Европа као постмодерни Фауст

У америчкој стратегији грађења дугорочнијег сукоба са Русијом и вођења актуелног економско-политичког рата против Москве Европска унија има централну улогу, а кључне земље Уније су – сада је већ потпуно јасно – од самог почетка биле део целог пројекта. О томе најбоље сведоче верност америчким санкцијама, криза у Украјини и упорно минирање гасовода Јужни ток. Иако је таква политика потпуно супротна виталним интересима ЕУ и земаља чланица, она ипак не би требало да је изненађење.

Поред Вашингтона своје разлоге за заоштравање са Русијом имају и политичко-финансијске елите у Европској унији мада је то, из угла рационалног гледања, апсурдно јер је Русија највећи пословни партнер ЕУ. Централно место у тој кључној улози ЕУ заузимају Немачка и влада Ангеле Меркел. Велика Британија је део те улоге, али британски утицај у ЕУ је последњих година сведен на минимум, само Немачка има одлучујућу реч. Зашто Немачка пристаје на антируску политику? У Немачкој се верује да се ЕУ као пројекат у овој фази може спасити само неком кризом, неком страном претњом, а Русија је универзални изговор и најпожељнији непријатељ. Још су се 2008. године, на почетку финансијске кризе, појавиле идеје да би само нека страна претња, по могућности Русије, могла спасити ЕУ. Требало би се подсетити да је то тако било од самог почетка, када је и формирана Европска економска заједница (ЕЕЗ), идеја која у то време, педесетих година прошлог века, није имала било какву озбиљнију подршку у Европи. Али дошла је интервенција Совјетског Савеза у Мађарској и већ за годину дана је формирана ЕЕЗ.

ОСНОВ НЕМАЧКЕ АНТИРУСКЕ ПОЛИТИКЕ

Пројекат ЕУ је дуго у кризи и практично Унија, у смислу шта је њена дефиниција, више и не постоји. ЕУ је само форма иза које се крије реализација појединачних интереса кључних земаља Запада и њиховог крупног капитала. Већ неколико година та дубока криза ЕУ са више не може ни сакрити ни контролисати и дошло је време када су европске елите најозбиљније, као никада до сада, суочене са чињеницом да европски пројекат може заиста да нестане. Немачка је кључна земља ЕУ и највише је заинтересована да се задржи ЕУ у каквој-таквој форми. То је витални немачки интерес и Немачка настоји да задржи форму ЕУ упркос дубокој кризи. Друго је наравно питање да ли је то и могуће јер и немачка привреда заостаје и Берлин није више у могућности да буде благајник Европе. То је, како сада ствари стоје, основа актуелне немачке антируске политике. На тој математици, упркос огромним губицима, влада Ангеле Меркел гради свој однос према Русији.

Амбиција очувања форме ЕУ очигледно није могућа без Америке, и Америка у неком смислу постаје инструмент остварења немачког „спасавања“ ЕУ. Али то има своју цену и та цена је витални амерички интерес. А цена је спорни и контроверзни трансатлантски уговор о слободној трговини и инвестицијама. Званичан назив је Трансатлтантско трговачко и инвестиционо партнерство (The Transatlantic Trade and Investment Partnership), TTIP. Наравно, ту је и стари амерички интерес да се сачува форма ЕУ као инструмента америчке империјалне политике, подизвођача радова, и изнад свега контроле над Европом. Савезништво ЕУ у основи није спорно али само савезништво није довољно за потпуну контролу над Европом, као што су то показале инвазија на Ирак и криза у Сирији.

Спорни трговински уговор, међутим, отвара до сада невиђене могућности не само контроле Европе него и пљачке њеног преосталог богатства. Припреме тог уговора (TTIP) до сада су увелико касниле и сви разговори су одлагани, али су у тајности интензивирани у фебруару 2014. године. Није без значаја да је америчку „част“ да прва објави ту идеју добила немачка канцеларка Меркел још 2006. године. Сад се предвиђа потписивање крајем идуће године. У ЕУ су свесни шта би тај уговор могао да значи, да је веома неповољан за Европу и зато се веровало да од тога неће бити ништа. Али после избијања кризе у Украјини и обнављања антируске кампање, уговор је оживео. После недавног самита Г20 у Аустралији у Европи се поново покреће кампања да се уговор потпише. Генерисањем кризе у Украјини и агресивном антируском политиком Америка, као много пута до сада, жели да Европу, тачније ЕУ, постави пред стару дилему – јесте ли са нама или против нас – и тако створи услове за потписивање ТТИП уговора.

Као и обично, прва је искорачила Велика Британија, али шампионску позицију све више преузима немачка канцеларка Ангела Меркел. Она тврди да економска криза у Европи може да буде решена „само ако између ЕУ и Америке буде закључен“ споразум о слободној трговини. Како расте шампионска улога Немачке, приметни су и неки конкретни кораци. Прво, немачка влада је одустала од захтева да се сазна шта је са немачким државним златом похрањеним у Америци. Тамо је 4.800 тона немачког злата, за које се сумња да више не постоји. Али Немачка је одустала од захтева. Познаваоци прилика кажу да је Америка због злата уценила немачке пословне људе и банкаре, и то преко Дојче банке, пошто су они одавно увучени у прљаве игре америчких банака. Недавно је немачко тужилаштво саопштило да „нема доказа“ да је Америка прислушкивала канцеларку Ангелу Меркел мада се „истрага наставља“. Све су то знаци промене немачке позиције.

TTIP ЗА АМЕРИЧКУ ПЉАЧКУ ЕВРОПЕ

TTIP би, како га Американци виде и како предлажу, могао имати озбиљне последице за будућност Европе. Није реч само о поновном успостављању америчке контроле над Европом него и о могућим катастрофалним последицама за европску економију и европски модел друштва настао кроз историјско искуство. TTIP предвиђа иста права америчких компанија у ЕУ као и европских у Америци. Ко ће имати више права, није потребно ни претпоставити. У основи то је препуштање судбине ЕУ и европских друштава у руке транснационалних компанија.

Европу посебно забрињава неколико елемената. Пре свега, отварање слободе приступа у области здравства, и то државног здравства, које је један од стубова европског социјалног модела. Америчке компаније ће моћи да купују системе здравствене заштите у ЕУ. Затим, стандарди хране и безбедности исхране. Амерички стандарди су далеко лабавији од европских, а ту је и генетички модификована храна, која ће са TTIP имати слободан приступ европском тржишту. Па заштита животне околине и банкарство. Ту је и проблем незапослености. ЕУ већ сада признаје да ће са TTIP доћи до повећања незапослености у Европи јер ће америчке компаније пребацити радна места или у Америку или у неке друге земље.

И све ће се то догађати, а да саме грађане ЕУ нико о томе неће ни да пита. О томе се не гласа, то је посао елита. Највећу промену би могло унети и то што TTIP предвиђа да компаније могу да туже државе, националне владе због пада или губитка профита а због одлука тих влада. У преводу, то значи да ће корпорације да диктирају политику демократски изабраним владама у ЕУ. О њиховим тужбама ће одлучивати ad hoc формиране арбитражне комисије састављене од корпоративних адвоката. Тај механизам је до сада највећи удар на демократску традицију ЕУ и европски демократски поредак. Формално TTIP предвиђа иста права и за америчке и за европске компаније.

ЕУ је у дубокој кризи као и Америка, али Америка има другачији систем. У Америци се могу штампати долари до миле воље, а у ЕУ то није баш једноставно. И са тим штампаним доларима америчке компаније ће доминирати преко TTIP. Уосталом, тих наштампаних долара већ има неколико хиљада хиљада милијарди и тај новац не сме да уђе на америчко тржиште јер би разбио инфлацијом, па је TTIP добра прилика да заврше у ЕУ. Другим речима, TTIP ће отворити могућност до сада невиђене пљачке Европе и, наравно, потпуне контроле над Европом какву Америка није имала ни првих година после Другог светског рата.

ЗАШТО ТО РАДИ НЕМАЧКА?

Тако се намеће питање зашто све то онда ради ЕУ или – много тачније – зашто то ради Немачка. Пре свега би требало подсетити да је ЕУ „елитистички клуб“, то је интеграција европских и западних елита, која нема директне везе са интересима грађана, са стварним интересима људи који живе на Западу. Те људе већ дуго нико ништа и не пита. То је амбијент „савеза елита“, како је још одавно дефинисао немачки историчар Франц Фишер у објашњењима узрока Првог светског рата.

Затим, ту су и актуелни услови Немачке. У Немачкој је већ извесно време доминантна антиполитика, у немачком друштву више нема политике као такве. На власти су и победници и губитници на парламентарним изборима. Уопште није важно како су грађани гласали, једноставно формира се такозвана Велика коалиција и земљом владају и они који су победили и они који су изгубили. То је антиполитика, која је створила услове за такозвани корпоративизам. Политичари су само јавни гласноговорници интереса крупног капитала, како Енглези кажу, невидљивих „дебелих мачкова“, којима је једина брига њихов интерес, а не интерес државе и људи који у њој живе. То је, уосталом, толико пута виђено у савременој историји. То се у политици зове корпоративизам. Проблем је у томе што је корпоративизам друго име, еуфемизам, за фашизам.

То су планови, а – имајући у виду ароганцију елите у ЕУ и њеним кључним земљама, као и бескрупулозност Америке у својим намерама – не би требало да се сумња да TTIP неће постати и реалност. Упркос отпорима и протестима јавности. До сада је петицију против TTIP потписало милион и сто хиљада људи и предали је Европској комисији. Тај отпор ће, готово је сигурно, све више да расте како се буду укидала радна места, како америчке компанија буду све више преузимале европско богатство и како се урушена европска друштва неће сналазити у суровој американизацији живота у Европи.

Проблем појединачног државног отпора је, с друге стране, у евру. Већина земаља је у систему евро валуте, који им веже руке и одузима право самосталног одлучивања. Могло би се, међутим, десити да TTIP тако постане и кључни иницијатор сукоба на Западу и коначног краја пројекта ЕУ иако се тврди да је тај уговор у циљу спасавања Европе. Не би требало сметнути с ума да су се све западне кризе у модерно доба сламале и завршавале на Немачкој, што буди сумњу и страховање да би се тако могло десити и овог пута. То би могла да буде и политичка заоставштина Ангеле Меркел. Утолико пре што и сама Немачка губи тло под ногама јер њена економска моћ више није довољна за њене планове. А људима у опадању моћи разне идеје падају на памет.

То су кључни проблеми судбине ЕУ а не Русија, она је само згодан изговор.

Извор: Нови Стандард