Егзистенцијална криза Европе

Како год да се грчка криза заврши, било да Атина напусти еврозону или се потчини штедњи и дикатима кредитора, изгледа да Европска унија нагиње ка егзистенцијалној кризи.

Грчка је позајмљивала и трошила ван својих способности, као што је то Њујорк радио 70-тих година, или Детроит, Илиноис и Порторико данас. Али криза Европа је нешто више од буџетских дефицита и штетних дугова.

Тежња ка Европи из снова генерације Жана Монеа о јединственој Европи изгледа да је пукла. Замах је сада у раздвајању и распаду.

Грчка криза је открила слабости Уније, жељу медитеранских земаља да изграде благостање које њихове привреде нису могле да подрже без огромних задуживања у иностранству.

Плаћање тих дугова ће изазвати још већу штедњу међу тим нацијама. Али, на крају, те нације, баш као дужници, могу да одлуче да одшетају и оставе рачун неплаћен.

Али не само да привреда угрожава ЕУ. Постоји и зов племена и народа који је и раније цепао Стари континент.

Британска Странка за независност и Национални фронт из Француске, странке које желе излазак из ЕУ, имају милионе гласача у својим земљама и симпатизере широм Европе. Ове партије позивају се на историје својих земаља, хероје и културе, док им следбеници ЕУ и еврозона звуче као нека јапијевска прича из Фајненшел тајмса. Ко би још хтео да буде топовско месо за Брисел и Европску комисију?

НАТО је сенка онога што је некад био. Данас је то виртуелно братство оних који живе на туђ рачун. Искључујући Пољаке, Естонце и Турке, све европске анције су срезале војне буџете на испод два процента БДП. Ангела Меркел је описана као челична канцеларка због сукоба са Ципрасом, али она заправо више изгледа као Вили Брант како разговара са Владимиром Путином.

Век раније, пошто су Лојд Џорџ и Клемансо направили карту у Паризу, могли сте да ходате од Багдада до Каира, затим да скренете јужно и ходате неких седам хиљада километара до Кејптауна, и још не бисте напустили британску територију.

Данас би Британија и Француска, империјалне силе Сајс-Пикота, више волеле да Американци контролишу Блиски Исток. Наши савезници имају лоша искуства са европским ратовима који нису донели ништа добро и логично је да нико од њих не жели нови рат.

Али они и имају нешто заједничко. Њихов континент је нападнут.

Од пропалих држава подсахарског региона до ратом разорених нација Магреба и Блиског Истока, Трећи свет долази да окупира Стари континент.

Другог јула је Њујорк тајмс имао неколико чланака о грчкој кризи, али и понешто на тему имиграционе европске кризе. Неких осам хиљада имиграната  заглављено је у камионима у Калеу и Доверу, на супротним странама Ламанша, док су се мигранти гужвали у њима како би прешли у Енглеску. Возачи којима је прећено нису ништа могли да ураде како би их спречили.

„Мигранти хрле ка Европи из северне Африке и турбулентног Блиског Истока“, каже Тајмс, „ЕУ је покушала да натера земље да поделе терет, али до сада нису успели да се договоре како то да изведу. У Британији је то питање посебно жариште, јер евроскептици заговарају излазак из Уније, наводећи мигранте као главни проблем.“

Има још један наслов на истој страници: Русија види посебну претњу у својим грађанима који прелазе на ислам. Прича је повезана са страховима од џихадистичке побуне унутар њених границе, док етнички Руси прелазе у милитантни ислам и придружују се 15-20 милиона муслимана којих већ има у Русији и оних два милиона који живе у Москви.

Русија и Европа имају више сличности него што схватају – исту егзистенцијалну претњу.

Још једна прича: Европа се бори са исламистичким радикалима у друштвеним медијима о врбовању џихадиста унутар Европе.

Шеф Европола је рекао за Тајмс да „се процењује да је до пет хиљада људи из Западне Европе отишло у Ирак и Сирију, многи како би се придружили Исламској држави. Британски званичници верују да се око 500 људи који су се вратили у земљу представљају потенцијалну претњу.“

Европа је преживела депресију и најгоре ратове у савременој историји, па су њене ране трајне и ужасне. Али може ли Европа да, са староседелачким становништвом, које стари, смањује се и умире, да преживи непрестану инвазију народа Трећег света, које никад пре није асимиловала? Поготово кад милиони тих људи исповедају милитанту веру која је одувек била страна и непријатељски настројена према Европи?

Проблем рађања у Европи постоји већ 40 година. Не назира се крај инвазији Трећег света, док се у земљама Блиског Истока и подсахарског региона одвијају нови племенски, верски и грађански ратови, који ће послати још милионе људи ка обала Медитерана.

Ко и шта ће их зауставити? Баш као што је генерал Петреус рекао на путу за Багдад: „Реците ми како се ово завршава?“

Извор: Real Clear Politics, Нови Станард