Egzodus koji menja sve na (naj)gore

Seoba naroda, koju mnogi zapadni mediji nazivaju najgorom posle Drugog svetskog rata, problem je za koji ne postoji rešenje. Politički je neprihvatljivo da se na bilo koji način govori jezikom „straha“ i „mržnje“ jer se radi o ljudima koji u najvećem procentu beže od pakla ratova koji su postali svakodnevica na resursima bogatim regionima Bliskog, Srednjeg Istoka, severa Afrike. Tako, političari najčešće populistički prilaze problemu za koji svi znaju da nemaju rešenje pokušavajući tako da pitanje migranata prebacuju kao lopticu s jedne na druge EU države ili  nadnacionalne EU institucije.  Bez jasne namere da definišu uzrok talasa migranata, utvrde odgovornost onih koji su doveli do ovakve situacije i tako problem krenu da rešavaju na međunarodnom nivou, otklanjajući prvo uzrok kako bi posledice postale prošlost.

Ali, ne. Za takav iskreni dijalog (koji je odavno prognan iz rečnika političara) bitna pretpostavka je da se javno govori o agresivnoj spoljnoj politici zvaničnog Vašingtona. Ko to u EUropi, od zvaničnika sme i može? Koliko vidimo niko. Sve dok okupirana Europa tako bude funkcionisala, problem migranata biće sve veći i teži za rešavanje.

Dakle, samo dve (geo)političke činjenice: svrgavanje režima Moamera el Gadafija u Libiji i Bašara el Asada u Siriji, (prve od strane NATO i druge potpisane američkim „vođstvom“ u koaliciji zapadnih saveznika) učinile su da se Evropa, pa tako i region Zapadnog Balkana suočavaju sa ogromnim procentom tražilaca azila i ilegalnih prelazaka preko vrlo poroznih granica ljudi koji za krajnju destinaciju vide najrazvijanije zemlje iz porodice EU bloka.

Na osnovu analize rizika evropske Agencije za menadžment i operativnu saradnju na spoljnim granicama država članica Evropske Unije (FRONTEKS), za prethodnu (2014) godinu, utvrđeno je preko 66 000 ilegalnih prelazaka granica, kako regionalnih tako i zajedničkih „zelenih“ granica. U poređenju sa 2013, radi se o uvećanju procenta za 65 odsto. Preko dve trećine ilegalnih prelazaka locirano je tek na jednom delu: mađarsko-srpskoj granici i to uglavnom u periodu juli-decembar 2014 godine. Samo u jednom momentu, krajem prošle godine (decembar 2014) prema analizi FRONTEKS-a, ova granična tačka zabeležila je preko polovine svih ilegalnih prelazaka na spoljnim granicama EU. Izraženo u procentima udela to bi značilo preko 55 odsto. Kao region okružen zemljama članica EU, zapadni Balkan nastavlja da bude ogromna tranzitna oblast za ilegalne migracijske tokove između različitih zemalja članica EU i zemalja koje spadaju u režim Šengena.

U poređenju sa 2013. godinom, prema FRONTEKS-ovoj analizi, uočeno je drastično povećanje migranata iz Sirije ( 363 odsto) i Avganistana (168 odsto).[i] Značajno uvećanje ilegalnih prelazaka predstavljaju i građani Afrike (Somalija), s rastućim trendovima do kraja tekuće godine. Kako analitičari FRONTEKS-a utvrđuju situacija na terenu izgleda  ovako: Pošto migranti stignu do BJR Makedonije, preko bugarsko-turske ili grčko-turske granice, dalje nastavljaju slobodno koristeći „otvoren“ taksi prevoz koji značajno profitira od krijumčarenja migranata do srpsko-mađarske granice. Kada bi se pravilo poređenje sa 2009, kada je ilegalno granicu prešlo 3 090 ljudi. Samo pet godina kasnije (2014) taj broj se uvećao na 43 360 ilegalnih prelazaka.[ii]

Zapadnobalkansku rutu, odavno koriste migranti iz regiona (u najvećem procentu iz Albanije i sa Kosova i Metohije) koji i prema nalazima FRONTEKS-a i prednjače u falsikovanju dokumenta koji im omogućavaju kretanje. Prema srpskim zvaničnim izvorima, azil je samo u prvoj polovini godine zatražilo 37 389 migranata: „Ne možemo da kažemo koliki je trenutni broj azilanata u tranzitu, jer imamo samo broj onih koji su registrovani kod nas, odnosno koji su zatražili azil“[iii], izjavila je nedavno Ana Radovanović, glavna policijska inspektorka Kancelarije za azil.

Kada izbeglice, uglavnom sa ratom zahvaćenih područja Bliskog i Srednjeg Istoka i iz Afrike, pređu granicu i stupe na tlo Srbije, azil kod policijskog službenika mogu zatražiti samo izjavom „Tražim azil“:

„Na osnovu toga njima se izdaje potvrda da su zatražili azil i upućuju se u jedan od pet Centara za azilante u Srbiji. Oni tamo treba da se jave u propisanom roku od 72 sata. Mi ne znamo da li je njihova namera ozbiljna ili je koriste u druge svrhe, jer ih ne pratimo do Centra“[iv] objašnjava inspektorka kancelarije za azil. Sledi prema proceduri provera identiteta, prikupljaju se podaci iz države koju je osoba napustila, utvrđuje se jezik i dijalekt tražioca azila i na svemu tome radi tim stručnjaka: „problem je što ne možemo da vratimo lice iz neke druge države, ako je u njoj prethodno boravilo a nije tražilo azil“, ističe Radovanovićeva i dodaje „ne možemo da sprečimo kretanje migranata, ka mađarskoj granici ili ka nekoj od zemalja EU, to je njihova volja. Jedino možemo da reagujemo na ilegalne migrante koji ne spadaju u kategoriju azila“[v].

S obzirom na propulzivne granice, i pored mešovitih timova, skoro da spada u „nemoguću misiju“ držati granicu pod kontrolom. Posebno što se broj ljudi koji ilegalno prelaze granicu drastično uvećava kao i metode krijumčara koji su ovoj nesrećnoj (ne)prilici videli šansu za zaradu. Kada se tome doda i podatak, koji je premijer Srbije izneo nedavno, da Srbiju prihvat migranata dnevno košta 15 000 evra, onda problem dobija na dimenziji. Dakle, prema navedenom podatku iznetom bez strukture troškova, Srbiju mesečno (i to samo da računamo da mesec u proseku traje 30 dana) prihvat migranata košta preko 450 000 evra. Do kraja tekućeg meseca od početka godine, ta cifra biće preko frapantnih 3 150 000 evra. Do kraja tekuće (2015) godine, prihvat migranata Srbiju će koštati preko 5 400 000 evra.

Za Srbiju, zemlju koja je u ozbiljnim ekonomskim i socijalnim problemima, o kojima govori prisustvo MMF pri formiranju budžeta, smanjenje plata i penzija, najavljena otpuštanja iz javnog sektora i osetan pad životnog standarda, problem adekvatnog prihvata migranata postaje još veći. Bez strategije, jasnog plana i programa, iznad svega bez konkretne finansijske pomoći EU Srbija se suočava sa kaskadnim efektima koje migrantska kriza izaziva i u mnogo uređenijim i značajno bogatijim zemljama EU bloka. Neki od tih, svakako jesu radikalizacija kako na političkom spektru tako i među grupama koje inače borave u graničnom prostoru društvenog „ugovora“. Čak i za ljude koji nisu skloni ksenofobiji, radikalnim delovanjima, sve je teže razumeti kako se država tako lako odluči da ih raznim „merama štednje“ koje prate i značajni nameti, postavi u novu društvenu kategoriju koja je najčešće za stepenicu ili dve ispod one kojoj su pripadali. Ali, s tendencijom osiromašenja sve većeg procenta građana Srbije. Dok s druge strane, opet iz budžeta odnosno iz davanja svih građana Srbije finansira problem za koji se rešenje ni ne nazire. S takvim lomovima u promišljanju građana koji odlučuju svoj stav u prostoru između egzistencijalne ugroženosti i humanosti prema ljudima koje vrlo dobro razumeju, jer su i sami iskusili užasnu izbegličku sudbinu, nemoguće je proceniti u kom pravcu socijalna ponašanja mogu da se (po)krenu. Dok država Srbija i dalje čeka smernice EU koja je i sama kapitulirala i pred ovim problemom. Uostalom, zar i sam ministar inostranih poslova Austrije nije konstatovao da u EU nema solidarnosti; zar mađarski premijer Viktor Orban nije preuzeo sam kontrolu „situacije“ shvatajući da rešenje iz Brisela neće dočekati; zar italijanski premijer Mateo Renci nije zapretio nedavno da ukoliko EU ne pronađe hitno rešenje lično će organizovano poslati železnicom migrante u Nemačku, Britaniju i sve željene krajnje destinacije izbeglica.

Dok, u međuvremenu, Srbija čeka…

___________________________________

[i] FRONTEX, WESTER BALKAN annual risk analysis 2015

[ii] frontex.europa.eu/trends-and-routes/western-balkan-route/

[iii] http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1624488-ovo-je-pravi-problem-srba-sokirace-vas-koliko-migranata-zatrazi-azil-u-srbiji

[iv] isto

[v] isto

Izvor: Fond Strateške Kulture