Drugi građanski rat u Americi se već desio – zna se i pobednik

Strahovanja da bi trenutna politička situacija u SAD mogla dovesti do građanskog rata nisu opravdana, jer se taj rat već desio. I demokrate su pobedile. Ovo što se sada odigrava pred našim očima su posledice.

Pogledajte samo glamurozne fotografije Nensi Pelosi, predsedavajuće Donjeg doma Kongresa, dok obilazi nacionalnu gardu u sredu. Liči li ona na nekoga ko strahuje za svoj život – kako su demokrate tvrdile nakon prošlonedeljne „pobune“, ili više na lidera pobedničke frakcije koji uživa u svom trijumfu?

Glasajući za opoziv predsednika Donalda Trampa u sredu, kada je do kraja njegovog mandata ostalo još samo sedam dana, demokrate su se pozivale na 14. Amandman iz 1865. i zakone primenjene protiv pobeđene Konfederacije, tvrdeći da učesnicima u „ustanku“ i „pobuni“ mora biti zabranjeno da budu birani na državne funkcije. I to ne samo Trampu, već i svima koji su ga podržali.

Ovakva retorika nema smisla u kontekstu političke partije koja navodno želi jedinstvo države, smirenje stranačkih strasti i mirnu tranziciju vlasti. Ali i te kako ima smisla u kontekstu pobednika u građanskom ratu.

Za to vreme, republikanci koji su se protivili opozivu pozivali su se na Linkolna, apelujući da se odustane od „zlobe prema bilo kome“ i tražeći „milosrđe za sve“ – ponašajući se baš kao gubitnici u ratu. Njihov zahtev za jedinstvo više zvuči kao molba za milost pobeđenih. Uz to, deset ih je već prebeglo da glasa za opciju demokrata, predvođeni Lizom Čejni, ćerkom Dika Čejnija.

Što se tiče milosti koju pobeđeni mogu da očekuju, pobednici će se verovatno više ugledati na Džingis-kana nego na Linkolna. Okrutnog Mongolskog osvajača pomenuo je u novembru 2020, tokom  intervjua za liberalni Atlantik, niko drugi nego Barak Obama, naizgled iz vedra neba. U to vreme ovo je delovalo donekle zbunjujuće, ali danas je jasno kako je Obama znao da se vodi rat.

Taj sukob nije se odvijao na fizičkom frontu već u narativnom prostoru, ako se izuzmu nasilni „ali uglavnom mirni“ (kako su ih zvali mediji) protesti i neredi tokom celog Trampovog mandata. Borba se vodila za srca i umove naroda, kroz seriju psiholoških operacija u medijima i na političkom i ekonomskom frontu, pri čemu većina Amerikanaca – a moglo bi se reći i republikanaca – to nije ni primetila. Nazovimo to ratom pete generacije (5G), čiji je cilj da pobedi neprijatelja pre nego što se bilo ko maši puške.

Sve je počelo u leto 2016, kada je Hilari Klinton naručila „dosije“ koji je Trampa optužio za „saradnju“ sa Rusijom, kako bi optužila Moskvu što se prljavi veš Demokratske stranke našao na internetu. Iako to nije pomoglo Klintonovoj da pobedi na izborima, ili da spreči Trampa da uđe u Belu kuću, taj front je ipak na kraju doneo rezultate.

Pomoću „Rusijagejta“ je FBI špijunirao Trampovu kampanju i vladu, preko lažiranih FISA naloga za praćenje Kartera Pejdža. Bela kuća je, takođe, oslabljena aferom montiranom generalu Majklu Flinu. Kada je direktor FBI Komi otpušten, to je iskorišćeno da se kao specijalni tužilac imenuje Maler i Tramp skoro dve godine provlači kroz blato – taman dok demokrate nisu osvojile većinu u donjem Domu 2018.

S tom većinom, demokrate su onda „nahvatale“ izgovor za politički opoziv Trampa: telefonski razgovor sa predsednikom Ukrajine. Ni to nije išlo sasvim po planu, pošto ih je samo Mit Romni dočekao kao oslobodioce u Senatu. Ali nema veze, tek par nedelja kasnije iz Kine je stigao novi respiratorni virus – a s njim i nova prilika. Kako je jednom priznao Obamin šef kabineta Ram Imanuel, „nikada ne treba propustiti priliku koju nudi ozbiljna kriza“.

Trampa su onda istovremeno optužili i što je bio protiv strogih ograničenja zbog virusa korona, ali i za privredni kolaps njima izazvan. Svaki Amerikanac koji umre od virusa je nekako predstavljen kao njegova krivica, dok su guverneri čija su naređena ubila na hiljade starih i bolesnih proslavljani kao heroji, jer su demokrate. Pritom je još jedno vruće leto rasnih nereda, baš kao 2016, upotrebljeno da se „ponovi gradivo“ i Tramp optuži da je rasista, nacista, fašista, diktator i šta sve ne.

Rusofobija je postigla još jednu stvar. Neutralisane su društvene mreže, sveobuhvatnom cenzurom Trampovih pristalica a na kraju i samog Trampa, a sve pod izgovorom borbe protiv „dezinformacija” i „ruskog uticaja”. Tokom kampanje 2016, Tramp je uspeo da zaobiđe velike medije i direktno komunicira sa milionima Amerikanaca. Demokrate su se sada potrudile da to spreče – a Silikonskoj dolini, koja je već politički na njihovoj strani, nije mnogo trebalo da im se pridruži.

Situacija na „medijskom frontu“ postala je jasna u trenutku kada je Njujork post otvoreno i nekažnjeno cenzurisan zbog istinitog i legitimnog izveštaja o Hanteru Bajdenu nešto pre izbora. Takođe, svi mediji su prosto proglasili nova pravila o glasanju putem pošte potpuno „bezbednim“ bez rasprave, a svakoga ko se usudio da to dovede u pitanje optužili za „poricanje“. Tramp i republikanci su se bunili da to nije fer, ali nisu ništa učinili po tom pitanju, verujući da je reč o političkom procesu unutar sistema gde još uvek postoje i poštuju se pravila. Pogrešili su.

Nakon što su uspostavili potpunu kontrolu medijskog prostora, inžinjerima globalnih „obojenih revolucija“ širom sveta nije bilo teško da skup Trampovih pristalica 6. januara proglase za Fort Samter ili maltene Perl Harbor. Jer, dabome, nema veze šta se stvarno desilo, već samo šta proizvedeni narativ kaže da se desilo.

Nemiri na Kapitol hilu bili su previše neorganizovani da bi bili državni udar, ali narativni menadžment pretvorio ih je u pokušaj puča. I premda su se Republikanska stranka i sam Tramp posle toga praktično „predali“, Trampov opoziv zamišljen je kao završni udarac.

Kako ovo treba da ujedini zemlju, reći će neko. Zar se time ne rizikuje pretvaranje polovine Amerikanaca u smrtne neprijatelje? Da, ali nije ih briga. Pobednici veruju da sila Boga ne moli, i ponašaju se kao da su upravo dobili rat – i to ne protiv sabraće s kojom se nisu slagali, već nekakvom hordom van zakona, kojoj nema oprosta niti iskupljenja.

Čudna je fraza koju su demokrate i njihovi medijski saveznici dosta koristili u poslednjih nekoliko godina: „naša demokratija“. Nikada nije objašnjeno ili definisano, već je jednostavno postalo stend-in za Sjedinjene Američke Države. Na papiru, SAD ostaju ustavna republika – baš kao i na površini, nikada nije bilo rata. Ipak, više se ne govori o Republici, već samo o „Našoj demokratiji“, na isti način na

Tokom proteklih nekoliko godina, demokrate i mediji su uveli u upotrebu jednu čudnu sintagmu: „naša demokratija.” Nikad nije objašnjeno šta to u stvari znači, ali je vrlo brzo poistovećeno sa Sjedinjenim Američkim Državama. Na papiru, SAD su još uvek ustavna republika – baš kao što zvanično i nije bilo rata. Ali sad više niko ne spominje republiku, već samo „našu demokratiju,” što je slično načinu na koji su SAD prešle iz množine u jedninu nakon 1865. godine.

Istorija se zapravo nikada ne ponavlja, ali se ponekad uklapa.

Izvor: RT/Sputnjik