Evropa gura Srbiju u region, a ne u EU

Ambicije aktuelne političke Srbije da postane članica Evropske unije (EU) sve su manje realne, i svima je to jasno, ali svi, i Beograd i Evropa, glume da to nije tako. EU, međutim, pokušava da zadrži ulogu vrhovnog poglavara i kupuje vreme nastojanjem da oživi neku još nejasnu formu regionalnog bloka koji bi zemljama Balkana bio zamena za nedostižne evropske integracije. I Srbija se tako, umesto u EU, gura u region, a pod izgovorom regionalne saradnje i pomirenja kao jednog od uslova evrounijske integracije. Za to vreme, zvanični Beograd tvrdi da je to neophodno jer je „Srbija lider u regionu“ i „faktor stabilnosti“. Usmeravanje ili guranje u region je novi projekat, i kroz tu prizmu bi trebalo gledati na sve instrukcije koje dolaze iz Brisela i Berlina.

Bilo je do sada mnogo pokušaja da se celi prostor bivše Jugoslavije, a kasnije i Albanija, uobliči u nekakav region koji bi kao jedan blok bio partner Evropskoj uniji i Zapadu, formirane su mnoge formalne i neformalne grupe, ali u osnovi ni jedan nije uspeo. Zato i ovaj najnoviji u izvesnoj meri skriveni pokušaj budi sumnje. Doduše, region je sada znatno smanjen, Slovenija i Hrvatska su već članice evropskog kluba, pa se sada računa na Srbiju, Albaniju, Crnu Goru, Kosovo i Makedoniju. To je tako za sada, jer moglo bi se desiti da se u region uključi i Grčka. Suština te ideje je, kao što je rečeno na početku ovog teksta, kupovina vremena, zamajavanje lokalnih evropskih vernika i želja da se, umesto evropskog puta, te zemlje drže pod kontrolom i da ne odu na „rusku stranu“. EU za sada nema šta mnogo da ponudi tim zemljama, ali želi da ih drži pod kontrolom, i to pre svega zbog Rusije. Ustvari, region bi kao neka vrsta bloka bio deo antiruskog evropskog fronta. U tom cilju je moguće da se na posredan način, kao iluzija prisustva EU i NATO, u region uključe i Rumunija i Bugarska, koje su sada na prvoj liniji antiruske Evrope. Zanimljivo je zato da je nedavno stvorena nekakva Krajovska grupa, koju čine Srbija, Rumunija i Bugarska.

ZAJEDNICA PRSTENOVA

Najnoviji projekat „regiona“ je nemačka ideja, na kojoj Berlin radi već izvesno vreme. To je, istovremeno, deo nemačke politike regionalizacije, Nemačka odavno projektuje i celu Evropu kao „uniju regiona“, kao zajednicu „prstenova“. U Berlinu je pre dve godine organizovan skup lidera regiona koji Nemci zovu Zapadni Balkan, i tada su udareni temelji tog novog bloka koji bi trebalo da liči na postojeće Istočno partnerstvo, koje okuplja bivše zemlje Sovjetskog Saveza. I to partnerstvo je zamena za odsutnu evrounijsku perspektivu. Kao direktan rezultat te nemačke inicijative su i posete albanskog premijera Edija Rame Beogradu i predsednika vlade Srbije Tirani.

U svetlu te nemačke ideje bi trebalo videti i skoru posetu kancelarke Angele Merkel regionu. Merkel – trebalo bi podsetiti beogradske medije – ne dolazi u posetu Srbiji kao Srbiji, nego ide u celi region. Doduše, prespavaće u Beogradu, što, prema oceni predsednika vlade Srbije, predstavlja poseban značaj. Noćenje je znači značaj Srbije.

O stvarnoj perspektivi članstva u EU preostalih zemalja Zapadnog Balkana – kažemo preostalih, jer one koje su već članice zapadnih blokova nisu više Zapadni Balkan – možda najbolje svedoči oživljavanje ideje gasovoda Istočni prsten, koji bi išao preko Bugarske i Rumunije i potpuno zaobišao Makedoniju i Srbiju. To je stara ideja koju je Rusija ignorisala jer je nastojala da izgura Južni tok, a, pošto to nije uspelo, sada EU ponovo oživljava Istočni prsten. Oživljavanje te ideje je do sada najdirektniji znak da EU u dogledno vreme ne računa da će pre svega Srbija biti deo tog evropskog kluba. Zato EU želi da strateške energetske instalacije izgradi na „svojoj teritoriji“, na prostoru koji je već i u Evropskoj uniji i u NATO. Nije dakle problem u ruskom gasu, nego u planovima evropske integracije.

Da ruski gas zaista nije problem, svedoči i to što su vodeće evropske energetske kompanije sa Rusijom upravo potpisale ugovor o izgradnji novog Severnog toka. Srbija, drugim rečima, nije u planu EU. To je do sada najdirektnija neskrivena poruka EU Srbiji. Sve je to aktuelna politička Srbija znala, i zna, pa je utoliko nerazumnije čuđenje njenih lidera da EU namerava da zaobiđe Srbiju novim gasovodom. Zašto čuđenje kada je Srbija i saučesnik svega toga. Ministar inostranih poslova Ivica Dačić je rekao da je to „licemerno od EU“, ali, ključno je pitanje, ima li u tom licemerstvu i Srbija svog velikog udela. Srbija je, treba li podsećati, odbila da potpiše završni ugovor o Južnom toku i time se prošle godine gotovo hvalio predsednik vlade tokom boravka u Londonu.

OBMANE O EKONOMSKOJ SARADNJI

O pozadini stvaranja tog novog regiona na Zapadnom Balkanu, naravno, niko dovoljno važan u EU nikada neće javno da govori. Javno, izjavama i saopštenjima, održavaće se privid evrounijske perspektive, i pod tim izgovorom realizovaće se politički i ekonomski ciljevi vodećih zemalja. I uopšte nije važno koliko lokalne vlasti budu spremne da izdaju svoje nacionalne interese i ispune traženo. Uvek će biti novi uslovi, ma koliko sa stanovišta EU i političkih procesa bili nevažni ili čak besmisleni.

Osnovni instrument u tehnologiji stvaranja regiona je, po staroj formuli, ekonomska saradnja. To je dosta efikasan instrument jer niko normalan zaista ne može da bude protiv ekonomske saradnje. Ali ta ekonomska saradnja je u ovom slučaju jedna velika obmana jer zemlje regiona su u tako jadnom stanju da u ekonomiji teško da mogu jedna drugoj bila šta ozbiljnije da ponude. U osnovi to će biti saradnja u ostvarenju tuđih političkih interesa. I u tom poslu i jesu ključne zemlje Srbija i Albanija. Na saradnji Srbije i Albanije će se najviše insistirati, a sve zbog Kosova. Srbija bi kroz tu saradnju trebalo da potvrdi svoje odustajanje od te teritorije i legalizovanje oružane pljačke a Albanija da preuzme kontrolu nad svim Albancima na Balkanu i samim tim odgovornost za ostvarenje političkih ciljeva EU na Kosovu. Srbija će imati još jedan zadatak – da uspostavi i intenzivira saradnju sa muslimanskim vlastima u Sarajevu pod izgovorom „podržavanja teritorijalnog integriteta“ Bosne i Hercegovine, a u cilju političkog marginalizovanja Republike Srpske.

U EU se tvrdi da su u ime Zapada, koji je prisvojio pravo vlasništva nad Zapadnim Balkanom, Evropska unija i Nemačka dobili nadležnost za taj prostor, i u tom navodnom kapacitetu se sada i obnavlja okrnjeni region. Ali to može biti i problem. Zato nije jasno kako će taj proces zaista da ide jer Amerika je još uvek dominantna zapadna sila na Balkanu uprkos ambicijama njegovih zemalja da budu u EU. A interesi Amerike i pre svega Nemačke nisu baš identični.

ZAŠTO SE BEOGRAD GURA KA TIRANI?

Da li Amerika i Nemačka imaju iste ambicije? U ovom vremenu zajednički im je interes stvaranje neke regionalne antiruske grupe i kontrola Kosova, ali izvan toga ima bitnih razlika. Amerika, uprkos nemačkim inicijativama, ne želi da ispusti kontrolu nad Zapadnim Balkanom. Mnoge su poruke te američke pozicije a možda najbizarnije među njima su nedavna čudna hapšenja Nasera Orića i Ramuša Haradinaja. Obojica su uhapšeni pa oslobođeni u zemljama, Sloveniji i Švajcarskoj, u kojima Amerika ima ključni uticaj. Pritom, Haradinaj je uhapšen na povratku iz posete Nemačkoj. I to po starim poternicama Srbije kojih se sada neko setio iako one dugo važe a obojica su u međuvremenu putovali po Evropi. Deo tog paketa je najavljena rezolucija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija o Srebrenici. Inicijator te rezolucije je Amerika, ali je posao prepustila Velikoj Britaniji uz podršku Holandije. U Evropskom parlamentu, gde Britanija i Holandija nemaju uticaja, i pored najave, neće biti takve rezolucije. Sve to ipak govori kako Amerika i dalje ima dovoljno instrumenata da minira bilo koji proces na Zapadnom Balkanu, uključujući i onaj koji dolazi od „najbližih saveznika“. Po ipak nemuštim reakcijama zvaničnog Beograda, utisak je da je i politička Srbija saučesnik tih nejasnih i sumnjivih akcija. U prevodu, poruka je ko je i dalje politički dominantan u zvaničnom Beogradu i pored „EU/nemačke nadležnosti“.

Usmeravanje ili guranje ka okrnjenom regionu umesto „evropskog puta“ je veoma zanimljiv razvoj koji je, posebno za Srbiju, uistinu važan. U političkoj Srbiji mnogi privatno to ocenjuju kao degradiranje Srbije, kojoj se sada umesto Brisela nudi, na primer, Tirana, ali to ne može mnogo pomoći. Možda to i jeste degradiranje, ali zavisi iz kog ugla se gleda. Za birokratiju EU i Berlina to uopšte nije degradiranje jer oni veruju da je Srbiji tu i mesto. U tim krugovima i u vodećim zemljama Zapada generalno odavno vlada uverenje da se u Beogradu precenjuje značaj Srbije i da mnogi lokalni lideri pate od kompleksa više vrednosti i umišljaja o sopstvenoj važnosti. U ovom trenutku, međutim, aktuelna politička Srbija ima malo manevarskog prostora. Nije samo reč o „izdaji“ nego u velikoj meri i nesposobnosti, o neznanju i nerazumevanju sveta u kome živimo i onoga šta je jedna država i šta su njeni interesi. Politička Srbija već dugo ima te probleme, sada mnogo više, doduše, i zato je veoma ranjiva što sužava njene praktične mogućnosti. Srbija je po definiciji, prirodno, bogatija, naprednija i veća od drugih zemalja okrnjenog regiona, a ima i šire i drugačije međunarodne perspektive. Za svoje sužene praktične mogućnosti sama je kriva, i ne treba da se ljuti na bilo koga.

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na Evropa gura Srbiju u region, a ne u EU