Други светски рат и савремени светски поредак

Једна од најупечатљивијих слика Параде Победе која је одржана 9. маја на Црвеном тргу у Москви, била је слика са колоном српских гардиста које је са трибине посматрао председник Србије Томислав Николић. “Срби су нацистима пружили чврст и бескомпромисан отпор” – овако је Председник РФ Владимир Путин у свом наступу на Паради, посвећеној седамдесетој годишњици победе у Великом Отаџбинском Рату, окарактерисао допринос српских хероја заједничкој победи. “И сада у заједничком парадном строју, већ су ту унуци и праунуци ратног покољења. Дан победе је наш заједнички празник. Јер је Велики Отаџбински Рат представљао битку за будућност целокупног човечанства”.[1]

Срби су показали хероизам и на фронтовима Првог светског рата – када су се такође борили раме уз раме са руским војницима и официрима „на истој страни барикаде”. Међутим, управо садашњи корак српског руководства произвео је у Бриселу и Вашингтону ефекат разорне бомбе. “Побуна? Српска армија ће доћи у Москву” – овако је гласио наслов текста у чешком интернет издању часописа Literarni noviny. Према мишљењу тог издања, оваква оцена није неоснована, пошто је Србија исте те године потписала Индивидуални план партнерства с НАТО пактом, „а то је највећи могући степен сарадње са НАТО у оквирима програма `Партнерство за мир`…”[2]

Десило се тако да су се 2014-2015. године „поклопила” два важна јубиларна датума у историји човечанства – стогодишњица почетка Првог светског рата и седамдесета годишњица окончања Другог светског рата, где је одлучујући био совјетско-германски фронт. Оба ратна пожара имала су своје објективне разлоге и унутрашњу логику и ту су кључну улогу играли војно-политички и финансијско-економски интереси великих држава у Европи у целини и у појединим њеним регионима (међу њима и Балканском региону). Те државе су „припремајући се за крвави сукоб” у том смислу „покушавале да стекну нове савезнике на Балкану”. Тешко је спорити се са тим да је управо Балканско полуострво представљало „објект непосредне експанзије великих држава и да је био полазна база за њено ширење у басен Средоземног мора, у Северну Африку, на Блиски Исток”.[3] Своју улогу одиграло је и практично на Берлинском конгресу 1878. године признато одступање великих држава од принципа очувања статус-кво стања, заправо од „неприкосновене владавине Османске империје – од ње у Европи није много остало“.[4]

Али, ако је Први светски рат пре свега означио рушење два водећа европска војно-политичка блока (Атанте и Тројног савеза) која су постојала уочи рата, као и распад три водеће империје (Руске, Аустро-Угарске и Отоманске), то је други општесветски пожар имао у непосредном резултату потпуну супротност – појаву нових линија супротстављања и формирање војно-политичких савеза који су по својој моћи вишеструко превазилазили слику с почетка ХХ века. А међународни систем безбедности створен током мировних преговора 1945. године одредио је на више деценија принципе савременог светског уређења.

Два светска рата – то је цена коју су платили народи света за злочине, амбиције и грешке сопствених владара. Но, ако се Први светски рат стварно показао неочекиван за огромну већину Европљана, то се за Други светски рат већ не може рећи. Током целе деценије тридесетих година, у разним крајевима Европе и читавог света ницали су сукоби, и њихов глобални вектор био је потпуно јасан.

Истина, како се испоставило, није био јасан за све. Шефови западних држава, пре свега Велике Британије и Француске – уместо истинског противљења агресору у виду Хитлерове Немачке, агресору који је накупљао снагу – они су ставили акценат на његово „смиривање”. А неки од данас активних критичара Русије – посебно Пољска – чак су и сами учествовали у черечењу Чехословачке, не заборављајући притом да кривицу адресирају на Москву која је предложила војну помоћ Прагу.

Позната је изјава коју је дао амбасадор Пољске у Паризу у мају 1938. године, када је уверавао америчког колегу да ће Пољска одмах објавити рат СССР-у ако Москва покуша да дислоцира преко територије Пољске своју армију у Чехословачку.

Још циничнија је била позиција тадашњих вођа Велике Британије, у том смислу и премијера Невила Чемберлена. Према сведочењу Александера Кадогана, заменика министра иностраних послова Велике Британије, шеф кабинета је тих дана изјавио да ће “пре поднети оставку него потписати споразум са совјетима”.[5]

А већ 10. септембра 1938. године, уочи по питању Чехословачке решавајућег сусрета Чемберлена са Хитлером, блиски саветник премијера по политичким питањима сер Хорациј Вилсон предложио је Чемберлену да пренесе високу оцену мишљења о томе да „Немачка и Велика Британија представљају два стуба која подржавају мирни поредак против рушилачких напора бољшевизма” и да због тога он „не жели да уради ништа што би ослабило тај отпор који ми заједнички можемо пружити онима који угрожавају нашу цивилизацију”.[6]

Добро је позната цена оваквог попуштања: 1. септембра 1939. године Хитлер се није обрушио са свом својом моћи на СССР – како су се потајно надали у Лондону или Паризу – већ на Пољску. Потом је дошао ред и на друге западноевропске земље. Ојачали немачки нацизам погазио је све претходне споразуме и почео је да прекраја карту Европе по свом сопственом нахођењу, осуђујући милионе људи на смрт.

Међутим, ни после тога у западним престоницама нису журили да мењају свој приступ међународним пословима, по навици сваљујући сву одговорност за настале проблеме на Москву. Већ 1946. године администрација председника Харија Трумана донела је одлуку по којој је, без обзира на то какву политику водио СССР, само његово постојање неспојиво са интересима националне безбедности САД. Ова одлука као да продужава горепоменуту линију Чемберлена, која полази од следеће премисе – да би живела Велика Британија, мора да погине бољшевички СССР. Управо то, да Русија мора нестати, изјавио је 25. септембра 1995. године на затвореном састанку Уједињеног комитета начелника штабова тадашњи председник САД Бил Клинтон. Према његовим речима „у предстојећој деценији треба решити следеће проблеме:

1. Распарчати Русију на мале државе путем међурегионалних ратова, сличних оном који смо организовали у Југославији;
2. Завршни распад војно-индустријског комплекса Русије и њене армије;
3. Успостављање у републикама које су се одвојиле од Русије режима који нама одговарају”…

Данас се у Европи (Украјина), на иницијативу САД и низа западноевропских држава, поново развија цинични антируски геополитички сценарио. Становништво источноукрајинских области приноси се на жртву плановима „изолације” и „кажњавања” Русије, расподели сфере утицаја и јачања сопствених позиција. „Ми се не налазимо у стању новог `хладног рата`, међутим, јавне оптужбе, захтеви и претње од стране наших политичких руководилаца очигледно помажу стварању такве атмосфере” – сасвим правилно је рекао Џек Метлок млађи, бивши амабсадор САД у Русији, а данас професор Института за перспективна истраживања у Принстону, на страницама америчког часописа The National Interest. Он истиче да „уколико влада САД жели да постигне слабљење неравномерног економског и војног притиска Москве на Украјину или слабљење руске подршке сепаратистичким настројењима у појединим областима те земље, она мора учинити све што је могуће да смањи руску сумњу у то да САД и њени европски партнери плету интриге, намеравајући да отргну Украјину из руске сфере утицаја и претворе је у санитарни кордон у циљу `обуздавања`, а у коначном резултату и поробљавања Русије. Међутим, амерички званичници и администрација својим дејствима и изјавама, посебно са почетком демонстрација на кијевском Мајдану, као да теже да појачају, а не да смање, руско подозрење…”[7]

Ипак, настала ситуација објективно отвара одређене могућности за Русију. Чини се да би стратешки курс Москве могао постати, с једне стране противљење курсу Запада (посебно свим покушајима да је лише права вета у СБ УН), а с друге стране – активније учешће у стварању вишестраних међународних механизама способних да делују у овим или оним кризним регионима евроазијског геополитичког пространства. Таква структура, која аутономно делује у односу на ОУН, као што је то случај са НАТО и ЕУ, може бити Шангајска организација за сарадњу, као и ОДКБ и Евроазијски економски савез, али и други модели створени између осталог на постсовјетском пространству. Коришћење искуства једностраног дејства западних структура у кризним регионима света, помогло би Русији и њеним савезницима да (не одустајући од формалног признавања мандата ОУН), активније гурају своје интересе, користећи у том смислу и слабости (које су се пројавиле у последње време) међународно-правних норми и праксу њихове примене.

________________________________

Одреднице:

[1] http://www.kremlin.ru/events/president/transcripts/49438

[2] http://inosmi.ru/russia/20150411/227446014.html#ixzz3a0mEsGbm

[3] Писарев Ю.А. Великие державы и Балканы накануне первой мировой войны. М., 1985. С.3.

[4] В «пороховом погребе Европы». 1878-1914 гг. М., 2003. С.12.

[5] Niedhart G. Grossbritannien und die Sowjetuniоn. 1934-1939. München, 1972. S.62.

[6] Vyšný P. The collapse of mediation // The Runciman mission to Cze-choslovakia, 1938: prelude to Munich. Palgrave Macmillan, 2003. P.295.

[7] http://nationalinterest.org/feature/ukraine-crisis-time-reach-resolution-11156

Извор: Фонд Стратешке Културе