Дража Михаиловић или корак ка правди

Бесудна земља – да употребимо синтагму Милована Ђиласа, једног од њених најдрчнијих новијих безаконика – најзад је учинила један милиметарски корак – да унеколико исправимо наслов – ипак не толико у сусрет правди колико ка јавном жигосању канцерозне неправде. Ради се о одлуци надлежног суда у Београду, после бескрајних субноровских смицалица и схоластичких судских натезања, да се поништи срамни акт који је деценијама служио као квазиправно покриће за злобно клеветање и судско убиство генерала Драгољуба Михаиловића, оличења витештва и части једног обезглављеног народа у најмутнијем раздобљу његове недавне историје.

Уважавајући праксу прописног терминолошког уобличавања овакве врсте судског решења, упутно је при свем том истаћи да је генералу Михаиловићу „рехабилитација“ скроз непотребна зато што тај у његовом случају поприлично неприкладан појам конотира постојање неке мане која се, ето сада, правним чином отклања или надокнађује. Да обрнуто парафразирамо својевремено изговорене речи једнога од идеолошких шакала који је, са остатком своје неславне дружине, из позадине усмеравао лакрдијашки процес генералу, морална чистота и непоколебиво родољубље трагичног хероја „исувише су добро познати и очигледни“ да би по меритуму тог питања постојала могућност за било какву расправу. Одавно није била изговорена истинитија реч од оне са којом је председник судског већа закључио своје излагање: „Генерал Драгољуб Михаиловић је неосуђена особа“.

Не рехабилитован, већ сасвим правилно – неосуђен. Самим тим, морални опробријум се сручује на главе генералових злих прогонитеља и њихових заслепљених апологета до данашњих дана бездушних саучесника у праведниковом свирепом убиству.

Огрезли у злоби и обузети немоћним бесом, они данас поражено сикћу на коначну одлуку суда. Посежу за комичним и бедним флоскулама о „ревизији историје“ (оне њихове, лажне, коју су, да би покрили злочине, сами деценијама састављали) и о наводној непримерености оправдавајуће пресуде првом герилцу окупиране Европе, и то баш ових дана, када се слави победа над фашизмом. Самодеструкција лажне пресуде генералу Михаиловићу наговештај је тога шта чека и пресуде других идеолошких и политичких судилишта нашега доба. Нека од њих управо у овом тренутку осионо заседају, самоуверено делећи неправду, не размишљајући о неминовности полагања рачуна. Заборављају, као што су својевремено то смели с ума и насилници који су уграбили власт 1945. године, да за хибрисом увек следи – немеза.

Сажаљења вредни министар иностраних послова узрујано је, на вест о судској одлуци, искорачио из оквира свога ресора, издавши саопштење које не оставља утисак да је као државник на тако одговорном положају обдарен способношћу да целисходно и аналитички размишља:

„Виши суд у Београду требало би подсетити“, стоји у саопштењу његовог Министарства, „да су пре 70 година, 14. маја 1945, на исти дан када је он донео срамну одлуку о рехабилитацији, енглески војници у Италији и Аустрији заробили готово 30.000 усташа и четника и предали их југословенским партизанима. Само тај податак јасно говори о томе ко су били савезници, а ко непријатељи, маја 1945.“

То је заиста бриљантна аргументација особе која води преговоре о најдрагоценијој територији земље, коју заступа пред лицем спољашњег света. Треба потсетити њега да тих 30.000 људи, вероломно изручених у канџе титоистичких џелата, нису имали чак ни луксуз монтираног суђења какво је из пропагандне нужде било уприличено генералу Михаиловићу. Уместо тога, бесправно и по преком поступку мучки су побијени и бачени у бездане широм Словеније, где им кости и данас у хрпама леже и труну. Ако министар из своје главе ово нуди као убедљив разлог да се као законито потврди и убиство генерала, грађани чије спољне послове овај човек води имају обиље разлога за дубоку забринутост.

Оправдање – руски израз је овде најпримеренији – генерала Драгољуба Михаиловића, витеза без мане, у чијим се чак и привидним слабостима пројављује епска врлина, ако не савременика, онда сигурно збирне, надисторијске личности његовог народа (да ли би министар, због дате речи, поштедео свог потенцијалног душманина да га је само у шакама имао?), мали је, али не сасвим безначајан, корак у исцељењу једног заблуделог друштва. Не у испразном и демагошком смислу „помирења“, као што се после обнародовања судске одлуке почело политички коректно о томе говорити, него у смислу једноставног созерцања истине и правде.

Св. Јован Шангајски је тридесетих година прошлога века, покушавајући да проникне у тада врло туробну судбину руског народа, то је објаснио на начин који ми је дуго изгледао скоро нереалан, мада су моје моралне симпатије неподељено биле на страни његове племените и потресне мисли. Русија испашта, писао је тада владика, зато што је равнодушно посматрала клеветање и убиство свога узвишеног и невиног владара, а да ни један слој друштва није макар покушао да тај злочин спречи или да се бар јавно огради од њега. И владика је додао да ствари по Русију неће поћи набоље све док у општој свести не буде призната и осуђена тада почињена неправда и док се народ колективно не покаје за своје апатично саучешће у језивом злочину.

Без улажења у мистичне механизме небеске јуриспруденције, владики је тешко оспорити да је био на трагу значајног увида. Процват који је очигледно у Русији уследио пошто су владикини минимални услови за поновно задобијање небеског покрова и благодати почели да бивају испуњени путоказ је и за „малог брата“.

Извор: Нови Стандард