Страховања да би тренутна политичка ситуација у САД могла довести до грађанског рата нису оправдана, јер се тај рат већ десио. И демократе су победиле. Ово што се сада одиграва пред нашим очима су последице.

Погледајте само гламурозне фотографије Ненси Пелоси, председавајуће Доњег дома Конгреса, док обилази националну гарду у среду. Личи ли она на некога ко страхује за свој живот – како су демократе тврдиле након прошлонедељне „побуне“, или више на лидера победничке фракције који ужива у свом тријумфу?

Гласајући за опозив председника Доналда Трампа у среду, када је до краја његовог мандата остало још само седам дана, демократе су се позивале на 14. Амандман из 1865. и законе примењене против побеђене Конфедерације, тврдећи да учесницима у „устанку“ и „побуни“ мора бити забрањено да буду бирани на државне функције. И то не само Трампу, већ и свима који су га подржали.

Оваква реторика нема смисла у контексту политичке партије која наводно жели јединство државе, смирење страначких страсти и мирну транзицију власти. Али и те како има смисла у контексту победника у грађанском рату.

За то време, републиканци који су се противили опозиву позивали су се на Линколна, апелујући да се одустане од „злобе према било коме“ и тражећи „милосрђе за све“ – понашајући се баш као губитници у рату. Њихов захтев за јединство више звучи као молба за милост побеђених. Уз то, десет их је већ пребегло да гласа за опцију демократа, предвођени Лизом Чејни, ћерком Дика Чејнија.

Што се тиче милости коју побеђени могу да очекују, победници ће се вероватно више угледати на Џингис-кана него на Линколна. Окрутног Монголског освајача поменуо је у новембру 2020, током  интервјуа за либерални Атлантик, нико други него Барак Обама, наизглед из ведра неба. У то време ово је деловало донекле збуњујуће, али данас је јасно како је Обама знао да се води рат.

Тај сукоб није се одвијао на физичком фронту већ у наративном простору, ако се изузму насилни „али углавном мирни“ (како су их звали медији) протести и нереди током целог Трамповог мандата. Борба се водила за срца и умове народа, кроз серију психолошких операција у медијима и на политичком и економском фронту, при чему већина Американаца – а могло би се рећи и републиканаца – то није ни приметила. Назовимо то ратом пете генерације (5Г), чији је циљ да победи непријатеља пре него што се било ко маши пушке.

Све је почело у лето 2016, када је Хилари Клинтон наручила „досије“ који је Трампа оптужио за „сарадњу“ са Русијом, како би оптужила Москву што се прљави веш Демократске странке нашао на интернету. Иако то није помогло Клинтоновој да победи на изборима, или да спречи Трампа да уђе у Белу кућу, тај фронт је ипак на крају донео резултате.

Припадници Националне гарде стижу у Конгрес САД – Фото: Џошуа Робертс/Ројтерс

Помоћу „Русијагејта“ је ФБИ шпијунирао Трампову кампању и владу, преко лажираних ФИСА налога за праћење Картера Пејџа. Бела кућа је, такође, ослабљена афером монтираном генералу Мајклу Флину. Када је директор ФБИ Коми отпуштен, то је искоришћено да се као специјални тужилац именује Малер и Трамп скоро две године провлачи кроз блато – таман док демократе нису освојиле већину у доњем Дому 2018.

С том већином, демократе су онда „нахватале“ изговор за политички опозив Трампа: телефонски разговор са председником Украјине. Ни то није ишло сасвим по плану, пошто их је само Мит Ромни дочекао као ослободиоце у Сенату. Али нема везе, тек пар недеља касније из Кине је стигао нови респираторни вирус – а с њим и нова прилика. Како је једном признао Обамин шеф кабинета Рам Имануел, „никада не треба пропустити прилику коју нуди озбиљна криза“.

Трампа су онда истовремено оптужили и што је био против строгих ограничења због вируса корона, али и за привредни колапс њима изазван. Сваки Американац који умре од вируса је некако представљен као његова кривица, док су гувернери чија су наређена убила на хиљаде старих и болесних прослављани као хероји, јер су демократе. Притом је још једно вруће лето расних нереда, баш као 2016, употребљено да се „понови градиво“ и Трамп оптужи да је расиста, нациста, фашиста, диктатор и шта све не.

Русофобија је постигла још једну ствар. Неутралисане су друштвене мреже, свеобухватном цензуром Трампових присталица а на крају и самог Трампа, а све под изговором борбе против „дезинформација” и „руског утицаја”. Током кампање 2016, Трамп је успео да заобиђе велике медије и директно комуницира са милионима Американаца. Демократе су се сада потрудиле да то спрече – а Силиконској долини, која је већ политички на њиховој страни, није много требало да им се придружи.

Ситуација на „медијском фронту“ постала је јасна у тренутку када је Њујорк пост отворено и некажњено цензурисан због истинитог и легитимног извештаја о Хантеру Бајдену нешто пре избора. Такође, сви медији су просто прогласили нова правила о гласању путем поште потпуно „безбедним“ без расправе, а свакога ко се усудио да то доведе у питање оптужили за „порицање“. Трамп и републиканци су се бунили да то није фер, али нису ништа учинили по том питању, верујући да је реч о политичком процесу унутар система где још увек постоје и поштују се правила. Погрешили су.

Након што су успоставили потпуну контролу медијског простора, инжињерима глобалних „обојених револуција“ широм света није било тешко да скуп Трампових присталица 6. јануара прогласе за Форт Самтер или малтене Перл Харбор. Јер, дабоме, нема везе шта се стварно десило, већ само шта произведени наратив каже да се десило.

Немири на Капитол хилу били су превише неорганизовани да би били државни удар, али наративни менаџмент претворио их је у покушај пуча. И премда су се Републиканска странка и сам Трамп после тога практично „предали“, Трампов опозив замишљен је као завршни ударац.

Како ово треба да уједини земљу, рећи ће неко. Зар се тиме не ризикује претварање половине Американаца у смртне непријатеље? Да, али није их брига. Победници верују да сила Бога не моли, и понашају се као да су управо добили рат – и то не против сабраће с којом се нису слагали, већ некаквом хордом ван закона, којој нема опроста нити искупљења.

Бајден поздравља своје присталице у Вилмингтону, 4.11.2020 – Фото: АП

Чудна је фраза коју су демократе и њихови медијски савезници доста користили у последњих неколико година: „наша демократија“. Никада није објашњено или дефинисано, већ је једноставно постало стенд-ин за Сједињене Америчке Државе. На папиру, САД остају уставна република – баш као и на површини, никада није било рата. Ипак, више се не говори о Републици, већ само о „Нашој демократији“, на исти начин на

Током протеклих неколико година, демократе и медији су увели у употребу једну чудну синтагму: „наша демократија.” Никад није објашњено шта то у ствари значи, али је врло брзо поистовећено са Сједињеним Америчким Државама. На папиру, САД су још увек уставна република – баш као што званично и није било рата. Али сад више нико не спомиње републику, већ само „нашу демократију,” што је слично начину на који су САД прешле из множине у једнину након 1865. године.

Историја се заправо никада не понавља, али се понекад уклапа.


Извор: RT/Спутњик

Оставите коментар

Оставите коментар на Други грађански рат у Америци се већ десио – зна се и победник

* Обавезна поља