Jedan predlog za izlazak iz političke krize

Višemesečni protesti studenata, koji su u međuvremenu prerasli u masovne građanske proteste pod studentskom firmom, otkrili su brojne bolne tačke u političkom i pravnom sistemu Srbije. Najozbiljnije je svakako to što je vidljiva duboka kriza autoriteta države, koja se manifestuje kao nemogućnost njenog aparata fizičke prinude da obezbedi delotvornu primenu zakona.

Već sama ova pojava pogubna je po državne i nacionalne interese, nezavisno od toga da li je takva nedelotvornost aparata prinude rezultat procesa nekontrolisane erozije autoriteta države ili je reč o iznuđenoj političkoj taktici „naprednjačkog“ režima suočenog sa masovnom delegitimizacijom.

Nema jasnijeg pokazatelja da je pravni poredak države ostao bez delotvorne zaštite aparata prinude od činjenice da na univerzitetima već postoji paralelni „pravni“ poredak, koji je oličen u „plenumima“ i „pravnim“ aktima koje studentski plenumi donose, a kojima se povinuju legalni fakultetski i univerzitetski organi. To pridaje sadašnjim protestima i revolucionarni karakter, doduše ograničen u obimu, pošto je paralelni revolucionarni sistem trenutno jedino uspostavljen u visokom obrazovanju.

Ovde ne ulazim u dodatno pitanje političke odgovornosti za ovakav stanje, mada je jasno da je najveća odgovornost na onima koji vrše vlast. Umesto toga samo konstatujem očiglednu činjenicu da državni organi izbegavaju da koriste pravo zapovedanja, jer procenjuju da bi građani državnu prinudu smatrali golim nasiljem. Time se šalje opasna poruka, da je ne samo trenutna vlada, već i državni aparat prinude, ostao bez autoriteta (=legitimiteta).

Obeležja krize

Druga ozbiljna bolest političkog sistema u Srbiji, koja je postala vidljiva tokom višemesečnih masovnih protesta, jeste očigledna kriza autoriteta svih neophodnih činilaca predstavničke demokratije, od stranaka do ustanove parlamenta.

Skrivanje najvećeg dela opozicije iza studentskog protesta ili formalno nestranačkih GOTV inicijativa, kakva je ProGlas, najjasnije svedoči o dubokoj krizi autoriteta ključnih činilaca predstavničke demokratije, pošto je ona, a posebno parlamentarizam kao sistem organizacije vlasti, nezamisliva bez snažne opozicije.

Drugo lice fenomena dubokog nepoverenja građana Srbije u njihove političke predstavnike jeste fenomen odbacivanja politike, koji je snažno došao do izražaja tokom masovnih studentskih protesta. Ovu pojavu poznati italijanski politikolog Đovani Sartori nazivao je „politikom antipolitike“. Pojavu antipolitike u savremenim demokratskim režimima Sartori je pre svega dovodio u vezu sa masovnom političkom korupcijom, zbog koje političari gube poverenje javnosti, a građani rešenje traže u bekstvu od politike.

To bekstvo može biti pasivno, ali i aktivno, pri čemu „apatičan građanin“, po Sartoriju, čini „politiku suviše lakom“, dok je aktivan „osvetoljubiv građanin može učiniti suviše teškom“. Svođenje politike na borbu protiv korupcije izraz je dominacije antipolitike u jednom društvu. Najveći rizik „politike antipolitike“, po Sartoriju, jeste opasnost da se sa odbojnošću prema strankama i političarima odbace i same institucije predstavničke demokratije, odnosno ona sama.

Sadašnji masovni protesti pokazali su da je političkom životu Srbije svojstven još jedan fenomen, koji je Sartori takođe dovodio u vezu sa degradacijom predstavničke demokratije, odnosno sa pojavom „politike antipolitike“. Radi se o pretvaranju klasične politike, posredstvom televizije kao dominatnog medija, u video-politiku, a demokratije u video-demokratiju.

Rečju Sartorija „publika koju je odgajila televizija jeste, u svim aspektima, visoko dezinformisana i loše informisana publika. Tačno je da televizija doseže veoma široku publiku, ali njene poruke i njen newscasting (emisije vesti) pružaju površinu, a ne suštinu informacije. Više ljudi se informiše manje (i na sve isprazniji način). U isto vreme publika se hrani ‘emotiviziranom’ informacijom, koju pružaju slike koje potresaju ili ljute, što često pregreva probleme preko naše mogućnosti da ih rešimo“. Ove ocene Sartorija dobijaju dodatno na težini kada se uzme u obzir i postojeći uticaj društvenih mreža na formiranje političkih stavova.

Način na koji svi veliki mediji (podjednako provladini i proopozicioni) informišu javnost o novosadskoj nesreći i masovnim studentsko/građanskim protestima potpuno odgovara zaključku Sartorija, da „video-politika proizvodi postepeni porast emotivnog učešća, pokrenutog emocijama, u uslovima opadajuće i osiromašene informisanosti. A ako je tako, ‘baviti se politikom’ (dobrom politikom) postaje nepristupačno“.

Pritom Sartori upozorava da video-politika podjednako menja i političara i građanina. Prvog tako što „političari sve više reaguju ne na događaje same po sebi, već na ‘medijske događaje’, odnosno na događaje koji su video-vidljivi pa čak i na događaje koji su medijski začeti, odnosno u velikoj meri fabrikovani od strane televizije“. Istovremeno, „video-politika menja samog građanina, budući da video-građanin koji ‘vidi politiku’ u slikama jeste potpuno nov protagonista u političkom procesu“. Ne određuju li i u Srbiji u ovom momentu televizije spisak najvažnijih političkih događaja, ali i „naš“ sud o njima?

Kriza parlamentarne demokratije

Ovim kratkim spiskom ne iscrpljuju se, naravno, sve akutne i hronične bolesti političkog i pravnog sistema Srbije, ali o ozbiljnosti stanja u zemlji, čini se, već dovoljno govori to što se u uslovima višemesečnih masovnih protesta ispoljava očigledna kriza autoriteta državnog aparata prinude, kao i autoriteta ključnih činilaca predstavničke demokratije, te s njima povezano potiskivanje klasične politike antipolitikom, čije prioritete, a često i sam sadržaj, dominantno određuju masovni provladini i proopozicioni mediji, uključujući i društvene mreže.

Pritom, kada se posmatra sa strane, politički i pravni poredak Srbije deluje kao pregrejani zatvoreni sistem pred pucanjem, kome je otkazao termostat u vidu državnog aparata i ključnih subjekata predstavničke demokratije. Takva situacija može da raduje samo onog ko ne misli dobro državi Srbiji i srpskom narodu u celini.

Da bi se ovi hronični patološki društveno-politički fenomeni lečili, nepohodno je da se najpre utvrdi njihov uzrok. Pritom ćemo ostaviti po strani detaljniju analizu onih uzroka koji su opšteg karaktera, a u vezi su sa dubokom istorijskom krizom koju preživljava moderni (=zapadni) model predstavničke demokratije. Samo u najkraćem, mnogi, ako ne i svi prateći socijalni činioci koji su u 19. veku omogućili procvat zapadne predstavničke demokratije, u sadašnjim istorijskim okolnostima suočeni su sa ozbiljnim iskušenjima ili su u krizi koju teško mogu prevazići.

Naime, moderna predstavnička demokratija rođena je u industrijskom društvu 19. veka, u epohi liberalizma, nacionalizma i kulta masovne prosvećenosti. Masovna politička kultura, kao izraz širenja biračkog prava, bila je neostvariva bez slobode štampe, a ova bez masovnog prosvećivanja, čiji je izraz bilo uvođenje obaveznog masovnog obrazovanja.

Opšte biračko pravo i obavezno obrazovanje postali su tokom 19. i početkom 20. veka ključni kohezivni instrumenti masovnih nacija. Nakon očiglednog bankrota liberalne ideologije, zapadna predstavnička demokratija ostala je i bez svoje idejne potpore.

Pod pritiskom četvrte tehnološke revolucije iz korena se menja društvo formirano u prvoj i drugoj industrijskoj revoluciji, koje je bilo socijalna kolevka moderne predstavničke demokratije. Postindustrijsko društvo pokazuje neuporedivo manji žar za kult masovne politike i kult masovnog prosvećivanja nego što ga je pokazivalo industrijsko društvo 19. i početka 20. veka. A socijalno-psihološkom profilu nosilaca novih zanimanja koje produkuje četvrta tehnološka revolucija umnogome je strano poistovećivanje sa bilo kojoj užom i širom društvenom grupom (klasom i nacijom).

Takav individualizam se mora negativno odraziti na funkcionalnost predstavničke demokratije. Ne samo što je od suprotstavljenih volja socijalno izolovanih pojedinaca teško formirati opštu volju, koja se izražava kroz zakone, nego i stoga što borba pojedinaca neminovno degradira politiku.

Rečju Slobodana Jovanovića, borba za vlast homogenih društvenih grupa „kreće državnu zajednicu napred“, pri čemu ih država svojom intervencijom „nagoni na miran međusobni saobraćaj“ i tako spasava državno jedinstvo. Tamo, pak, gde „pojedinci nisu u isto vreme predstavnici raznih grupa, njihova borba pre znači borbu oko položaja nego borbu oko vlasti“.

Gde je problem?

Kada su u pitanju specifični domaći uzroci usled kojih politički i pravni sistem u Srbiji ovih dana pokazuje ozbiljnu atrofiju, oni se najčešće traže u lošem institucionalnom okviru, pa se samim tim i lek za bolesti traži u institucionalnim sredstvima. Da li je problem u Srbiji zaista pre svega institucionalne prirode?

Prema mišljenju jednog od najboljih srpskih ustavnih pravnika Ratka Markovića, sistem vlasti u Republici Srbiji prema Ustavu iz 2006. godine pretežno ima obeležja racionalizovanog parlamentarizma. A racionalizovani pralamentarizam je nastao između dva rata na evropskom kontinentu, kako bi se pomoću niza ustavnih sredstava i mehanizama – u državama koje nisu imale dvopartijski sistem svojstven kolevci parlamentarnog sistema V. Britaniji – obezbedila stabilnost i funkcionalnost vlada, odnosno sprečila prevlast parlamenta, te posledična pojava nestabilnih i nefunkcionalnih vlada (kao u Trećoj i Četvrtoj francuskoj republici).

Sledstveno tome, u ustavnopravnoj teoriji za primere funkcionisanja (uspešnog) parlamentarnog sistema po pravilu se uzimaju one države koje su imale dugovečne jednostranačke vlade u više uzastopnih skupštinskih mandata (legislatura), kao i pojedinačne slučajeve „srećnih priča“ sa dugovečnim koalicionim vladama, u kojima je po pravilu jedna stranka predominantna sa brojem osvojenih skupštinskih mandata.

Imajući ovo u vidu, Sartori zaključuje, „parlamentarna vlada funkcioniše (ili najbolje funkcioniše) kada je njeno ime ‘loše odabrano’, odnosno kada parlament ne vlada, kada mu se stavi brnjica“. Slobodan Jovanović o istoj stvari zaključuje na sledeći način: „Oskudica jake vlade koja se oseća kod parlamentarnog režima, jeste velika mana. Upravna vlast to je radnja državna. Jedna država sa slabom vladom, to je kao jedan čovek koji bi bio neodlučan. Za njen uspeh, državi je jaka vlada isto tako potrebna, kao što je jednom čoveku, za njegov lični uspeh, potreban čvrst karakter“.

Ako bi teorijska merila primenili na Srbiju, onda bi trinaest neprekidnih godina vladavine koalicionih vlada sa predominatnom pozicijom SNS-a bio dokaz da u Srbiji postoji racionalni „parlamentarizam koji funkcioniše“. Društvena i politička stvarnost svedoči, međutim, nešto sasvim drugo, da sistem vlasti u Republici Srbiji nije ni stabilan niti uspešno funkcioniše, nego da umesto toga poslednjih godina konstantno produkuje društvenu i političku krizu.

Odgovor na pitanje zašto se u ovom slučaju tako drastično razilaze teorija i praksa, nalazi se u zaključku Ratka Markovića, kojim objašnjava pojavu racionalizovanog parlamentarizma: „Ceo racionalizovani parlamentarni sistem počiva na zabludi da se institucionalnim sredstvima mogu lečiti teškoće koje su, u stvari, političke prirode“.

Naime, kod države, kako ukazuje Slobodan Jovanović, „treba razlikovati njenu spoljašnjost od njene unutrašnjosti“. O tome Jovanović dalje veli: „Njena spoljašnjost, to su ona spoljašnja pravila i onaj spoljašnji autoritet koji u njoj važe – ono što bi se jednom rečju moglo nazvati njena pravna organizacija. Njena unutrašnjost, to su socijalni odnosi koji u njoj postoje, – prvo, ona zajednička uverenja i zajednički interesi koji njene članove spajaju ujedno; zatim one uže grupe na koje su se njeni članovi pocepali zbog toga, što saglasnost njihovih uverenja i interesa nije potpuna nego nepotpuna. Pravna organizacija i socijalni odnosi stoje jedno prema drugome kao forma i sadržina“. A sadržina je uvek primarna u odnosu na formu.

Forma, tj. pravna organizacija u Srbiji pokazuje brojne slabosti i stoga ona zahteva reformu, ali tek pošto se reše problemi u onome što čini sadržinu države, a to su, rečju S. Jovanovića, „socijalni odnosi, to je sam zajednički život sa svim svojim unutrašnjim saglasnostima i nesaglasnostima; to je sama stvarnost kojoj pravne forme pokušavaju da nametnu jednu idealnu formu“.

Najpre se moraju formulisati zajednička uverenja i interesi, da bi nakon toga oni mogli da se dobiju pravnu formu, kroz posao institucionalnog reformisanja države.

Sadašnja kriza autoriteta državnog aparata, kao i kriza autoriteta ključnih činilaca predstavničke demokratije i parlamentarnog režima (parlament, stranke, pozicija, opozicija), upućuju na zaključak o postojanju dubokog nesklada između spoljašnjosti države i njene unutrašnjosti, tj. pravni i politički sistem nisu u saglasnosti sa zajedničkim uverenjima i interesima srpskog društva. To, međutim, još uvek ne znači da takva zajednička uverenja i interesi postoje u ovom momentu kao nešto što je očigledno, stabilno i jasno izraženo.

U modernoj predstavničkoj demokratiji zajednička uverenja i interesi formulišu se u ravnopravnoj izbornoj utakmici kroz slobodno sučeljavanje fundamentalnih političkih stavova na slobodnim medijima. Jasno je da u Srbiji danas, a zapravo od obnove višestranačja, ne funkcioniše u optimalnoj, a ne u idealnoj meri, nijedan od navedenih instrumenata (ravnopravna izborna utakmica, slobodni mediji i ozbiljna politička debata) za formulisanje „opšte volje“ u uslovima višestranačke predstavničke demokratije i parlamentarnog sistema.

To što moderna predstavnička demokratija, pa i parlamentarizam kao sistem vlasti, generalno svuda preživljava najozbiljniju krizu, nipošto nas ne oslobađa od odgovornosti za sređivanje stanja u sopstvenoj zemlji. A u poslu sređivanja prilika moraju se opredeliti prioritetni zadaci.

Za izlazak iz postojeće krize, koja se manifestuje pre svega kao kriza autoriteta državnog aparata i osnovnih činilaca predstavničke demokratije i parlamentarizma, najpre se moraju stvoriti uslovi za formulisanje zajedničkih uverenja i interesa, da bi se potom dobili reprezentativni nosioci predstavničke demokratije i posredstvom njih vaspostavio autoritet državnog aparata.

Čini se da se samo tako može prevladati očigledan jaz koji postoji između srpskog društva ili značajnog njegovog dela (studentske proteste po istraživanjima javnog mnjenja izričito podržava više od polovine građana, što se, barem u ovom momentu, ne može reći i za opoziciju) i aktuelnog političkog sistema, koji obuhvata kako vlast, tako i parlamentarnu opoziciju.

Nereprezentativnost političke elite

O nereprezentativnosti ne samo sadašnjeg saziva Narodne skupštine, nego celokupne postojeće političke elite organizovane u stranke, kao ključne činioce moderne predstavničke demokratije, dovoljno govori upoređivanje rezultata istraživanja javnog mnjenja sa programima parlamentarnih stranaka koji se tiču fundamentalnih političkih tema.

Strateško pitanje broj jedan u Srbiji jesu evrointegracije, jer one opredeljuju osnovni kurs spoljne, ekonomske, bezbedonosne, kulturne i svaka druge politike naše zemlje. To se može utvrditi ne samo uvidom u bilo koji politički strateški dokument Republike Srbije, nego i pogledom na naše zakonodavstvo. Naime, naš pravni sistem se od 2009. godine usklađuje sa pravnim sistemom EU, a Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ima u Srbiji status svojevrsnog nadustava.

A istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je podrška učlanjenju Srbije u Evropsku uniju pala sa 73 odsto u 2009. godine na 40 odsto u 2024. godini. Broj građana Srbije koji bi na referendumu glasali protiv učlanjenja Srbije u Evropsku uniju prema istraživanjima javnog mnjenja u poslednje dve godine veći je uvek za desetak procenata od onih koji su za članstvo Srbije u EU, pri čemu je očigledan trend rasta protivnika evrointegracija Srbije.

Ako je uslov za članstvo Srbije u EU priznanje tzv. Republike Kosovo, onda se članstvu Srbiju u EU prema podacima jednog istraživanja javnog mnjenja iz januara 2023. godine protivi čak 79,2 odstto građana Srbije.

Pritom se može osnovano zaključiti da bi broj izričitih protivnika pristupanja Srbije Evropskoj uniji bio vrlo blizak broju onih koji se izričito protive članstvu Srbije u NATO pakt, a to je 83-84 odsto, kada bi mediji u Srbiji bili podjednako dostupni pobornicima i protivnicima evrointegracija i kada bi način informisanja bio takav da omogućava publici da formira svoj racionalni sud, a ne da bude, rečju Sartorija, konstantno „emotivizirana“ (polu)informacijama koje podstiču strah ili stvaraju iluziju.

S druge strane, stranke koje su protive članstvu Srbije u Evropskoj uniji imaju u sadašnjem sazivu Narodne skupštine 10,5 odsto poslaničkih mesta (dve frakcije Mi-glas iz naroda i NDSS). Razlog za ovakvu nereprezentativnost ključnih činilaca (stranaka i parlamenta) sadašnjeg političkog sistema u Srbiji, svakako valja tražiti u nepostojanju slobodnih medija i ozbiljne političke debate o strateškim političkim pitanjima (time se ne iscrpljuju svi razlozi nereprezentativnosti sadašnje političke elite).

Politička elita postojećeg polukolonijalnog sistema formirana je u uslovima zamene klasične politike „video-politikom“, koja je, po rečima Sartorija, „veoma efikasna u ‘izražavanju’ zala i loše učinjenih (neučinjenih) stvari“, jer „veoma dobro uspeva da zagreje i mobiliše javnost za dobre (ali i frivolne) stvari“, ali nije sposobna da formira publiku koja ima svoj politički sud.

A bez političkog suda svesnih i nacionalno odgovornih pojedinaca ne mogu se ni formirati zajednička uverenja i interesi, koji posredstvom slobodno izabranih pradstavnika treba da budu pretočeni u zakonodavstvo, koje bi bilo po meri naših verovanja, potreba i interesa.

Valja se setiti, s tim u vezi, upozorenja Slobodana Jovanovića o značaju javnog mnjenja u predstavničkoj demokratiji, koje nije izgubilo na aktuelnosti u meri u kojoj su zapadni model predstavničke demokratije i parlamentarni sistem vlasti izgubili od nekadašnje vitalnosti :

„Kada se u strankama ugasi unutrašnji život, i one pretvore u mašine za osvajanje vlasti, onda još jedini spas ostaje u nezavisnom javnom mnjenju. Politički ideali moraju se stvarati van stranaka, od ljudi koji, nezaraženi stranačkim egoizmom i slobodni od stranačke discipline, nepristrasno i samostalno misle o državnim interesima. Ti će se ideali posle nametnuti strankama kao sve popularne ideje, jer, da bi samo došla do vlasti, stranka pristaje na sve ono što biračko telo traži od nje“.

Da bi se u Srbiji formiralo takvo kvalitetno javno mnjenje, potrebni su, pre svega, slobodni i ozbiljni mediji, čija informativna slika neće biti kopija postojeće nereprezentativne političke elite, tj. kolonijalnog veštačkog bipolarizma srpske političke scene, nego reprezentativna slika stavova, uverenja i interesa celokupnog srpskog društva.

Modeli izlaska iz krize

Reakcija vlasti i najvećeg broja parlamentarnih opozicionih stranaka na postojeću društvenu i političku krizu pokazuje, da i jedni i drugi ne žele da se prevaziđe dubok jaz koji postoji između institucija i društva ili onoga što je Slobodan Jovanović nazivao formom i sadržinom države. Pritom bi i jedni i drugi hteli da javno mnjenje ostave u sadašnjem stanju, rastrzano strahovima i opsenama, a bez formulisanih jasnih i stabilnih zajedničkih uverenja i interesa.

Naprednjački režim za sada ne razmišlja ni o jednoj drugoj opciji osim o izboru nove vlade ili novim izborima pod istim izbornim i medijskim uslovima. Sve parlamentarne opozicione stranke, osim dve frakcije proistekle iz Mi glas iz naroda, kao jedino rešenje za izlazak iz sadašnje krize nude tzv. prelaznu vladu.

Opozicione stranke se, međutim, razlikuju kada je u pitanju sastav vlade. Za nepolitičku prelaznu vladu sastavljenu od stručnjaka do sada su se izjasnili Narodni pokret Srbije i Demokratska stranka, neke vanparlamentarne političke organizacije (Kreni-pokreni), kao i glavni zastupnik neoliberalne i evrounijatske političke agende u Srbiji u ovom trenutku – inicijativa ProGlas.

Pošto ne nude ništa novo, obe varijante izlaska iz krize za koje se zalažu „naprednjaci“ ne mogu da eliminišu njene suštinske uzroke, pa stoga ne mogu ni pomoći u obnovi autoriteta ključnih činilaca predstavničke demokratije, a preko njih i poljuljanog autoriteta državnog aparata.

Prelazna vlada koju predlaže većina opozicionih stranaka ne samo da je formalno-pravno sporna iz ugla važećeg Ustava, koji poznaje jedino vladu punog mandata, nego je i sa političkog stanovišta nekorisna, pa čak i štetna.

Naime, ako su ključni uzroci postojećeg dubokog jaza između društva i države u Srbiji u nereprezentativnosti postojećih ključnih činilaca parlamentarnog sistema vlasti i nepostojanja elementarnih preduslova (slobodni mediji i javna debata o strateškim političkim temama) za formiranje zajedničkih uverenja i interesa, kao temelja svake institucionalne reforme, onda bi tzv. prelazna vlada, obrazovana paktom postojeće političke elite, a bez predizborne debate i izborne utakmice, samo dodatno povećala nereprezentativnost glavnih aktera parlamentarnog života, a posredstvom njih dodatno urušila autoritet države.

Najspornija iz ugla reprezentativnosti je svakako tzv. prelazna vlada stručnjaka. Pritom, u parlamentarnom sistemu, kakav postoji u Srbiji, vlada bi po prirodi stvari morala biti politička, tj. stranačka, a ne birokratska, sastavljena od stručnjaka, jer u parlamentarizmu birači daju podršku konkretnim predizbornim partijskim programima, na osnovu kojih vlada paralamentarne većine i vodi politiku zemlje. Uostalom, na koji način bi se utvrdilo da je neko, kako predlaže ProGlas, „osoba nesumnjive stručnosti“?

Stručnjaci oko čije „nesumnjive stručnosti“ (a sada već možemo sa velikom sigurnošću odrediti krug tih lica) postignu konsenzus kolonijalne korporativne i političke elite, nisu ništa drugo nego, Vladušićevom rečju, „proizvod koncepta leading from behind (voditi od nazad)“, u kome „nesumnjivi stručnjaci“ predstavljaju ovce kojima rukovode pastiri iz senke.

Nedavna analiza Slobodana Vladušića ubedljivo je pokazala da i ProGlas po svojoj suštini nije ništa nego proizvod koncepta leading from behind. Iako njegovi osnivači i saradnici deluju svakako pametnije od tipičnog proizvoda ovog koncepta političke tehnologije – Grete Tunberg, oni u suštini na političkoj sceni Srbije igraju onu ulogu koja je njoj bila dodeljena. Pritom, sama njihova pojava predstavlja klasičan primer izigravanja birača i izvrtanja smisla moderne predstavničke demokratije.

Umesto da pred sobom imaju lidera koji je kreator političkog programa i koji je lično politički odgovoran za njegovo ispunjenje, biračima se neprekidno nude „ovce“ iz nepreglednog stada, koje ni o čemu drugom ne odlučuju osim o količni sena kojim će biti nagrađene, pa je stoga i njihova politička odgovornost iluzorna. U tom „ovčijem“ ključu valja tumačiti i predlog ProGlasa o jednokratnom angažmanu ministara-stručnjaka tzv. prelazne vlade.

Jer, ratio legis ove mere ne može se pronaći u motivu pojedinca da se jednokratno žrtvuje za državu i narod (čak izbor takvog pojedinca ne treba isključiti kao mogućnost), već samo u modelu političke tehnologije – leading from behind, koji određuje ulogu i politički vek „ovaca“.

Opasna avantura

Može se istaći primedba da je nereprezentativnost tzv. prelazne vlade politički manje štetna od opstanka na vlasti uveliko delegitimisane „naprednjačke“ vlade, pošto bi prva bila ograničena u pogledu dužine i sadržaja mandata, a nova „naprednjačka“ to ne bi bila. Ova primedba ne stoji iz dva razloga.

Kako što je iznad rečeno, važeći Ustav Srbije ne prepoznaje vladu ograničenog, već samo vladu punog mandata, tako da nema nikakvih formalno-pravnih garancija da bi nereprezentativna vlada, sastavljena bez izbora, vršila samo određeni krug poslova, npr. priprema uslova za fer i slobodne izbore.

Ta garancija se ne može dati ni stoga što je prosto nemoguće da takva vlada tokom šest ili devet meseci svog mandata ne vodi spoljnu i unutrašnju politiku države, te da shodno tome donosi i odgovarajuće odluke prvorazrednog političkog karaktera. Iz ugla ove činjenice vidi se koliko je deplasirano objašnjenje po kome je tzv. prelazna vlada tehničkog karaktera, pa bi zbog toga i njeni članovi trebalo da budu idejno-politički „neutralni“ stručnjaci.

I većina pobornika tzv. prelazne vlade se do sada izjasnila za to, mada još uvek stidljivo, da takva vlada ima širi mandat od tehničkog (koji, ponovićemo, po Ustavu i Zakonu o Vladi ne može da ima). Tako se ProGlas založio za „neznatno prošireni mandat tehničke vlade“.

Iz njihovog Sretenjskog saopštenja, a i iz Programa mera za Dan posle, jasno se vidi da bi pod režimom tzv. prelazne vlade bile preduzimane i vanredne mere u borbi protiv korupcije, koje se u takvim, de facto vanrednim uslovima, lako mogu pretvoriti u „političku metlu“ za čišćenje ideološki nepodobnih političkih protivnika. O čemu jasno svedoči slučaj Severne Makedonije.

I predstavnici prozapadne opozicije već sada govore o tome da mandat tzv. prelazne vlade ne bi bio ograničen na pripremu zakonskih uslova za fer i slobodne izbore, nego da bi jedan od njenih glavnih zadataka bila borba protiv korupcije.

U sadašnjim turbulentnim međunarodnim prilikama, koje nose neznane rizike za Srbiju (naročito za Srbe na Kosovu i Metohiji), kao i za srpski narod u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, formiranje tzv. prelazne vlade koja ne bi imala izborni legitimitet, a čiji bi većinski politički stavovi, naročito u slučaju vlade sastavljene od stručnjaka, odgovarali stavovima jedne društvene manjine (u najboljem slučaju 1/3 biračkog tela), bilo bi jednako pravoj avanturi.

Budući da je sadašnje stanje neodrživo, jer je dovden u pitanje ne samo legitimitet vlade, već i ugrožen autoritet države, mora se naći rešenje za brz izlazak iz krize. Rešenje bi trebalo da bude takvo da omogući postepenu obnovu autoriteta ključnih činilaca parlamentarnog sistema i državnog aparata uopšte, te da nakon toga otvori put postepenoj resuverenizaciji Srbije.

S obzirom na takve ciljeve, čini se adekvatnim donošenje jednog lex specialis–a, koga opravdavaju vanredne političke prilike u zemlji. Takvim specijalnim zakonom bilo bi ustanovljeno jedno posebno telo sastavljeno od članova parlamentarnih stranaka, u kome sadašnje vladajuće partije ne bi imale većinu.

To telo bi bilo dužno da, u roku koji ne bi bio duži od tri meseca, utvrdi predloge novih medijskih i izbornih zakona, koji bi stvorili uslove za fer i slobodne izbore na svim nivoima vlasti. Potom bi ove predloge zakona bila dužna da bez izmena usvoji Narodna skupština. Nakon toga bi u roku, ne kraćem od četiri i ne dužem od šest meseci, trebalo raspisati izbore po novim zakonima. Srbija mora što pre izaći iz stanja „permanentne revolucije“.

Izvor: Novi Standard