prorokobicДошао сам до врха. Сада постоје „два Пророковића“. До јуче то место је било резервисано, могла су само да постоје „два Вучића“. Први Вучић који потписује Бриселски споразум и други Вучић који потом протестује због пријема албанске државолике творевине у низ међународних организација. Први Вучић који у пријатељску посету прима Данијела Сервера (ваљда је једини председник владе неке суверене државе који је то учинио) и онај други који потом покреће кампању против Ђерђа Сороша (иначе, Сервер и Сорош се не виђају чешће него једанпут месечно). Наравно, Сорошев траг се може пронаћи у финансирању геј-парада, због којих је центар Београда био блокиран и пуст као у априлу 1941, али то нема везе.

Први Вучић који поставља у владу службенике међународних финансијских институција, а онда нам прича како ће водити тешке преговоре са ММФ. Први Вучић који је за две и по године потписао три споразума са НАТО, па још приде послао Драгана Шормаза, НАТО-ведету СНС да по разним скуповима гостује са Јеленом Милић и убеђује васколико српско пучанство у благодети интеграције, и други Вучић који је на руски предлог о наменској индустрији само климнуо главом. Први Вучић који у свом Кабинету поред заставе Србије држи и заставу ЕУ (до данас ми није остало јасно по ком основу) и други Вучић који из истог тог Кабинета поручује како ће бранити Косово и Српску. Јер ЕУ није извођач радова на отимању Косова и рушењу Српске. ЕУ је ту да нам помогне у освајању тржишта Мјанмара.

Први Вучић који одлази у Сребреницу, а онда, када то све радикалнији Кавазовић почне да користи за мобилизацију БХ муслимана током објављивања лажираних резултата пописа, други Вучић се тада сети да треба подржати Бањалуку свим средствима. Први Вучић, чији министар отвара у сред Београда скуп „Мирдита-Добар дан“, и други Вучић, који у исто време пише писма Кфору како је њихова дужност да бране Високе Дечане од разуларене руље. Први Вучић, на чијој је листи Вук Драшковић, и други Вучић чији ће потпредседник бити Ненад Поповић.

Могао бих овако да набрајам унедоглед. Сада, када сам легитимисао свој „двојни статус“, могао бих и да се кандидујем на председничким изборима против Вучића. Нас двојица против њих двојице. Можда је то и једини начин да се води политичка борба против Вучића. Када први Вучић прими Сервера, други Пророковић ће да пожури у Москву. Када други Вучић оде код Путина, први Пророковић ће на митинг код Сороша. Наравно, ово око председничких избора је само стилска фигура. Не бих се ја снашао у тој „двојној“ игри.

Зна то добро и Жељко Цвијановић пошто је о дешавањима у ДСС вероватно и информисанији од мене. Иначе, Санда Рашковић-Ивић требало би да захвали Жељку Цвијановићу много више него мени на изборној победи 2014. Ја немам (барем за сада) никаквих политичких амбиција, као што их нисам имао ни пре две године. Да их имам, данас бих седео у Народној скупштини. Тада бих био „политичар Пророковић“. Гледано са егзистенцијалног становишта, то би био пун погодак. Али нисам остао у ДСС због тих разлога. Већ зато што је 2014. почело опште расуло. Члан сам те политичке партије ево већ 23. годину, ту сам стекао много пријатеља, од Брезовице на југу, до Бачке на северу. Они су остали (а шта су друго и могли ако су имали жељу да се баве политиком), па није било морално да се правим као да се ништа не дешава. Има у мом Подрињу једна пословица: „не пљуј у тањир из ког си јео“. Настала је у време исламизације, када су поједине потурице биле горе од Турака. Због тога нисам ни отварао питање „чашћавања“ разним „епитетима“ од стране Жељка Цвијановића у првом чланку. Практично, од првог дана подизања Новог Стандарда био сам на овом порталу, а захвалан сам му и на подршци пруженој током промовисања Геополитике Србије. Знам да је то данас демоде, неки други принципи су на цени. Али шта да радим када сам одрастао у неком другом свету. Касно ми је да мењам принципе.

vucic-pretnja 05

Елем, са ДСС смо покушали нешто да урадимо још једном, али је већ на пола пута било јасно да су веће шансе да не успемо. Показано је много слабости, несналажења и трагичног неразумевања одређених политичких процеса, што је ДСС највише коштало. Нисмо успели, али шта да се ради. Није ми то први несупех у животу. Живот су и победе и порази. „Чаша меда иште чашу жучи“. О ДСС толико на Новом Стандарду, а о осталим стварима сам говорио када је требало и где је требало. Ако ништа друго, ДСС је поново у Народној скупштини (између осталог, и захваљујући Александру Вучићу, који је оркестрираном кампањом против Санде Рашковић Ивић хомогенизовао оно мало бирачког тела ДСС), па може бити коришћен као група за притисак на „првог Вучића“. То ће бити крајњи домет. Можда у овим околностима, после свих лоших процена и потеза, ни то није мало.

Победа „првог Вучића“ би била трагична за Србију. А да ли ће победити „први Вучић“ или „други Вучић“, то ћемо тек видети. Познати су ми ставови Жељка Цвијановића, али из ове перспективе ми се не чини да са садашњом Вучићевом политиком ми до таквог исхода можемо доћи. Са једне стране, околности у међународној политици му не иду на руку. Од њега ће тражити све више, а он ће смети да даје све мање. Питање је и начелно: може ли земља наше величине да издржи такве притиске, чак и да је на њеном челу Никола Пашић? У оваквим кризама најважније је имати стабилног и сигурног савезника. Са друге стране, „први Вучић“ широм отвара врата за инсталирање „Сорошевих“ и „Петреусових“ интереса по вертикали нашег система.

Ове који данас носе „жуту паткицу“ он је редовно примао на састанцима са представницима НВО сектора. Не знам да ли им је и финансирао неке пројекте, али ме не би чудило да јесте. Остале невладине организације му нису биле битне. Како ће онда да се „изнесе“ политика „другог Вучића“ када је његов апарат избушен са свих страна. И ту би нешто могао да научи из случаја Дилме Русеф. Са једне стране, њу је брутално рушила страна агентура, али су јој, са друге стране, главе дошли и „мангупи из њених редова“. Није она пала само због „жуте паткице“ на улици већ и због „жутице“ у бирократско-политичком апарату. Да би се спроводила политика „другог Вучића“, потребан је сасвим другачији приступ.

Што се мене тиче, наставићу да критикујем „првог Вучића“. Одузима то пуно времена и енергије, некада и кошта (када неко наступа са мојих позиција и на овакав начин могу се стећи само непријатељи), често делује и као залудан посао, али и та улога мора бити некоме додељена. Ово сам и почео да радим пре отприлике једне деценије, после разговора са једним владиком СПЦ до чијег мишљења држим, а којем сам износио низ убедљивих примера како „племе наше сном мртвијем спава“. На то ми је он одговорио: „А ви узмите звоно, па макар једног пробудите“. Па, ето, тако и ја нешто покушавам. Не због „првог“ или „другог Вучића“, јер ће Александар Вучић, као и други политичари, бити и проћи. Већ због објашњавања политичких процеса који се дешавају пре свега у нашем окружењу, а на које српска (политичка) јавност превише гледа из „Сорошеве“ и „Петреусове“ перспективе. Тако смо и дошли до „безалтернативних путева“, први пут од времена комунизма, када је класна борба такође проглашена „безалтернативном“.

Одговор аутора на чланак Жељка Цвијановића “Два Пророковића”, објављен на Новом Стандарду 07.06.2016.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Два Пророковића против два Вучића

* Обавезна поља