EU – konstrukcija bez oslonca

U mnogim tekstovima vodećih medija možete da pročitate o nekom problemu EU. Ili o više problema, ali u jednoj državi EU. Najčešće samo o političkom nivou problema, koji se proglašava rešenim kada nije pobedila opcija protiv EU u toj državi. U ovom tekstu ću pokušati da sagledam osnovne probleme pred kojima se nalazi Merkelova pred početak novog mandata.

Pre toga samo da konstatujem da tako kako Vučić veruje u EU, tako u EU ne veruje niko, pa čak ni Zeleni koji su svim srcem za EU. Ali i oni vide probleme. Briselsku birokratiju ne računam, to je kao SNS-ovac u javnom preduzeću. Samoposluga, a na kasi plaćaju građani.

Merkelova danas ima lošiju poziciju u Nemačkoj za sprovođenje politike nego pre 4 godine. Pre svega zbog devedeset poslanika Alternative za Nemačku, koji nisu bili u parlamentu, ali i zbog Zelenih u vladi, sa njihovim potpunim nerazumevanjem nemačkih nacionalnih interesa i neshvatanjem cele konstrukcije EU danas, koja je utemeljena na ideji ostvarenja nemačkih nacionalnih interesa.

Nemačka je u zategnutim odnosima sa Rusijom, a pre 4 godine nije bila.

Nemačka je prvi put napravila značajan otklon od spoljne politike SAD, kada je stala na stanovište da se pitanje Severne Koreje ne može rešavati vojno i, naročito, kada je iznela jasan stav da je sporazum sa Iranom dobar, da se poštuje i da ga treba uzeti kao model za rešavanje drugih međunarodnih problema. Ukupno, odnos i prema SAD je znatno gori nego pre 4 godine.

Odnos prema Turskoj je znatno gori.

Odnos prema Kini se pogoršava. Naime, da bi obezbedila rast za privrede Francuske, Holandije i Italije, Nemačka je vodila (preko ECB) politiku niskog kursa evra u prethodne tri godine. Kina je tako, kao država koja raspolaže znatnom količinom dolara, došla u priliku da kupi preduzeća u Nemačkoj koja su joj interesantna i da investira u infrastrukturu Evrope. Nemačka je odgovorila tako što je prvo neformalno zabranila nekoliko transakcija, a zatim je letos donela i zakon po kome država može da zabrani transakciju ako smatra da je to u interesu države (da ne detaljišem o formulacijama propisa koje su uže, ali se u primeni onda uvek znatno prošire, pa se sve svodi na procenu vlade). Takav stav, naravno, ne može proći bez kontra-mera. Na drugoj strani, Kina je dostigla nivo da proizvodi sopstvene luksuzne automobile i uvela je ograničenje za prodaju nemačkih vozila, na taj način što zahteva da 8% svih prodatih automobila bude na struju. Borba protiv zagađenja. Naravno, Nemačka uopšte ne može da zadovolji taj kriterijum, osim da mnogo manje proda svojih automobila na tom veoma značajnom tržištu. Varničenje u ekonomskoj sferi između Nemačke i Kine je danas mnogo veće nego pre 4 godine.

Stanje u Španiji je na ivici haosa. Zahtev Katalonije za otcepljenjem će dovesti do jačanja ultra-desnice u Španiji, a to je otvaranje još nezarasle rane od Frankove smrti i uvođenje na velika vrata fašizacije Španije. Prošli put se završilo građanskim ratom. Pored toga, Španija ima veliki i stalno rastući dug (oko 100% BDP-a). Za Nemačku je dodatni problem kako izbeći kolaps Španije zbog toga što bi on vodio u kolaps celu evrozonu. Ni jedan od tih problema nije postojao pre 4 godine.

Stanje u Italiji nije ništa bolje. Vlast ima podršku samo oko 28-30% građana. Na predstojećim izborima, najkasnije dogodine, izvesno će većinu činiti evroskeptici i secesionisti. Uz to, i Italija ima veliki dug (od preko 132% BDP-a). Zašto je dug važan – zato što dolazi vreme prestanka štampanja para i povećanja kamatnih stopa. A to odmah dovodi do toga da se dug mora servisirati iz realnih izvora. To za posledicu ima novi talas socijalnih i regionalnih tenzija u Italiji, preko ovoga što smo do sada imali i što je dovelo do toga da dve trećine građana želi da glasa za opozicione partije. Dakle, za Merkelovu nastupa mnogo teže vreme kada su u pitanju odnosi sa Italijom i položaj Italije u EU i evrozoni.

U Austriji na predstojećim izborima vrlo verovatno evroskeptici preuzimaju vlast. Mnogo gore za Merkelovu.

Što se Francuske tiče, Makron je i instaliran da bi slomio otpor Francuza i ta borba između vlasti i građana se zahuktava.

Upravo da bi se spoljnim pritiscima Francuska naterala na uvođenje istih mera koje su već uvedene u Nemačkoj, biće dodatno potrebno ojačati evro i prestati sa kupovinom obveznica od strane ECB. A te mere znače izvesnu recesiju za Francusku. Pa će sudar vlasti i građana eksplodirati.

Na drugoj strani, Merkelova neće uopšte prihvatiti Makronovu „ideju“ o zajedničkom budžetu evrozone. Zato što je to samo loše prikrivena namera Makrona da uvuče Nemačku u otplatu francuskih dugova. Da podsetim, samo pre 5-6 godina, zaduženost Nemačke i Francuske je bila gotovo na istom nivou (83/84%). A danas je Nemačka na oko 62%, a Francuska na oko 95%. Ogromna strukturna razlika. Makron je tačno uvideo da njegovo slamanje radničkih prava ne može da uspe ako ne bude u isto vreme relaksiran u pogledu duga. Ali to neće naići na razumevanje u Nemačkoj. U svakom slučaju, za Merkelovu znatno teže stanje nego pre 4 godine.

Odnosi sa Poljskom, Mađarskom, Slovačkom, Češkom? Teži nego pre 4 godine.

Sećate se da je u Holandiji proglašena izborna pobeda nad ultra-desnicom? I šta je rezultat te pobede: desnica je dobila 33% više mesta u parlamentu, a vlada još do dana današnjeg nije formirana. Da li ste to pročitali u nekom vodećem mediju? Naravno da niste. Pa da li je Holandija veći ili manji oslonac Merkelovoj danas nego pre 4 godine? Mnogo manji, ako može biti oslonac uopšte.

Veliki problemi EU su, pre svega, zbog neupravljivosti tog sistema, a onda i zbog zainteresovanosti Nemačke samo za mere koje pogoduju realizaciji njenog nacionalnog interesa, već u prethodnom mandatu Merkelove doveli do toga da se otvoreno govorilo o tome da li EU uopšte ima budućnost. Na početku novog mandata svi ključni pokazatelji su za politiku Merkelove još gori. To što je Nemačka makroekonomski stabilna ne znači ništa, pošto je bila stabilna i pre 4 godine. Pa to nije smanjilo suprotnosti i tenzije u EU.

Ako izuzmemo Vučića i Kolindu, Merkelova ima jednog ozbiljnog saveznika za odlaganje kolapsa konstrukcije EU. To je strah. Strah svih onih koji vide da je sistem nemoguće održati, da je on štetan, preskup, loš okvir za razvoj, nebezbedan itd., ali niko ne zna kako se iz tog lavirinta izlazi.

Strah od nemogućnosti da se sagledaju rizici izlaska iz EU/evrozone, to je najjači kohezioni faktor opstanka EU. Dok taj strah prevladava, Nemačka će moći da koristi EU za svoje nacionalne interese. Ali i u strahu se ipak napravi neki iskorak, a onda se cela konstrukcija ruši.

Jedino Nemačka nema razloga da se boji zbog eventualnog nestanka EU. I to će se sada neprekidno sa podijuma Bundestaga čuti od strane poslanika Alternative za Nemačku. U istočnoj Nemačkoj oni su već na ovim izborima dobili preko 20% glasova (oko 12% na nivou cele Nemačke). Nije teško pretpostaviti da će se njihov procenat samo dalje povećavati i da će sve više Nemaca odustajati od EU.

Dakle, sve ključne društvene, ekonomske i političke sile idu ka razgradnji EU. Pitanje za Nemačku je samo da li će taj talas sačekati na njegovom podnožju ili će surfovati na njegovom vrhu.

Poslednja slika koju ćemo videti je Junkera koji u delirijumu vidi „eldorado EU“, a Vučić ga hladi lepezom na kojoj je EU, da se ipak malo pribere. I plače. Nakupilo mu se, pošto nad Kosovom i Metohijom nije suzu pustio. Tešilo ga je to što je odgovornost preuzeo Haradinaj. A sada EU završava kao Junkerov delirijum. Previše i za takvu gromadu kakav je Vučić.

Izvor: Fond Strateške Kulture