Двадесет година Дејтонског устава

Дејтонски мировни споразум и посебно његов устав, велико је достигнуће у историји три народа Босне и Херцеговине. Сви они међу Бошњацима, Хрватима и Србима који су желели унитарну, национално хомогену Босну или сопствене независне државе настале после распада СР Босне и Херцеговине, свакако се не би сагласили самном. Пошто је реч пре свега о припадницима елита, то неслагање могло би да се учини громогласно и опште. Ипак, упркос тврдњама политичких елита и медија, Дејтонски споразум објективно се показао као добра мера која је омогућила најдуготрајније и најстабилније државно устројство у краткој и испрекиданој историји модерне државности у Босни и Херцеговини.

Настао у неповољним околностима прве деценије после тријумфа САД и савезника у Хладном рату (када мали домети те победе и неуспех глобалне хегемоније још увек нису били јасни), овај споразум показао се тада и као најправеднији могући компромисни излаз из једног тешког рата и опште кризе која је до њега довела.

Босна и Херцеговина је после разбијања СФР Југославије остала једина држава у Европи без етничке и националне већине. Интереси САД и савезника, те стратешка грешка и другачији приоритети муслиманског вођства, тренутно су онемогућили компромисно успостављање сложене државе БиХ као уније три суверена народа. Рат је донео тешко и болно наслеђе. Дејтонски устав, међутим, није последица рата. Још је предратни Кутиљеров уставни пројекат, као и сви који су му уследили, садржао принципе истоветне онима који су усвојени током дејтонских преговора. Рат је тако уствари суштински вођен због разграничења. Допринеле су му и наде да би, уз помоћ САД и НАТО, питање државног уређења могло бити одређено упркос свим интересима српског народа.

Рат у Босни и Херцеговини донео је много зла. Он је, међутим, у свом наслеђу сабрао и глобалне тековине два светска рата на којима је саздана стабилност модерне Европе. Први светски рат прихватио је народну сувереност. Дејтон је по први пут истински и трајно установио и спровео равноправност и једнакост три народа БиХ и њених грађана. Други светски рат је донео болно, неправедно али трајно уређење европских граница. После Дејтонског споразума бошњачки родољуби тврде да је њихов народ остао без националне државе. Ипак, поред одлуке да свој суверенитет уложе у Федерацију БиХ они су одлучили да очувају Босну и Херцеговину и боре се за њену унитаризацију. Такво право није дато српском народу на Балкану, који је по високој цени два пута стварао Југославију и био спреман на компромисе ради њеног опстанка. Такође, границе које данас обухвата Српска нешто су шире него оне које је Србима понудио Кутиљеров план, али су уже од онога што је српски народ фактички држао првог дана рата.

После 1918. међу ревизионистима је била велика повика на Версајски мировни уговор – а већина њих се жалила уствари на Сен Жерменски, Тријанонски, Нејски или Севарски споразум. Тако и сада: уместо да се жале на недемократски, заумни, бесмислени и нефункционални Вашингтонски споразум – који је писан не да би био „успостављен мир“ него да би успешно био настављен рат, омогућена интервенција НАТО против српског народа и освојени Крајина и западне општине Српске – заговорници унитарне Босне и Херцеговине грде Дејтонски споразум. Нефункционалност БиХ приписују Дејтонском споразуму а његови уставни принципи су тада били најмање спорни. Дејтонско разграничење је за српски народ чак неповољније него она предвиђена појединим ранијим плановима.

Још је мађарски државник Ђула Андраши у 19. веку приметио да „Босна не може бити држава зато што нема једну душу“. Заштита права и суверенитета конститутивних нација БиХ део је очувања те њене посебности без које је она, као демократски и модеран међународно признат политички ентитет, суштински немогућа. Дејтонски споразум помогао је да српски и хрватски, али и бошњачки народ, остваре своја права а да истовремено буде афирмисан максимум могуће демократске државности БиХ. Наравно, принципи који су довели до обнове Босне и Херцеговине нису поштовани у случају СФР Југославије, Државне Заједнице СЦГ и Републике Србије (посебно око АП Косова и Метохије). Та пракса тешко угрожава опстанак БиХ. Српска и њен народ, међутим, до сада и за сада траже искључиво пуну примену Дејтонског споразума. Захтеви за ревизију долазе управо од оних који за Босну и Херцеговину не желе ни далеко повољнија уставна решења од оних која су нудили као једини излаз из државне кризе наше некад заједничке отаџбине СФР Југославије.

Дејтонски споразум – уз афирмацију ентитета, државних и националних права све три нације Босне и Херцеговине, може бити основа за вековни политички живот. Сви они који тврде да је дејтонски устав само провизоријум ради успоставе мира и обмањивања српског народа – какав је случај био са Ердутским споразумом у Хрватској или Кумановским уговором после рата НАТО-а против српског народа – треба да имају у виду да је Дејтонски устав најдуговекија конституција у којој су становници БиХ икада живели. Још је 2013. наџивео Устав из 1974. године.

Даљи развој уставности БиХ видим двојако. Или ће се она развијати ка конфедералној држави, уз мале уставне промене (као што еволуирају уставности сличних држава– Кипра или Либана) , афирмацију ентиетата (два или три, колико народи БиХ одлуче) и њиховог постепеног претварања у функционалне државе које заједно делегирају део државности међународно признатој, кровној политичкој структури. Или ће уз стране притиске, недемократски, можда и насилно, Дејтонски споразум бити срушен. У том случају или ће три народа изгубити заједничку Босну и Херцеговину или ће ова политички и физички остати без српског а касније и хрватског народа. Свака промена Дејтонског споразума учиниће један народ трајно незадовољним. Дејтонски компромис задовољио је бар 70% легитимних тежњи сва три народа, многе је огорчио, а никог одушевио… Прво је његова највећа врлина а треће најтежа мана.

Извор: Независне новине