kažu da je životarenje život, zakleće se u svoj rođeni kavez i svom rođenom kavezu, da je kavez – sloboda. Sloboda sa rešetkama…

Zbog toga treba drmati kavez. I kad pomislimo da smo odistinski i tradicionalni slobodari i da nikada ne bismo pristali da budemo u kavezu, ipak, stalno i istrajno: drmajmo kavez. Jer, ipak smo u kavezu, da se ne lažemo…

Sad, od kada smo u kavezu, to nije sigurno. Rođeni smo da ne budemo u kavezu: sigurno je. A da smo od rođenja u kavezu: i to je sigurno. Eto, samo zbog toga i u ime toga: drmajmo kavez…

‘Ajde da ne budemo mutavi kod jezika i slepi kod očiju: biti u zatvoru, na primer, nije sramota. Osim ako ste neka prevejana lopina i ogavni razbojnik. Kao što su oni koji su nas smestili u kavez. Htedosmo reći: i zatvor je za ljude, ali za ljude nije kavez. Osim za one, koji su, o sramote, u većini i koji sopstvenu sreću traže među polutanima u kavezu. Ti i takvi mole kavez, a ne Boga, da budu doživotno u kavezu, jer su sebe izgradili prema potrebama kaveza kojem su od postanja zavetovani…

Oni koji u kavezu vide slobodu, opasniji su za slobodu od onih koji su od svega ovoga napravili kavez. Jer, oni koji u kavezu vide slobodu, napravili su ove koji su od ovoga napravili kavez. Oni koji su od ovoga napravili kavez jednoga dana će otići. Ovako ili onako. A oni koji su napravili ove koji su od svega ovoga napravili kavez, nikada neće otići. I nikada neće izaći iz kaveza. I nikada neće prestati da ubeđuju sve oko sebe da je kavez jedina sloboda…

I zbog toga, kad smo već tu gde jesmo, drmajmo kavez. Što jače, što istrajnije, što duže. Ukoliko zadrmamo kavez, pokazaćemo da je kavez kazna nedostojna slobodnog čoveka i da se za slobodu i za dostojanstvo treba boriti, pa makar i u kavezu…

Oni koji su nas strpali u đukanovićevski i vučićevski kavez, tretiraju nas kao životinje. Nego kako…Kao cirkuske životinje koje donose životinjski profit. Dakle, kada smo već životinje, budimo makar divlje životinje i drmajmo kavez svom snagom naše divlje siline, naše neukrotive pameti…

Oni koji su prihvatili da budu cirkuske životinje, ubeđivaće nas da smo divlje životinje i pretiće nam da će nas zatvoriti u kavez. Kao da već nismo u kavezu. A kakva li je razlika između malog i malo većeg kaveza? U malom kavezu je možda malo više slobode, nego u velikom kavezu. Eto razlike. Zbog toga: drmajmo kavez …

Oni koji su sudbinski vezani za kavez misle da je sloboda divljaštvo i da je drmanje kaveza primitivizam. Ta misao ih vodi do zaključka da je čovjek majmun, a majmun čovek. Ako je već kao što jeste: drmajmo kavez da se ne bismo više majmunisali…

U drmanju đukanovićevsko-vučićevskog kaveza proći će mnogi naši dani. I neka prođu. Jer samo kavez koji se drma može nagovestiti slobodu koja se sprema…

Prolazne večnosti

Proći će i ovaj sneg što sipka po ovome koji ovo piše, pa kako da ne prođe i ovaj što piše i ovo što piše.

Proći će i pismena kojima se ovo kobajagi zapisuje, pa kako da ne prođe i ovaj kobajagi zapis o večnosti…

Proći će i ovaj jezik kojim se glagolja, pa kako da ne prođu i oni besmrtnici koji su ovaj prolazni jezik proglasili večnim…

Proći će i sve večne knjige izatkane na večnom jeziku, pa kako da ne prođu mušičave skribomanije trenutačnih skribomana koji su umislili da su neprolazni…

Proći će čak i ovaj pobožićni dan objavljujući da je prošao večni Božić. To što će opet svratiti u našu varoš i Božić i pobožićni dnevi, ne znači da su večni – ni varoši ni Božići koji nam obasjavaju život. Život koji će takođe proći u svojoj večitosti koja ima kraj…

Možda prođe i ovo nebo koje je mera svake večitosti, pa kako da ne iscuri i ova zemljica koja je svoje trajanje vječno vezala za nebo koje mora jednom proći…

Pa ako prolazi čak i nebo i zemlja koja se zbog neba nada večnome trajanju, kako da ne prođu mali zemljani koji se na zemljici propinju ne bi li dosegli večito nebo koje ni samo nije večno…

Proći će i glad za slobodom kad je već sloboda odavno prošla…

Proći će i žeđ za pravicom jer je pravda odavno okončana…

Proći će i potraga za srećom jer sreća ionako nema ništa sa večnim trajanjem…

Ma, proći će, i nikom ništa, i čovek, jer bilo bi baš grozomorno da čovjek pored svih divnih bića bude večan…

Proći će i strah od ološi iako nam se ponekad čini da je jedino strah večan…

Izgleda da će proći i ološ, jer mora i zlo minuti svetom, kada je već dobro tako kratkotrajno…

Pa kad prolazi i zemlja svezana za večno nebo koje će verovatno proći, kako da ne prođu države i državice koje ionako nikada nisu ništa imale sa večnošću…

Proći će, dakle, i veliki i moćni, ugasiće se dapače i silni i strašni, pa kako da ne odsvira svoje i naša malecka državica koja je ionako prošla pre vremena samo što se to nije obnarodovalo i zapečatilo…

Ako se sasuo i donji kamen na kojem je nastala, a koji je simbol večnosti, kako da se ne prospe i privremena zidanica na kamenu koju su proglasili večnom…

Nema, dakle, večnosti, postoje samo prolazne večnosti. A sve što je prolazno sumnjivog je kvaliteta…

Jedino nisu sumnjivi naši večnici koji vladaju večno u prolaznosti svojoj… Sumnjivi su kao ljudi i junaci, no nisu sumnjivi kao prolazna invazija koja večno traje…

Rekosmo li da je možda i nebo nevečno? Pa ako je ispred večitosti neba poboden kolac strašne sumnje u trajanje, kako onda da bude večan svirepi Milo i kvarni Aleksandar…

Može li biti da će proći zemlja pod nebom i nebo iznad zemlje, a da će svirepi i kvarni ostati ?

Izgleda da smo do toga došli. Svemu smo u slabosti svojoj udarili crnu tačku, a onima koji su crne tačke osigurali smo večnost bez tačke…

Proglasili smo smrt života istovremeno oglašavajući večnost smrti…

Šta nam se to desilo, zemljače?

Da li je to ta letargija…ili umor od neumora?

Da li smo onima koji prolaze, a nikako da odu, dali pravo da nam otmu ono što ne prolazi, a kao da je odavno prošlo…

Da li će svirepi i mahniti zaista poslednji ugasiti svetlo ili će svetlo konačno ugasiti mrak…

Ostaje nam nada koja prolazi kao i svako beznađe…

Poema o poltronu

Poema je delo epsko-lirskog karaktera u stihovima (ponekad i u prozi). Može biti kratka ili duga, jednostavna ili složena, a uglavnom se sastoji od više pevanja. Još u antici imala je svoje zapaženo mesto i do današnjeg dana je nedovoljno određena jer se u njoj prepliću karaktristike lirike, epike i drame. U njoj su zastupljene brojne pesničke figure: poređenja, epiteti, metafore, paradoksi, oksimoroni, antiteze… Odlikuje se dramatičnim i tragičnim tonalitetom. Predstavnici poeme u svetskoj književnosti su…

I tu ćemo okončati ovaj kratak kurs iz književnosti. Dakle, znamo ponešto o poemama. Makar su nas tako jednoga davnoga dana učili oni koji su znali ponešto i o poemama i o životu. Neke stvari su se vjerovatno promenile, pa je moguće da u dukljanskom novovremenu poema više nije poema, kao što ni zelenaši više nesu Srbi. Nego, nećemo o belašima i zelenašima, već o poemama i poltronima…

Poltron je poltron. To je najjednostavnija, najtačnija i napotresnija definicija poltrona. Dakle, ovo čeljade se ne može definisati nikako drugačije već notornom činjenicom koja govori sama po sebi. Kao što je đubre – đubre, tako je i poltron – poltron. Ne postoji ništa što će ublažiti semantičku odgonetku definicije ovog dvonožnog stvora i logično-višećelijskog poltronskog organizma…

Kad je već tako kao što ustanovismo, kako je moguće dovesti u vezu potresnost i tragičnost poeme i ispraznost i karikaturalnost poltrona? Moguće je, jer je svaki isprazni i karikaturalni život sam po sebi tragedija, pa time i poema. Naravno, ukoliko mislimo na duhovnu, a ne na digestivno – probavnu stranu čovekove ličnosti…

Poltron je, gle čuda, uistinu tragična, što bi se reklo poemična poluličnost. Taj nedovršeni stvor samim svojim parazitskim bauljanjem ispisuje potresne stranice postojanja koje se ne može nazvati životom. Dukljanski ili veleserbski ambijent u kojem poltron raste, razvija se i razmnožava se, samo dodatno dramatizuju poemičnu potresnost njegove poltronske poluegzistencije…

Poltron se, naravski, ne rađa kao poltron. Ta činjenica je samo uvod u poemu o poltronu. Dakle, poltron je rođen ne da bi bio poltron, već da bi bio čovek. Čovek nema ništa zajedničko sa poltronom iako je i poltron, o klete sudbe, ipak čovek. U tom paradoksu krije se tragičnost poeme o poltronu. Niko se, da prikucamo, nije rodio da bi bio poltron niti poltronizam može biti genetička kategorija. Poltroni, ti ogavni stvorovi koji ne zaslužuju mržnju, već odistinsko saučešće, su sami po sebi jedinstveni i neponovljivi u svom tragičnom gadluku…

Zaključujemo, u veleumnosti svojoj, da poltroni ne rađaju poltrončiće. Poltroni se, kao i još neki niži organizmi koji nemaju ništa sa poltronima, razmnožavaju svojom prostom i nakaznom poltronskom reprodukcijom. Dakle, nemamo, ne dao veliki Bog, ništa protiv velelepnog čuda rađanja, ali imamo baš sve protiv razmnožavanja, odnosno proste reprodukcije poltrona i invazije poltrončadi i poltrončića…

I šefovi naših srpskih i dukljanskih kraljevina su jednom davno bili poltroni. Milo je bio poltron i točka. Aleksandar je bio poltrončić i tri tačke. Samo su poltroni, poltrončići i poltrončad u ovom i ovakvom, naravno poltronskom sistemu, mogli da postanu ovo što su sada. Sada su takođe poltroni, ali na mnogo višem nivou, što njihovu ličnu poemu o poltronima čini još dramatičnijom i tragičnijom..

Ne postoji poltron koji živi dostojanstveno kao što ne postoji ni prava poema koja se ne završava tragično. Poltronizam i tragizam su, videsmo li, u čvrstoj i neraskidivoj vezi. Stoga se gadluk poltonerije često poklapa sa obesmišljavanjem životnog smisla… možemo li, veleumnici dragi, zamisliti išta tragičnije (poltronskije) od toga?

Poltrončići i poltrončad su lepo ušuškani u toploj zadnjici nekog visokopozicioniranog poltrona ili velezadnjici glavnopozicionirane poltrončine. U toj i takvoj ušuškanosti poltrončići i poltrončad broje svoje poltronske dane. Naravno, ništa im ne fali sem života dostojnog čoveka…

Da li su poltroni, poltrončići i poltrončad ubili svako čovekoličje u sebi ili su svesni da su rođeni da bi bili ljudi, a ne poltroni? Da li su junaci naše poeme svesni da na njihovom poltronskom đubrištu niču sva zla ovoga sveta?

Ukoliko su sačuvali nešto od nečega u sebi, njihova poltronska poema uzrasta do antičkog tragizma. Zbog toga je svaka priča o poltronima poema o životu koji je stao u zadnjicu. Ima li nešto besmislenije i strašnije od toga…

Blento

Nisi ti građanin, ti si birač. Nisi ti birač, ti si nepogrešivi birač. Nisi ti samo nepogrešivi birač, ti si rođeni pobednik, dragi moj blento…

Ako si već, birač, nepogrešivi birač i rođeni pobednik, počni da misliš, dragi moj blento. Ili makar da zamišljaš, jerbo je teško misliti u nemislećem dukljanskom raju i u bezmislećoj Serbiji malenog Aleksandra koji nikada neće porasti…

Pošto gotovo sve možeš, dragi moj blento, zemljače moj i rođače moj, moći ćeš i da zamišljaš, kad već ne možeš da misliš…

Sve ti, dragi moj blento, ide od ruke, pa kako ti neće ići da zamisliš sve što ti treba iako već imaš sve u pripitomljenoj blesavosti svojoj…

Zamisli, dragi moj blento, da živiš. Pošto već ne možeš da misliš o životu, a i preteško je to u beživotnom dukljanskom trapu ili neživotnoj Serbijici-nebesnici malenog Aleka, počni već jednom da zamišljaš da živiš…

Ako si zamislio, dragi moj blento, dobro ti je krenulo. Živ si, makar u zamišljanjima svojim. I sve ti je nekako lepše, nego u pobedničkoj stvarnosti tvojoj. Nekako si važniji i veći, nego što si bio dok si bio veliki i važan…

Pa kad si već, dragi moj blento, zamislio da si živ, zamisli i da živiš dostojanstveno, bez straha i srama. Znam da je to teško i preteško u ustrašenom dukljanskom tutumraku i u posramljenom serbskom carstvu nebeskom, ali zamisli. Upinji se, koliko god možeš, dragi moj blento, ne bi li zamislio sebe u čovečijem obličju…

Kad si već zamislio, dragi moj blento, da si dostojanstven i odvažan građanin, zamisli i da radiš nešto korisno, jer dostojanstva i hrabrosti nema bez delatništva i pregalaštva. Znam, znam, dragi moj blento, da je teško bilo šta raditi časno i pošteno u nečasnoj dukljanskoj trafičici i u nepoštenoj serbskoj radionici – nebesnici, ali zamisli, napregni se…

Pa kad si već zamislio da radiš časno i pošteno, zamisli i da od tog rada, dragi moj blento, možeš što bi se reklo, časno i čestito živeti…

Pa kad si već zamislio da radiš časno i pošteno i da od onoga što radiš časno i pošteno živiš, zamisli, dragi moj blento, da i tvoja porodica može časno i čestito živeti od časnog i poštenog rada koji si zamislio…

Dobro, znam, dragi moj blento, da je teško i preteško zamisliti nešto časno, čestito i pošteno, u ovom zoološkom vrtiću, ali ne odustaj… niko ti ne traži da misliš, jer je to nemoguće, ali ti traže da zamišljaš i da od zamišljanja živiš…

Zamisli sad, dragi moj blento, da kojim slučajem nisi dragi moj blento, nego dragi moj gospodin građanin koji ume da razmišlja glavom umesto da mudruje zadnjicom. Znam da je teško i preteško razmišljati glavom, a ne pozadinom u dupeglavoj kraljevini, ali potrudi se, pa zamisli…

Zamisli, nadalje, dragi moj blento, gde bi bili i šta bi radili svi ovi ljudi i junaci u malenom dukljanskom raju i malo manje malenoj prizemljenoj nebesnici Serbijici, da si kojim slučajem razmišljao glavom i imao makar damar od srca u grudima kad već srca u grudima nemaš. Jer ponešto je, dragi moj blento, i u srcu, pa čak i ako nije u glavi..

Zamisli, na kraju, dragi moj blento, da si sačuvao ono što si dobio rođenjem: sve organe, a posebno ono što pristojnost ne pominje i pride- glavu i srce. Gde bi ti kraj bio, dragi moj blento, i kakav bi zasluženi kraj bio svima ovima koji razmišljaju zadnjicom, a umesto srca u grudima nose kasicu-pregojenu prasicu…

Zamisli, dragi moj blento, kako bi sve bilo bolje, srećnije i lepše. Znam da ne možeš misliti o tome, ali napni se, pa zamišljaj da je sve ovo onako kako odavno nije…

Zamišljaj, dragi moj blento, da si otišao daleko odavde i da si negde u nekom drugom blentavom raju samo jedan mali obični i dragi moj blento koji svemu zna cenu, a vrednost ničemu ne zna. Ima li išta lepše od toga, kad već ničega grđega nema…

Izvor: Fenomeni/Stanje stvari