Druga Srbija protiv istine o Srbija (2)

HAGIOGRAFIJA „SVETOG MARKA“ SRBSKOG LIBERALIZMA

Ko je bio Marko Nikezić? Komunistički aparatčik, vođa tzv. „srpskih liberala“, u čije su „liberalno“ vreme zabrane u nauci i kulturi dostizale svoj vrhunac, o čemu, između ostalih, piše Milo Lompar u „Duhu samoporicanja“, nudeći „letimičan pogled u jednu radnu nedelju srpskih „liberalnih“ komunista: okružno javno tužilaštvo traži zaplenu Književnih novina i istragu protiv autora jednog članka – petak, 20. avgust 1971. godine; zabranjen je časopis Kultura zbog objavljivanja članka Nikolaja Berđajeva „Carstvo duha i carstvo ćesara“: to je isti dan, petak, 20. avgust 1971. godine; samo četiri dana potom – od kojih su dva dana bila neradna – zabranjen je vanredni broj Studenta: 24. avgust 1971. godine; posle tri dana, zabranjen je broj Vidika: 27. avgust 1971. Od jednog do drugog petka izrečene su četiri zabrane različitih časopisa: tako je izgledao „liberalizam“ titoističkog sistema“. Marko Nikezić je čovek koji je Srbima u Bosni 1971. godine poručio: “Vaše interese jedino možete ostvariti u Bosni i Hercegovini. Tu je vaše rukovodstvo.“ To je čovek koji je, kad ga je Tito sklonio s vlasti, i dalje glavnu opasnost video u „srbskom nacionalizmu“: „Za četiri godine rada sadašnjeg CK glavno političko pitanje bilo je borba sa velikosrpskim nacionalizmom. Ono ostaje takvo. To u stvari i nije jedno pitanje. U njemu se prelamaju sva pitanja srpskog društva, u fazi socijalističke revolucije.“ I to je čovek, koji je, u doba krize SFRJ, Slavoljubu Đukiću mudro rekao šta bi nas moglo izvući: “Znate, nema Tita… On je mogao sve. Mogao je mimo zakona da reaguje, mogao je da kaže: nije važno gde je većina, ja to kažem kao predsednik.“

Đorgović je, sasvim u skladu sa duhom svoje knjige, Nikezića predstavio kao žrtvu srbijanskih varvara, Petra Stambolića i Draže Markovića, koji su pomogli Brozu da ga smeni, onako „progresivnog“ i „liberalnog“ (sa četiri zabrane časopisa i novina sedmično), sprečili da Srbiju povede u svetlu „američku“ budućnost (jer su, kako je Nikezić rekao Đukiću, „prozapadne formule – svetske formule“, a on je rano počeo da progledava, upravo u Americi.)

Đorgović je, u stvari, napisao Nikezićevu hagiografiju. Ovaj „moderni Srbin, svetskih manira“ (Đorgović dixit!), „građanin sveta, aristokrata duha“ (Špiro Galović) imao je čak i čudesno rođenje – od oca Petra, poreklom iz Starog Bara, „veštog trgovca, levičara i globtrotera“, koji je za vreme rata, sa ženom i ćerkom, dva puta hapšen, a onda oslobađan na intervenciju državnog sekretara Nedićeve policije Cvetana Đorđevića, da bi, u Odboru Naroodnooslobodilačkog fronta Beograda, sa dr Sinišom Stankovićem, dočekao Titovu armiju oktobra 1944.

A majka mu je bila prava svetica kosmopolitizma. Suzan Depre, rođena u Parizu 1895, na Ostrvu Svetog Luja, pored katedrale Notr-Dam. Đorgović veli: “Pariz je bio centar sveta u 19. i početkom 20. veka, i ona je odrastala i sazrevala u CENTRU CENTRA SVETA“ (podvukao V.D.) Kada se udala za „levičara – globtrotera“ Petra Nikezića, on ju je dovukao u Beograd, koji je kod Suzan izazvao ogroman šok: “Naviknuta na bogate i raznovrsne zapadnoevropske pijace, držala je do delikatesne francuske kuhinje, a očajanje je bilo još veće kada je ustanovila da na oskudnoj beogradskoj pijaci može da nabavi samo žive piliće i prasiće“ (Zamislite šta je Đorgović otkrio: nije, na pijacama tog palanačkog Beograda, bilo ni sira, ni kajmaka, ni luka, ni kupusa, ni jabuka, ni šljiva, nego samo živi pilići i prasići! O, užasa, o!) Zbog toga, avaj, dodaje pisac „Tragedije jednog naroda“: “Suzan je često sedela na prozoru i plakala.“

Ipak, to joj nije smetalo da od svog sina načini  viteza kosmopolitizma i prefinjenosti, insistirajući na tome da se „poštuje drugi i da u pričanju i obraćanju taj drugi ima prvenstvo“; ona je, po Đorgoviću, „uobičajeno naše „ja, pa ja“ smatrala skandaloznim primitivizmom“. Sin levičara – globtrotera i prijatelja prvog policajca Nedićeve Srbije i majke, uplakane gospe s divnim vokabularom, Nikezić i nije mogao postati drugačiji no što je postao: “Marko Nikezić je imao briljantnu političku i patriotsku karijeru od rane mladosti, a započeo je urbanom gerilom u zemunskom i beogradskom skojevskom pokretu okupatoru“, kaže njegov hagiograf.

I, naravno, posle svega:“Marko je davao prednost američkom načinu života.“ Smatrao je da je za nas najveća opasnost Sovjetski Savez. Bio je, po Đorgoviću, simpatizer evrokomunista, a naročio Enrikea Berlinguera, koji će raskinuti s Moskvom i prihvatiti NATO jer se „pod tim kišobranom osećao sigurnije“. Zbog toga, u Nikezićevo doba, „u koka – kola socijalizmu počelo je da cveta hiljade cvetova“, a svuda je vladala „atmosfera poleta, razvoja, emancipacije, oslobođenja, Beograđani su se osećali građanima sveta“.

Ali, avaj! Broz je, po Đorgoviću, „čvrsto i suvereno držao džojstik srpske i jugoslovenske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“ i rešio da ukloni „Svetog Marka“ srbskog „liberalizma“, koristeći se, rekosmo, poslušnim komunistima poput Draže Markovića (koji, po Đorgoviću, „iako je bio protiv Slobodana Miloševića, on je svojim demontiranjem liberala (zajedno sa Petrom Stambolićem) već tada utirao put Slobodanu Miloševiću i kobnim događajima“).

I Marko je, politički, skrhan.

Ali, ostala je poezija, koju je Nikezić voleo, i čiju bit Đorgović nenadmašno dočarava: “Baš kao u Pasternakovim stihovima i sa njegovim vozovima koji tutnje beskrajnim stepama, Marko je bučnu sestru svoju – život, usmerio ka astralnom, nemirno njegovo srce je otkucavalo i plesalo na vratima vagona što jure ka zvezdama koje u vasionskim stepama migaju, ali i slatko spavaju, a tamo negde među njima spi i voljena i ljubljena fatamorgana, tajna „sestre moje – život“.“ (Šta je prema ovoj Đorgovićevoj pesmi u prozi jedan Matija Bećković? O Dobrici Ćosiću da i ne govorimo, on je tek varvarin iz Velike Drenove!)

No, najveća tajna Nikezićevog života je njegova sorror mystica, biografkinja i platonska ljubav Latnika Perović, čiju ulogu u Nikezićevom životu pisac „Tragedije jednog naroda“ ovako slika:“Latinka Perović je sebe učinila doživotnim pratiocem ličnosti i dela Marka Nikezića. SREBRNA SENKA JE MARKOVOG ŽIVOTA (podvukao V.D.), i posvećena mu je, bar sam takav utisak dobio, samo kako može časna sestra iz strogog manastira Tvorcu. Bez tog Tvorca ne bi bilo ni nje. A bez njenog angažmana istoričarke ni srpski liberali ne bi bili zabeleženi u istoriji. Modiljanijevski mlada i lepa, kako su primetili neki savremenici, brižno se bila nadnela nad starijim Markom i tako ostala do danas. Marko je nju izuzetno cenio i govorio da je on amater u poređenju sa njenom analitičnošću. U zavađenom srpskom političkom i društvenom životu, sa intelektualcim obuzetim međusobnim omrazama i obuzetim solipsistčkim pijanstvom svojih patuljastih, a razornih sujeta što smrde kao tvor, ne postoji takav primer saradnje i lojalnosti, uzajamnosti i poštovanja. Taj JEDINSTVENI SLUČAJ PLATONSKE LJUBAVI (podvukao V.D.) kod nas bi trebalo da bude posebno istaknut i obrađen. On je klesao nju, ona je isklesala njega. I kada su svi zaboravili na srpske liberala, ONA POPUT SELENE SRMI  NJIHOVIM TRAGOM (podvukao V.D.), ima već pedeset godina. Ako se Marko služio sokratovskim metodom babičke veštine da kod svojih slušalaca dijalogom porodi misaonost, Latinka je te dijaloge evidentirala, klasifikovala, zapisala, protumačila.“ (Dakle, čitaoče – Marko je bio Sokrat, a Latinka je Platon! Pamti ovo, pamti, ti, palanački primitivče, koji ne ceniš zasluge naših liberala!)

Đorgović svoj portret Marka Nikezića završava analizom njegovih skulptura, koje zli arheolog Dragoslav Srejović, iako ga je Latinka molila, nije hteo da izloži u Galeriji SANU.

RUSIJA I SRBIJA PO ĐORGOVIĆU

Iako dobro poznaje zapadnu rusofobiju (i piše o tome u tekstu o Urkvartu), iako priznaje da bez Rusije ne bi bilo pobede nad Hitlerom, iako grdi Tonija Blera i njegovu ulogu u bombardovanju Srbije 1999, Đorgović nam ipak, kao panaceju, predlaže Zapad. I nastoji da nam dokaže da kroz istoriju Rusija i Srbija nisu bile baš tako bliske jedna drugoj.

Pišući o misiji prote Mateje Nenadovića kod Čartorijskog, Đorgović kaže da je car Aleksandar, da bi postigao svoje ciljeve, bio spreman da Srbiju prepusti Austriji; zatim dodaje: “Mala Srbija je zahtevala veliko mesto pod suncem, ogromna Rusija joj je pronalazila ono mesto koje je odgovaralo njenim strateškim interesima./…/ Često je Austrija više poštovala međusobne ugovore nego Rusija. Kralj Milan je sa Franjom Josifom mogao da se sretne kad god je hteo, što nije bio slučaj sa ruskim carem“.

U tekstu u kome se bavi Čedomirom Mijatovićem, glavnim slugom Beča među srbskim diplomatama, Đorgović se dohvata lika i dela ovovremenog ruskog ambasadora u Beogradu, Čepurina, i svrstava ga među likove lakrdijaša karakteristične za rusku književnost: “U ruskoj narodnoj tradiciji postoji lik spadala, sprdala, lakrdijaša koji na narodnom trgu razobličava licemernu stvarnost – to je Petruška (ponegde Crni Peter)/…/ Smeh i šala ruskog ambasadora u Beogradu, skok Petruške u vašarskoj vrevi, satira su o konfuznoj stvarnosti i neodlučnoj politici.“ Naravno, politici Srbije.

U tekstu o najvećim rusofilima u istoriji srbske borbe za slobodnu državu, mitropolitu Mihailu i Nikoli Pašiću, „Srbija na liniji vatre“, Đorgović Pašića i radikale naziva „nacionalsocijalistima“; Pašić je „hajdučki mistik sa padom u teroristički trans“, a mitropolit Mihailo, jedan od najobrazovanijih ljudi svog doba je – „prilično nepismen“. Pašićev greh je u tome što ga inferiornost Srbije i Srba u odnosu na Zapad „baca u očajnički zagrljaj izmaštanoj Rusiji“. Pozivajući se na uspomene ruskog diplomate Vasilija Štrandmana, koji je u prestonici Kraljevine Srbije bio uoči Prvog svetskog rata, Đorgović veli da je Beograd „imao nekoliko ulica punih rupa, neravno kaldrmisanih, ne da nije bilo drvoreda, nego nijedno drvo nije bilo posađeno duž njih, bez visokih zgrada, samo dva automobila, jedan tramvaj, prazne ulice i retka zaprega. Sava i Dunav pust, bez rečnog saobraćaja. Noć i gluva tišina bili su presecani austrijim reflektorima sa bežanijske kose.“

Naravno, Đorgović preskače punu istinu o Štrandmanovim sećanjima.   A on kaže: „Na panorami Beograda, na ušću Save u Dunav, isticali su se samo zvonik Saborne crkve – simbol vere, kraljev dvor sa tri kupole – simbol kraljevske vlasti, i hotel „Moskva“ – simbol vere u Rusiju“. Za razliku od našeg vremena, vremena pljačkaša narodne imovine maskiranih u političare, srpska politička elita onog doba bila je drugačija: „Državni činovnici imali su zaista mizerne plate. Čak je i ministrima sledovala godišnja plata od 12 000 dinara – a od njih se očekivalo da reprezentuju, da se odevaju po evropskom uzoru, sa redengotom, frakom i cilindrom za svečane prilike. Srpsko ponašanje i skromnost bili su dostojni svakog uvažavanja.“ Štrandman je bio oduševljen srpskim običajima, poput krsne slave, koju podrobno opisuje, i dodaje: „Religija je kod njih neraskidivo vezana za nacionalna pitanja. Ne podnose uvrede pravoslavne vere i na to reaguju oštro i složno. Pa ipak, verski su trpeljivi, ne diraju ljude drugih vera i žive u skladu sa svojom poslovicom „brat je mio, koje vere bio“. /…/Treba istaći da u Srbiji nije bilo jevrejskog pitanja. Jevreji/…/ smatrani su iskrenim i pouzdanim srpskim patriotama.“

Svečano su slavljeni Savindan i Vidovdan, a narod je živeo skromno i čestito. Štrandman kaže: „Srbija se meni činila kao mala bašta u cvatu, okružena sa svih strana neprohodnim šumama, iz koje su svakog časa mogli da se pojave dušmani koji bi uništili ovaj blagosloveni kutak zemljinog šara. Srbi su mi govorili da žive od danas do sutra pod pritskom straha od napada suseda. Kad sam ih pitao zašto je izgled njihove prestonice tako neugledan u poređenju s bugarskom prestonicom, odgovarali bi da nema svrhe zidati velike zgrade, jer će ih neprijatelj pre ili kasnije uništiti./…/Pri tom su se pozivali na „majku Rusiju“, kao na stariju sestru, koja ih u predstojećoj borbi za slobodu neće napustiti“.

O ovome kod Đorgovića nema ni reči.

Vrhunac cinizma je obračun bivšeg Titovog novinara sa spomenikom caru Nikolaju Drugom u Beogradu. Što bi rekao pokojni Dragoš Kalajić, čitam i prepisujem: “Na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata (2014. godine) u Devojačkom parku u Ulici kralja Milana podignut je spomenik caru Nikolaju Romanovu koji je izgubio rat i monarhiju, državu i glavu u tom ratu! Nestavrno izgledaju reči iz njegovog pisma prestolonasledniku Aleksandru iz jula 1914. uklesane u spomenik: “Svi moji napori biće usmereni na očuvanje dostojanstva Srbije…Ni u kom slučaju Rusija neće biti ravnodušna prema sudbini Srbije“. Posle ovih reči, Srbija je sravnjena sa zemljom, a da se vrati u život, među evropske monarhije, pomogao joj je Zapad. Rusija je postala boljševički SSSR. Kakva simbolika je trebalo da bude postavljanje ovog spomenika? Anti-zapadna? Anti-NATO? Napravili su ga i poklonili naslednici revolucionara koji su pobili Romanove. Romanovi su bili u zapadnoevropskoj Holštajn Gotorp dinastiji. Majka Nikolaja je bila Dankinja, a supruga Nemica. Ruski narod ih baš nije voleo.“ I tako dalje, do paroksizma: po Đorgoviću, Srbi nisu učili od ruskih monarhista, nego od anarhista i revolucionara, od Bakunjina i Nečajeva, i više ih je stradalo na Golom otoku zbog ljubavi prema Staljinu nego zbog ljubavi prema  caru…

Dakle, sama srž Đorgovićeve poruke: Rusija i Srbija ne treba da idu zajedno.

MILOVAN DANOJLIĆ O RUSIJI I SRBIJI

U svom ogledu „Rusija, naša daleka majka“, akademik Milovan Danojlić ima jasnu predstavu o čemu je reč u našim odnosima, kao i o tome kako drugosrbijanština pokušava da izmeni istorijsku sliku rusko – srbske uzajamnosti: “Naglašavaju se situacije u kojima je pomoć zvanične Rusije izostala, dok se primeri požrtvovanosti prećutkuju. U svim razdobljima naših odnosa mogu se naći dokazi i za povoljnu, i za nepovoljnu procenu; od trenutnih računica zavisi na šta ćemo usredsrediti pažnju. Ako u Prvom srpskom ustanku važnost naše zbliženosti nije osećao Rodofinikin, Hajduk Veljko Petrović je dobro znao ko mu je glavni oslonac i saveznik. Jedna od odredbi mira u Kučuk-Kajnardžiju iz godine 1774. ozvaničila je pokroviteljstvo Rusije nad hrišćanima u Turskoj, i ta je obaveza, posebno prema Srbima u Crnoj Gori, dugo poštovana. Piščević i Crnjanski su, na istoj strani, videli zaklon od turskog nasilja i austrijskog unijaćenja, Lav Tolstoj je oštro osudio okupaciju Bosne i Hercegovine, dok su Solženjicin i Zinovjev digli glas protiv NATO bombardovanja. Godine 1876. Rusija šalje oružje i dobrovoljce, a godinu dana kasnije, Rusi­ja, naša dale­ka maj­ka, zvanično ulazi u srpsko-turski rat. Ušla je u Prvi svetski rat delimično i zbog nas, a zahvaljujući intervenciji cara zapadni saveznici su bili prinuđeni da se pobrinu o onome što je, posle prelaska preko Albanije, ostalo od naše vojske. I u Drugom svetskom ratu imali smo istog neprijatelja. Ideološka pozlata na stranu, ruski vojnici su, napredujući prema Berlinu, oslobodili Beograd. Hitler jedino od Srba nije tražio da šalju vojnike na Istočni front, znajući da od nas, tamo, ne bi imao koristi. Deo jugoslo- venskih komunista, pre svega srpskih, odbio je 1948. godine da se pridruži antisovjetskoj histeriji, koliko iz dogmatske zaslepljenosti, toliko i zbog neizlečivog rusofilstva, za šta je platio cenu u krvi… Prošlost nas je opteretila iskustvima koja olakšavaju sporazumevanje; ožiljci robovanja pod Tatarima i Turcima upozoravaju nas na oprez prema novim mogućim osvajačima i porobljivačima.“

Kad ovo znamo, a zna svako ko želi, jasno nam je da drugosrbijanci ne čine ništa drugo nego istorijsku stvarnost rusko – srbskih odnosa guraju u Prokrustovu postelju mita o tome da nam „Rusija ikad nije pomogla“.

UMESTO ZAKLJUČKA

Đorgovićeva knjiga – kupusara (o svemu, svačemu i ničemu), takva kakva jeste, samo je uboga krivotvorina stvarnosti, o kojoj piše Slobodan Antonić u svom ogledu „Slika jednog doba“, objavljenom u dragocenoj knjizi „Srbi 1903-1914/ Istorija ideja“, pozivajući se na studiju uglednog istoričara Dimitrija Đorđevića. Evo kakva je stvarnost bila:“Telefon je u Srbiju stigao 1883, već posle sedam godina od njegovog patentiranja; 1892. započela je elektrifikacija; 1905. električni tramvaji zamenjuju konjske; kinematograf je došao 1906, a avion 1911; Olimpijski klub je osnovan 1911, a dvojica srpskih sportista učestvuju na Olimpijadi u Stokholmu 1912. /…/. Bogat i savremen društveni i kulturni život postoji u srpskoj prestonici toga doba: „Beograd je imao dom za stare žene i napuštenu decu, filatelističko društvo i društvo za kremiranje. (…) Narodno pozorište u Beogradu izvodilo je evropske klasike, među ostalima Ibzena, Gorkog i Tolstoja (…) Najbolji predstavnici srpske književnosti bili su okupljeni oko zapadnoevropski orijentisanog i liberalnog časopisa Srpski književni glasnik. (…) Društveni život odvijao se na tradicionalan način, oko kafana i brojnih mehana. Politika, umetnost i rekla-kazala išli su ruku pod ruku. Svaka politička partija imala je svoj štab u određenoj kafani; umetnici i boemi sastajali su se u svojim omiljenim kafanama; balkanski revolucionari i komite sa slovenskog juga okupljali su se u posebnim kafanama. Godine 1905. Beograd je imao 142 gostionice, restorana i pivnice. Atmosfera je kiptela od iščekivanja izražavajući revnost društva okrenutog prema nacionalnom“/…/Novine su reklamirale francuski konjak i domaću šljivovicu, rum jamajka, švajcarski sir, italijanske sardine i klavire flügel. Knjižare su bile snabdevene domaćom i stranom literaturom. Reklamirano je hemijsko čišćenje i saloni za masažu. Hotel Pariz ponosno je objavljivao da je bio domaćin persijskom šahu. Hotel Grand je podsećao da je ceo osvetljen elektrikom (‘durshwegs electrisch beleuchtet’), a hotel Imperijal je nudio mogućnost kupanja u toplim kadama. Apoteke su reklamirale ‘japanske kapljice’ protiv zubobolje, ‘kinesku kremu’ protiv peruti i ‘restorer’ (reč je bila štampana ćirilicom) za bojenje kose. U radnjama su se mogle naći ‘american buldog’ cipele, persijski ćilimi, astraganska krzna i orijentalni kolači“/…/

I u varošima po unutrašnjosti, kaže se dalje, život je cvetao, na jedan pouzdan i miran način. „Dobrostojeći građani živeli su u velikim, udobnim kućama. Svakidašnjica se sastojala od vođenja politike, igranja karata, lokalnih šala i ogovaranja“ /…/. Niš je bio poznat kao važna železnička raskrsnica između Soluna i Istanbula, Pirot je bio čuven kao proizvođač ćilima, Kragujevac po vojnoj fabrici, Leskovac po duvanu, alevoj paprici i tkaninama, Vranje po siru, duvanu i grnčarstvu, Šabac po velikoj pijaci stoke, kukuruza i pšenice; varošice u srcu Šumadije – Mladenovac, Aleksinac, Jagodina, Kruševac, Paraćin i Ćuprija – bili su tržište poljoprivrednih proizvoda, pekmeza, svinja i stoke, a varoši u zapadnoj Srbiji – Užice, Kraljevo i Čačak bili su poznati po suvim šljivama, šljivovici, mlečnim proizvodima i drvnoj građi; na istoku Srbije – u Knjaževcu, i Zaječaru, pravljena su čuvena vina, a Smederevo i Požarevac su narasli kao tržišta preko kojih je išao izvoz, naročito tokom Carinskog rata s Austrougarskom./…/

Čak su i sela u to doba doživljavala procvat, a napredak se osećao i u svakodnevnom životu. „Sela u ravnicama i dolinama bila su kompaktnija i usmerena ka poljoprivredi. Porodice su živele u glavnim domovima okruženim ambarima, štalama, mlekarom i sušnicama, bakarnim kazanima za pravljenje šljivovice i skladištima za suve šljive. Iza kuća su se obično nalazili voćnjaci. Do tog doba kuće su već postale savremenije, imale su temelje od kamena, zidove od opeka i zastakljene prozore“./…/

Ovaj napredak je, izlaže dalje Đorđević, bio praćen izuzetnim poletom i u industrijskoj proizvodnji. Izvlačenje Srbije, tokom rata, od uništavajuće obaveze da mora biti otvorena za industrijsku robu iz Austrougarske, povoljno je uticalo na privredu. Dok su od 1873–1906. u Srbiji osnovana 144 industrijska preduzeća, od 1906–1911. otvorene su nove 284 industrijske firme – dvostruko više u šest puta manje vremena. Industrijska proizvodnja, u isto doba, porasla je sedam puta /…/.

Sličan uspon doživela je tada i naša nauka./…/Autor navodi ličnosti kao što su geograf Jovan Cvijić, matematičari Mihailo Petrović i Milutin Milanković, filozof Branislav Petronijević, lingvisti Ljubomir Stojanović i Aleksandar Belić, istoričari Stojan Novaković i Slobodan Jovanović, književni kritičari Jovan Skerlić i braća Bogdan i Pavle Popović…/…/. Jednaki uspon doživljava i umetnost, kako u poeziji Milana Rakića, Jovana Dučića, Milutina Bojića ili Alekse Šantića, tako i u slikarstvu Paje Jovanovića i Uroša Predića/…/.

Deo ovog kulturnog poleta može se objasniti i slobodom stvaranja, koju uživaju naučnici i umetnici. Ministar prosvete, Andra Nikolić, pripoveda nam Đorđević, povodom Zakona o univerzitetu (usvojenog marta 1905), rekao je: „Mi predavanja ostavljamo na savest profesora kome je dotična katedra poverena i ne možemo administrativnim putem uvoditi nadzor toga kako će ih voditi. Ni ministar prosvete niti ikoji naročiti starešina ne može kontrolisati niti ocenjivati rad univerzitetskog profesora. U pitanjima kako će profesor nauku da predaje, u pitanju kako on misli o pravu, o politici, o društvu, o svim mogućim pitanjima koja dolaze u pretres nauke, ima samo jedan jedini sudija, a to je nauka“/…/.

Na kraju, Đorđević svoj rad završava opštim pogledom na odlike tadašnjeg srpskog društva, jednim odeljkom koji valja u celosti navesti: „Preimućstvo ovog socijalnog razvitka bili su njegovo egalitarijanstvo i demokratizam. Slabost mu je bila postojeći nesklad između prestonice, Beograda, i ostatka zemlje. Međutim, neke su tekovine bile zapanjujuće. Srbija se napokon priključila zajednici modernih evropskih nacija. Carinskim ratom s Austro-Ugarskom Srbija je stekla ekonomsku nezavisnost, neophodan dodatak političkoj nezavisnosti. Srpska vojska i finansijske snage bili su spremni za predstojeće ratove. Srpska kultura je prekoračila državne granice, dostigla je nacionalne razmere i stopila se s kulturom drugih Jugoslovena. Podloga tog procesa bila je demokratija, uvedena 1903. godine, koja je osnažila nacionalnu politiku i potonjim naraštajima zaveštala sećanje na jedno ’zlatno doba’ srpske istorije, koje se ponekad idealizuje““

Zato, Srbine čitaoče, ne veruj Đorgoviću i  drugosrbijanskim pretumačivanjima naše prošlosti. I kad ti u „Danasu“ (20-21. avgust 2016.)  pišu da je u poslednjih petnaest godina u Srbiju ušlo 3,8 milijardi dolara američkih investicija, ti se seti da je Srbija zbog američkog NATO bombardovanja 1999. godine izgubila, po najnižoj mogućoj proceni proameričke NVO  G 17 plus iz 2000. godine, 29,6 milijardi dolara.

I pažljivo, Srbine čitaoče, izučavaj istoriju svog naroda.

_____________________________________

UPUTNICE:

1. Momčilo Đorgović,Tragedija jednog naroda/ Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe, Službeni glasnik, Beograd, 2016.
2. Milo Lompar, Duh samoporicanja, Catena Mundi, Beograd, 2015.
3. Zoran Krstić, Borislav Grozdić, Kosovski zavet i srpska strateška kultura, Zenit/ Magazin za umetnost, nauku i filosofiju 12/2012, str. 145-150
4. Vladimir Vujić, Od Špenglera do Svetog Save, Žagor, Beograd, 2013.
5. Milovan Danojlić, Rusija, naša daleka majka, Catena Mundi, Beograd, 2015.

5. Andrej L. Šemjakin, Ideologija Nikole Pašića (1868-1891), Zavod za udžbenike, Beograd 2008.

7. Vasilij Štrandman, Balkanske uspomene, Žagor, Beograd, 2009.
8. Slobodan Antonić, Slika jednog doba, Srbi 1903-1914/ Istorija ideja ( priredio Miloš Ković ), Clio, Beograd, 205, str. 763-851
9. 9.https://sr.wikipedia.org/sr/Materijalna_šteta_u_NATO_bombardovanju_SRJ, pristupljeno 24. avgusta 2016.

Izvor: Fond Strateške Kulture