Два гроба и њихове поруке Србији

1.

Џаба 12-годишњи ударнички рад српских медија, џаба толики епигони који се једнако отимају за политичку оставштину, џаба што је Зоран Ђиђић једина жртва коју је икад принела „реформска“ Србија – не рачунајући грађане и земљу јер је то сасвим друга прича – тек, мит о убијеном премијеру никад пре није изгледао толико неубедљиво као ове недеље, о годишњици његове смрти. Наравно, сам Ђинђић – оно што је био и значио за живота – за ту бледу слику потпуно је невин, таман онолико колико је био невин и за стварање митског наратива, којим се више од деценије владало Србијом.

Разлог те девалвације прозаично је јасан: наше место у политичкој митологији само делом темељи се на нашем митолошком потенцијалу. Ствар, по правилу, више зависи од способности наших епигона да креирају мит, техничке и митотворачке. Као и претходних година, Ђинђићеви епигони технички нису мањкали: медији су се утркивали ко ће више простора посветити освежавању мита, цела инфраструктура радила је рутински беспрекорно. Проблем је, међутим, био у нечем другом: Латинка Перовић, Бојан Пајтић, Зоран Живковић, Борис Тадић и Чеда Јовановић и остали кораћи, који су 12. марта обишли све телевизије говорећи о Ђинђићу, коначно и неопозиво изгубили су сваку митотворачку способност у јавној свести. Зашто?

2.

Ђинђићева митска прича губила је своју снагу онако како је Србија под његовим епигонима пропадала и како су они самим тим губили друштвени кредибилитет. Не, нико им се није супротставио, нико их није истиснуо, нити дошао уместо њих (за Вучића би се пре мого рећи да им се придружио). Све што им је било на располагању у златним данима тог мита на располагању им је и данас. Али, таман кад су лидери данашњих банкротираних фракција ДС успели да убеде јавност да су сви они били најбољи Ђинђићеви пријатељи, таман кад су сви овдашњи креатори олош-економије испричали како су све што знају „научили од Зорана“, њихов учинак у јавној свести Србије постао је толико недвосмислен да су та „пријатељства“ и та „учења од најбољих“ данас одсекла крила миту о Ђинђићу и постала олово на њему.

Ни кредибилитет српских прозападних медија више није митотворачки. Зато је ове године, за разлику од претходних, одржавање мита било базирано на питању како би Србија изгледала да је Ђинђић преживео. На имбецилно питање, следили су имбецилни одговори – Србија би била боља, богатија, уређенија, можда би чак и Ђинђићеви епигони били мањи лопови и петоколонаши да је он поживео. Наравно, Србија би била иста каква је данас, али то није најважније. Ради се о томе да то будаласто питање показује како тај мит нема више ону ранију идеолошку покретачку снагу, не мобилише, чак више не може да служи ни као покриће за свакојака непочинства која су чинили епигони. Мит о Ђинђићу данас је постао оправдање, изговор политичке и медијске класе којим оне покушавају да објасне свима већ сасвим очигледне и неспорне резултате своје владавине. Таман онако као што је својевремено Божа Ђелић објаснио да су „реформе“ у Србији дале тако бедан резултат зато што је убијен Ђинђић, а не зато да би он могао да се обогати. Шта то значи?

Значи да та политичка класа и медијска олош-елита више нису у стању да створе и одржавају мит, да више немају моћ да артикулишу било какву позитивну вредност, макар и лажну, и да њихова енергија још само има моћ да дискредитује оне који њихове вредности и достигнућа оспоравају.

3.

Та чињеница више нама никакве везе са Ђинђићем, али је веома јасна дијагноза српског друштва. Тамо где политичка класа и елите више нису у стању да у јавној свести креирају позитивну вредност, па ни лажну вредност, друштво из своје дубоке кризе не може да изађе другачије него интензивирањем рђавог процеса и дотицањем дна. А то значи да ће све што је данас тешко морати да буде још теже; све што је неиздрживо биће паклено; оно што је незамисливо постаће изгледно.

Неће у Србији бити диктатуре, колико год се либерални покварењаци и десни глупаци данас приближавали међу собом на тој тези. Не бива диктатуре у земљи у којој премијер да интервју за стране новине, који овде пренесе државна агенција са насловом Вучић: Тражим алтернативу руском гасу, а не Европској унији, а да у оригиналу (види овде) ни те реченице ни тог смисла о руском гасу нема нигде. А није то некакво обично питање на коме се греши из нехата, већ ствар на којој се данас, могуће, губе главе, државе и народи.

Наравно, власт којој подмећу њени медији не треба амнестирати одговорности. Јер та ствар дешава се због тога што данас једини систем који у Србији функционише јесте онај који су поставили западни странци и који је усмерен ка тоталној деструкцији Србије. Када се власт тој деструкцији не одупре, верујући да нема ресурсе, него јој се, штавише, придружи, не градећи никакав контрасистем, тада она чини неопростив грех – она постаје део апарата за ширење безнађа, она убија и најелементарнији народни нагон за самоодржањем.

4.

И зато, ако је до сада било питање хоће ли српска влада због новог Јужног тока капитулирати пред Западом или ће бити жестоко нападнута од истог тог Запада, Србија је данас у таквом стању да се прво и друго више не искључују. Сасвим лако се може замислити да капитулирају и буду нападнути, истовремено. У земљи где је све политичке митове наследио политички атавизам, где државна агенција, коју финасира влада, има већи страх од тога да изневери странце него од тога да лажира интервју премијера и где један део националне елите верује да ће све бити добро само да оде ова власт, а други да ће све пропасти ако она падне, губи се сам смисао политичког и најизгледнијим се чине најгори сценарији.

5.

Док елите више нису у стању да стварају политичке митове, рекло би се да са дубоке маргине у главни ток постепено улази један нови наратив. Као да је Србија – која је Слободана Милошевића одувала у замену за нешто што је личило на нови почетак – временом најпре престала да говори лоше о њему, да би потом ћутала, док данас све гласније са носталгијом и поносом проговара о времену када је пружала отпор.

Као што онај „реформски“ мит није имао много везе са Ђинђићем, тако су и овај у настајању о Милошевићу много више формирали његови наследници него он сам. У првом случају наследници су формирали мит одозго да би уз његову помоћ лакше владали; у другом мит настаје одоздо, у народу, који осећа и разумева политичке билансе и изборе Милошевићевих катастрофалних наследника.

Везали га за Милошевића или не, брзина којом ће се развијати тај мит о отпору можда је последње што Србију данас дели од потпуног хаоса и безглавог крвопролића.

Извор: Нови Стандард