EUrosis koji je (pre)skupo koštao Hrvatsku

Hrvatska je od 1. jula prošle godine dvadesetosma članica EU. Kada je 2005, počela predpristupne pregovore uticajni mediji su zvonili krilaticom „Doviđenja, Balkanu“, dok ih je nemački lanac supermarketa Lidl, uoči ulaska u EU, bilbordima pozdravljao natpisima „Dobrodošli u Uniju niskih cena. Još više za vas“! Danas, skoro godinu dana od članstva u Uniji velikih evropskih zemalja, mala Hrvatska sa periferije E-carstva, grca u dugovima, bori se sa statusom „smeća“ kakav su joj rejting dodelile agencije i nema reči utehe, posebno, za izgubljenu generaciju mladih.

Već u prvih sto dana EUropskog (su)života, građani Hrvatske su osetili na svom standardu svaki marektinški trik kojim su ga gurali ka Uniji. Od nižih cena za proizvode koji se uvoze iz EU nije bilo ništa. Lidl je poželeo dobrodošlicu konzumentima svojih proizvoda cenama koje su bile uobičajeno niske kao i pre prvog jula ali samo tokom akcija sniženja. S druge strane hrvatski (ionako osiromašeni) budžet bio je tanji za carine koje su činile 0,4 odsto BDP za robu uvezenu iz EU. Na uvoz iz EU ide oko 60 odsto, skidanjem carina s ovih proizvoda značio je solidan udar na budžet. S druge strane, građani koji su očekivali snižavanje cena tih proizvoda, shvatili su da su to bila nerealna očekivanja. Razlika je završila na računima trgovaca. Ulaskom u EU, istovremeno i izlaskom iz CEFTA, Hrvatska je u ukupnom zbiru izgubila oko 200 miliona evra. Tako glase zvanični podaci Hrvatske narodne banke koja je takođe navodila da će se samo u prvoj godini članstva povećati uvoz poljoprivrednih proizvoda u vrednosti od oko 300 miliona evra.

Prva inventura je u oktobru mesecu prošle godine  EUropski san pretvorila u pravu noćnu moru. Umesto prilike za malo lakši život, jeftinije kredite i fondove prvu poruku koju je Hrvatska dobila iz Brisela bila je suspenzija stavke Schengen facility: zapravo Evropska komisija pokrenula je postupak protiv Hrvatske aktiviranjem zaštitne mere zbog neusklađenosti Zakona o nalogu za hapšenje sa EU (slučaj Perković). Mere se uključivale nadzor i suspenziju Šengenskog režima. I to nije sve. Umesto pojeftinjenja, stigla su poskupljenja. Vozači, konzumenti cigareta i alkohola došli su pod „udar“ povećanja cena proizvoda od 1,6 do 8 odsto, zbog poskupljenja putarina. Dodatno, s obzirom da je ulazak u Uniju „pao“ na prvi jul (u jeku sezone) Hrvatska je izgubila turiste iz Rusije, Turske i Ukrajine zbog uvođenja viza. Kraj turističke sezone beležio je i znatni pad: samo oko 50000 Rusa manje nego u istom periodu 2012. Isti negativni bilans očekivao se i na kineskom, indijskom kao i na tržištima nastalim raspadom Sovjetskog Saveza poput Belorusije, Azerbejdžana…

Dugoočekivani i euforično najavljivani ulazak u Uniju doneo je dodatna opterećenja za budžet: prvo, pozicija  članarine. Polugodišnja članarina u EU klub „odabranih“ Hrvatsku košta 1,7 milijardi kuna ili oko 223 miliona evra. Drugo, porez na dodatu vrednost (PDV) od kog je država imala značajne prihode, zbog usklađivanja sa EUropskim poreskim režimom pogodovao je samo firmama koje rade sa Unijom. One su PDV plaćale po realizaciji prodaje. Zbog te činjenice mnogi su se povukli s „trećih“ tržišta i preorjentisali na zajedničko evropsko. To je direktno uticalo na planirane prihode od poreza. Treće, treba dodati i podatak da prihodi od carina s trećim zemljama postaju zajednički prihodi EU i „od naplaćenog Hrvatska zadržava samo četvrtinu“.[1] Tako značajan budžetski manjak plus ogroman javni dug, privredu u recesiji, dvadesetosmu članicu EU direktno vode do gubitka fiskalnog suvereniteta.

Ostvareni budžetski deficit ulaskom u Uniju, Hrvatska evo već mesecima pokušava da „ublaži“ drastičnim rezovima na teret njenih građana. Samo šest meseci od punopravnog EUropskog članstva Brisel je odbio hrvatski budžet za 2014. godinu i naložio od vlade rigorozne mere štednje. Argumenti, poput nemogućnosti da se izbegne rast deficita u porodici velikih jednostavno nisu dobili prelaznu ocenu. Već od 1. januara 2014, ovu državu su dočekali rekordno visoki krediti, budžet koji je nemoguće (što iz navedenih razloga; s druge strane i zbog privrede koja je i dalje u recesiji) popuniti dodatno je opterećen (pre)visokom polugodišnjom članarinom. Naime, samo „članarina“ je koštala mnogo više nego što je Zagreb uspeo da „izvuče“ iz fondova. Stopa nezaposlenosti se tako iz dana u dan bližila rekordnom nivou od 400 000 nezaposlenih a perspektiva u smislu otvaranja novih radnih mesta nestala je onog momenta kada je aktualni hrvatski premijer „priznao“ na predavanju riječkim studentima da „radnih mesta jednostavno nema“.[2]

Zašto je Briselu bila potrebna još jedna država u statusu „otpada“?: Dva meseca pre ulaska Hrvatske u Uniju, Evropska komisija snizila je prognoze i u svom izveštaju navela da očekuje pad hrvatske privrede za jedan odsto u 2013. godini i stopu nezaposlenosti (do kraja 2013) 19, 1 odsto. Jedan odsto više ili 20,1 u 2014. godini. Prema prognozama deficit je s 3,8 odsto (2012) porastao na 4,7 odsto (2013) a za 2014 se očekuje porast deficita na 5,6 odsto. Javni dug je prema prognozama EK u 2013 trebao ići do 57, 9 odsto, dok u tekućoj godini projekcije su išle do 62,5 odsto[3]. Pad domaće potražnje, kao i pad investicija visoka nezaposlenost i prezaduženost građana Hrvatske pokazatelji su posrnule privrede koja je konkurisala i bila primljena u red „velikih“. Dakle, i pored iscrpnog izveštaja koji tek opisuje status „otpada“ kakav je dobila Hrvatska od strane rejting agencija Brisel se odlučio da u članstvo primi državu s povelikim finansijskim, ekonomskim i svim ostalim problemima. Zašto?

Prvo, Hrvatska ima 4.398.150stanovnika, teritoriju od 56 542 kvadratnih kilometara i najdužu spoljnu kopnenu granicu: sa Srbijom (325 km), BiH (1.001) i Crnom Gorom (22 km), ukupne dužine 1. 377 km.[4] Balkanska je država koja svojim resursima uz susedne zemlje predstavlja geostrateški interes (i) zapada. Pogotovo kad ovome dodamo strukturu „G6“ balkanskih zemalja koje do 2020 treba da uđu u Uniju i NATO kao „jedinstvenu“ bezbednosnu strukturu, slika postaje jasnija. Eksploatacija prirodnih i ljudskih resursa uz dodatno plasiranje proizvoda i usluga velikih (kojima niko iz regiona nije u stanju da konkuriše), uz izvanredan energetski potencijal rečnih slivova i ruda, iznad svega odsecanje ruskog strateškog interesa -čini se dovoljno jakim razlozima da uprkos teškim uslovljavanjima i kriterijumima za prilaz Briselu u red porodice EU vladara ulaze zemlje za koje se ubrzo ispostavi da im treba „pojas“ za spasavanje. Tako je Hrvatska koja je tokom deceniju dugih i teških pregovora s Unijom, sistematski uništavana raznim direktivama iz Brisela i pohlepom korumpiranih političkih elita postala članicom.

Drugo, „prilagođavanje“ kriterijumima Unije značilo je da prevedemo uništavanje privrede i osiromašenje građana: od momenta potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), 2001. godine Hrvatska broji kontuirani rast u siromaštvu onog dela stanovništva koje živi ispod donje granice siromaštva. Kada bi se poredila 1999 godina (dakle pre SSP) sa recimo 2009. godinom, stopa siromaštva je porasla sa 4 na 18 odsto; uporedo je rastao spoljni dug-1999 godine on iznosi 11 milijardi dolara, već 2011, šesdesetšest milijardi dolara; isti trend beležili su spoljnotrgovinski i budžetski deficit. U periodu od 2001 do 2011 spoljnotrgovinski deficit porastao je sa 3,9 milijardi dolara na  8, 2 milijarde. Na ovu činjenicu uticao je Prelazni trgovinski sporazum odnosno smanjivanje i ukidanje carina u trgovini s EU. Budžetski deficit „skočio“ je sa 400 miliona na 3,7 milijardi dolara. [5]

Treće, kako bi nekako napunila sve veće manjkove u budžetu Hrvatska je krenula s prodajom (pre)ostalih preduzeća i svega što je bilo u državnom vlasništvu. Uz konstantan nedostatak investicija, ali i kontinuirano zaduživanje hod u začaranom krugu se ubrzavao do iznemoglosti. Država je ulazila u (ras)prodaju. Vrhunac je bilo uslovljavanje Britanije i Holandije (dve vodeće zemlje na Kontinentu u brodogradnji) za ulazak u Uniju da Hrvatska ispuni zahteve u vezi sa svojim brodogradilištima. Ti zahtevi su značili da država rasproda svoja brodogradilišta. Ili da brodogradilišta vrate u budžet onoliko koliko su iz budžeta dobijali od 2006 godine, što je bilo ravno samoubistvu. Tako su „Kraljevici“ posle 300 godina rada otišli u stečaj, vlada je 2012 odlučila da proda „Brodosplit“, „Brodotrogir“, riječki „3.maj“, pulski „Uljanik“. Ovaj poslednji neoliberalni udar na posrnulu hrvatsku privredu direktno je pogodio oko 50 000 zaposlenih koji su prema podacima iz 2010 radili u hrvatskim brodogradilištima.[6]

Stoga, jasno je šta je Brisel dobio pošto je s postavljenom političkom „elitom“ sistematski uništio Hrvatsku. Nije samo jasno, kako su građani Hrvatske tako lako pristali na ovu neoliberalnu igru i doveli sebe u stanje neuroze koja danas sve više liči na psihozu jednog društva koje je imalo sve prilike da odredi svoj put napretka prema meri svih građana.

Hrvatska-dvadesetosma članica EU, skoro godinu dana po punopravnom članstvu, ovih dana suočava se s štrajkovima sindikata i novim merama štednje. Zapravo Evropska komisija je od Hrvatske tražila smanjenje budžetskog deficita za 2, 3 odsto ili za 1,3 milijardi kuna (oko 170 miliona evra). Vlada Hrvatske u skladu s tim najavljuje: poskupljenje naftnih derivata, smanjenje subvencija za poljoprivredu i investicija (prvenstveno) u oblasti izgradnje puteva.[7] S druge strane, sindikati železničara (HŽ Karga i Putničkog prevoza) protestvuju zbog otkaza koje je u provođenju restruktuiranja dobilo stotinak radnika. Naime, sindikati traže od Vlade da umesto otkaza ovim radnicima dozvoli nepuno radno vreme koje predviđa (još uvek) važeći Zakon o radu.

Ovo je tek nastavak višegodišnjeg procesa sistematskog uništavanja hrvatske privrede, shodno tome i države i društva. Tako devastirana privreda koja je već šestu godinu u ozbiljnoj recesiji, nema izgleda u skorijoj budućnosti da (za)beleži značajni rast. Obećani EUropski prosperitet i standard kao ugaoni kamen „bezalternativnog“ EUropskog puta, postali su još jedna u nizu iluzija stanovnika postmoderne kolonije. Kako je živeti na periferiji E-carstva građani Hrvatske danas beleže kroz svakodnevni pad standarda koji preti da ih na duže „zakuca“ na egzistencijalno dno. I tome se ne nazire kraj.

Država koja je svojevremeno živela od turizma, prehrambene i prerađivačke industrije danas se samo priseća tih vremena. Resursi koji su Hrvatskoj na raspolaganju poništeni su interesima velikih i uticajnih lobija koji u ovoj EU državici vide priliku za profit. Liberalizacija tržišta, kada je reč o poljoprivredi ovu granu hrvatske privrede dovela je, vrlo smišljeno, na ivicu propasti. Prema nekim procenama Hrvatska bi ove godine trebalo da uveze, primera radi, prehrambenih proizvoda u iznosu oko dve milijarde dolara (svinjsko meso, mleko, jaja); samo po ulasku u EU (jul 2013) uvezeno je tri miliona jaja, što je za 500 odsto više nego u istom periodu 2012. godine. Dalje, Hrvatska uvozi lekovito bilje (kamilica, lavanda, ruzmarin, kopriva) dok je uvoz mleka, sira i ostalih mlečnih proizvoda po ulasku u Uniju porastao za 86 odsto, a proizvodnja mleka pala za 40, 3 odsto u odnosu na isti period 2012.[8]

Tokom EU fanatične decenijske kampanje „uterivanja“ Hrvatske u Uniju, jedna od mantri bila je i priča o EU raju koji će iz svoje visokobudžetne bašte da puni plodovima i ovu malu i za razvijenu EUropu zaostalu državicu. Tako, kada je reč o poljoprivrednom budžetu EU, on funkcioniše prema već ustaljenim pravilima: koliko se u njega daje toliko se i dobija. Naravno, ovo važi za države na periferiji: „jedino se nekoliko milijardi evra „preliva“ iz Nemačke i još nekih zemalja i to uglavnom u Francusku, Španiju i Italiju“[9] tvrde hrvatski analitičari. Naglašavajući, pritom da Hrvatska ne sme da se osloni na novac iz poljoprivrednog budžeta EU jer će on biti manji od onoga što će Hrvatska u njega da uplati. Zašto? Prevashodno zbog izostanka prihoda od naplate carina na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU.[10] Da podsetimo, ovo je takođe jedan od uslova za članstvo u EU klub-ukidanje carina na proizvode iz Unije. Samo ovim mehanizmom Unija je izvršila udar kako na budžet periferne i osiromašene države; tako i na domađe privrednike koji nisu bili u stanju da konkurišu visoko razvijenim kompanijama. Da ne bude zabune, domino efekat nije zaustavljen ovde. U konačnom, ovakve mere osetili su svi građani Hrvatske. O tome malo kasnije.

Kada bismo pravili kratku retrospektivu sistematskog uništavanja poljoprivrede u Hrvatskoj (svaka sličnost sa Srbijom kao i ostalim zemljama u regionu je sasvim namerna) mogli bismo reći da je ova balkanska država pretrpela tri značajna udara: 1. početkom devedesetih i secesijom iz bivše Jugoslavije Hrvatska prolazi tranziciju iz socijalističkog ka kapitalističkom u stvari neoliberalnom konceptu. Društveni kapital prelazi u državni a potom sledi privatizacija: „Poljoprivredni kombinati bili su društveno vlasništvo te su kao i sva ostala društvene preduzeća označeni kao nerentabilni“[11] uprkos činjenici da su ti kombinati sedamdesetih bili kičma poljoprivredne proizvodnje i prerađivačke industrije, kako ističu oni analitičari koji su na vreme uočili zamku razvijene EUrope. Ova privredna grana ostvarivala je najveću stopu izvoza u tadašnjoj jugoslovenskoj Republici. Bivša Jugoslavija je rasturena, Hrvatska i Slovenija postale su miljenice i primer „dobre prakse“ Zapada. Tog istog dela međunarodne zajednice koji je imao sasvim drugi plan za svoje „miljenike“. Zahvaljujući dirigovanim politikama Vlade iz devedestih, kombinati su „nestali, zemljišta ostala zapuštena, štale prazne, infrastruktura se počela urušavati, a s vremenom, koje je sinhronizirano s ulaskom Hrvatske u Svetsku trgovinsku organizaciju, počeo se sve više manifestitari deficit u robnoj razmeni s inozemstvom“.[12] 2. Proces uništavanja izvanrednog državnog i društvenog resursa kontinuirano je nastavljen ulaskom stranog kapitala, interesnih lobija, stvaranjem domaćih „tajkuna“.

Konačno, 3. otpočinjanjem predpristupnog perioda pridruživanja Uniji: hrvatski seljak zaduživao se po vrlo nepovoljnim uslovima uz zelenaške kamate, gradio potpuno nepotrebne objekte, pokušavajući da isprati evropske regulative. Sistem podsticaja koji se, takođe, zasniva na zajedničkoj evropskoj agrarnoj politici, kako ističu analitičari pokazao se velikim promašajem: „svake godine dolazi do promene iznosa koji država isplaćuje za svaku pojedinačnu kulturu, uz kašnjenje isplata i po nekoliko godina“[13]. Uz inflatorni rast repromaterijala i korupciju ovo je bila formula koja je učinila da je, samo 2012 godine zbog „podilaženja Vlade francuskom Laktalisu koji je vlasnik Dukata“ i otvorene podrške u vidu otkupnih cena mleka, došlo do propasti čak 2 800 proizvođača mleka sa tridesetak hiljada grla krava.[14]

Zahvaljujući ovako smišljenom potpunom haosu, dnevno u Hrvatskoj propada desetak poljoprivrednih gazdinstava, a prema procenama stručnjaka ova država ima resurse kojima bi mogla da prehrani oko 25 miliona stanovnika. Svakako da smo pojednostavili očiti mehanizam urušavanja poljoprivrede jer bi u suprotnom desetine stranica ozbiljne analize u pojedinostima pokazalo matricu kojom su najrazvijenije države Evrope prvo, osiromašile, potom porobile perifernu balkansku i evropsku državu koju su u početku ubedljivo obmanule zaslepljujućim trikom o toplom prijateljstvu. Hrvatska sada zna cenu nepromišljenog adolescenskog zaljubljivanja u san koji je postao prava mora.

Proizvodnja pristanka ucenama i manipulacijama: Evropske novinske agencije prenele su svojevremeno da je jasna većina Hrvata glasala za ulazak u Uniju, svesno izostavljajući nekoliko važnih činjenica. Prvo, da je Ustav Hrvatske bio prethodno promenjen jer je politička „elita“ znala da neće dobiti (potrebnu) većinu na referendumu. Drugo, kada su već izmenili odredbe koje se tiču izlaznosti i većine potrebne za uspeh referenduma, uz kampanju koja je koštala 600 miliona evra, dobili su izlaznost od 49 odsto. U konačnom to je značilo da je samo 29 odsto biračkog tela odlučilo dalju sudbinu Hrvatske. Uostalom, sledeći percepciju demokratije s pozicije Brisela, referendum bi se (kao u sličnim slučajevima) ponavljao sve dok ne „uspe“. Treće, referendum je održan ne na početku EU puta, niti na sredini, već pošto je sve ostalo pripremljeno i postavljeno pred biračko telo koje je na kraju odabralo već odabrano. I toliko o demokratiji i slobodno izraženoj volji građana na izborima.

Da bi se ostvarila i takva izlaznost i tolika „većina“ postavljena (pro)zapadna politička „elita“ koristila je sve što joj je bilo na raspolaganju. U početku je manipulisala starom frustracijom prepoznatljivom za izvestan deo „građanske“ polulacije a to je: treba reći „Zbogom Balkanu“ jer Hrvatskoj tu mesto nije. Stereotip poput zaostale, ratom nadojene regije uradio je dovoljno ali ne i odlučujuće. Nastavilo se s ucenama poput „ako ne uđemo u Uniju, neće biti penzija“, da bi se završilo s prepoznatljivom mitomanijom. Slovenački sociolog Mitja Velikonja, u obimnoj analizi koja je iscrpna kritika novog Evrocentrizma ističe tri mita: Prvi se odnosi na korupciju „Kada uđemo u EU, više neće biti korupcije“. Drugi govori o prosperitetu, dok treći mit u centar postavlja stabilnost.[15] Koliko je ova mitomanija sada banalna, pokazuje realna faktografska slika porušene hrvatske privrede, države, društva, kulture, komunikacije, uostalom bilo koje sfere koja čini svakodnevni život. Pritom, jedan po jedan mit razrušili su događaji koji svedoče o pravoj prirodi projekta koji danas prepoznajemo kao EU.

Prvo, mit o Uniji oslobođenoj od korupcije samo u Hrvatskoj srušen je procesom protiv Ive Sanadera kome se na teret stavila korupcionaška afera koju je ostvario s partnerima iz tog istog EUropskog sveta. To je manje-više poznato. Međutim, manje se zna da je Sanader 2008 napravio ugovor s bivšim francuskim predsednikom Sarkozijem u vrednosti od 135 miliona evra za kupovinu četiri aviona, koji nisu baš bila neophodni hrvatskom avioprevozniku. Ali je Sanaderu to bila karta za sastanak sa Sarkozijem uoči francuskog preuzimanja funkcije predsedavajućeg EU.[16] Uostalom, zar primer nemačkog predsednika Kristijana Vulfa nije takođe dovoljan. Prvi put u nemačkoj istoriji nemačko državno tužilaštvo zatražilo je ukidanje imuniteta za šefa države zbog osnovane sumnje u zloupotrebu službenog položaja zbog pribavljanja lične koristi.

Drugo, prosperitet koji je možda bio i jedan od najprivlačnijih mitova demantovali su talasi protesta širom EUrope zbog sve veće nezaposlenosti i prezaduženosti i proporcionalno sve manjih socioekonomskih prava građana te iste EU. Da li treba da pomenemo talase burnih protesta od Španije, Portugalije, Grčke, Italije, Rumunije, Bugarske. Ili, samozapaljivanja osiromašenih građana Unije. Takođe, užasan prizor koji je obeležio jedno zasedanje rumunskog parlamenta nekako se brzo zaboravio a nije bio tako davno. Naime, Adrijan Sobaru, električar rumunske nacionalne televizuje tokom predstavljnja mera štednje premijera Bokua, pokušao je samoubistvo skokom s balkona plenarne sale uzvikujući Boku „Oteli ste nam prava naše dece“. Sobaru je otac dvoje dece od kojih je jedno invalid. Smanjenje plate za 25 odsto, i ukidanje naknade za pratioca invalidnog deteta Sobarua je dovelo na ivicu očaja. Vrhunac cinizma bio je, da su poslanici nastavili da zasedaju kao da se ništa nije desilo-a samo godinu dana posle tragičnog događaja Rumunija je imala desetine hiljada ljudi u protestima. Tada je okidač nezadovoljstva bila privatizacija zdravstvenog sistema koji je prethodno smišljeno devastiran.

Treće, stabilnost koja je bila prekopotrebna mera normalnog života u državama poništenim krvavim građanskim ratovima, svakako nije odlika Starog kontinenta. Ona je demontirana socijalnim tenzijama, kao i utvrđivanjem „mira, ratom“. Ili, da li sada ima potrebe govoriti o „mirovnim“ misijama EU ili NATO koji je nametnut kao „neophodna bezbednosna struktura“ EUatlantskog sveta? Verujemo, da ne. Krvavi trag isuviše je očigledan pa tako bi i svaki dodatni argument bio bi suvišan. Uostalom, zar nije aktualna kriza u Ukrajini potpuno razotkrila pravo lice EUropskog Levijatana koje, poput mitskog čudovišta, proždire sve što se pokaže neprihvatljivim za njegove prevelike apetite. Ili, mislite drugačije?

Konačno, da se vratimo Hrvatskoj ona je danas razorena podjednako kao i sve ostale zemlje na periferiji koje služe za ostvarivanje profita korporativnog sveta. U Banskim Dvorima kao i u Saboru sede svi oni koji potpisuju izgubljene generacije ne samo mladih, već i tek (ne)rođenih, nestalih u tranzicionim prevodima briselskih lobista koje propagandisti nazivaju „elitama“. Bez organizovanog rada, sigurnosti posla, jakih institucija, pravne države, sopstvene privrede Hrvatsko društvo potonulo je u beznađe i (auto)destrukciju. Nema više planova o porodici, mladi se sve češće odlučuju na život sa roditeljima i pomeraju granice reprodukcije. Zašto? Jedini (zasada) redovni prihodi su penzije koje sve češće liče na socijalnu pomoć ali i takvi jedini izvor zarade. S druge strane, primeri onih koji su kod stranih banaka podigli stambene kredite dovoljno su jaki da se osamostavljivanje danas ne pojavljuje ni kao ideja. Bez prilike da se kroz rad potvrde i osmisle, uz sve veći pritisak od strane parazitske države koja egzistira u virtualnom prostoru samodovoljnosti, stanovnici Hrvatske sve češće odlaze u reemisiju nekih ekstremno-radikalnih razmišljanja i davno zaboravljenih konzervativnih ideja. „Elite“ su tako i pripremile svoj epilog. Ekstremno desna politička aktivacija programa koji su, opet ne tako davno, davali novi zamajac tamnijoj strani istorije indukovana su uvek frustracijama nastalim kako socioekonomskom, tako u konačnom, i krizom identiteta-„pučanstvo“ koje grca u samrtnom ropcu na društvenim marginama sve teže podnosi sve bogatiju političku klasu briselskih lobista. Nastavak ove drame viđali smo toliko puta u istoriji: kada sirotinja više nema šta da izgubi …eto kritične mase koja će pred buđenje urliknuti: „I tako je završila miljenica Zapada koja je odsanjala svoj EUropski san“.

Na kraju, ne možemo otrgnuti taj lepljivi osećaj jeze koju rađa odgovor na pitanje: šta je, tek, ostalo za one koji su Briselu dežurni krivci čak i za pretpostavku da na Balkanau (opet) nešto krene po „zlu“ kakva je, recimo, Srbija?

_________________________________________________

[1]http://www.vecernji.hr/lex-perkovic/100-dana-u-eu-istrazili-smo-sto-je-hrvatska-dobila-od-clanstva-624317

[7] http://vijesti.hrt.hr/vlada-obznanjuje-mjere-za-smanjivanje-deficita+1525report fake

[8] http://www.tanjugbiz.rs/vest/7425/Proizvodnja-mleka-smanjena-za-40-odsto-za-godinu-dana

[9] http://www.seebiz.eu/kaos-u-hrvatskoj-poljoprivredi-uvozi-se-sve-vise-hrane/ar-79905/

[10] isto

[11] http://www.index.hr/vijesti/clanak/sramota-evo-zasto-u-hrvatskoj-dnevno-propada-desetak-poljoprivrednih-gospodarstava/664548.aspx

[12] isto

[13] isto

[14] isto

[15] http://www.opendemocracy.net/sre%C4%87ko-horvat/why-eu-needs-croatia-even-more-than-croatia-needs-eu

[16] isto

Izvor: Fond Strateške Kulture