Evropa kao postmoderni Faust

U američkoj strategiji građenja dugoročnijeg sukoba sa Rusijom i vođenja aktuelnog ekonomsko-političkog rata protiv Moskve Evropska unija ima centralnu ulogu, a ključne zemlje Unije su – sada je već potpuno jasno – od samog početka bile deo celog projekta. O tome najbolje svedoče vernost američkim sankcijama, kriza u Ukrajini i uporno miniranje gasovoda Južni tok. Iako je takva politika potpuno suprotna vitalnim interesima EU i zemalja članica, ona ipak ne bi trebalo da je iznenađenje.

Pored Vašingtona svoje razloge za zaoštravanje sa Rusijom imaju i političko-finansijske elite u Evropskoj uniji mada je to, iz ugla racionalnog gledanja, apsurdno jer je Rusija najveći poslovni partner EU. Centralno mesto u toj ključnoj ulozi EU zauzimaju Nemačka i vlada Angele Merkel. Velika Britanija je deo te uloge, ali britanski uticaj u EU je poslednjih godina sveden na minimum, samo Nemačka ima odlučujuću reč. Zašto Nemačka pristaje na antirusku politiku? U Nemačkoj se veruje da se EU kao projekat u ovoj fazi može spasiti samo nekom krizom, nekom stranom pretnjom, a Rusija je univerzalni izgovor i najpoželjniji neprijatelj. Još su se 2008. godine, na početku finansijske krize, pojavile ideje da bi samo neka strana pretnja, po mogućnosti Rusije, mogla spasiti EU. Trebalo bi se podsetiti da je to tako bilo od samog početka, kada je i formirana Evropska ekonomska zajednica (EEZ), ideja koja u to vreme, pedesetih godina prošlog veka, nije imala bilo kakvu ozbiljniju podršku u Evropi. Ali došla je intervencija Sovjetskog Saveza u Mađarskoj i već za godinu dana je formirana EEZ.

OSNOV NEMAČKE ANTIRUSKE POLITIKE

Projekat EU je dugo u krizi i praktično Unija, u smislu šta je njena definicija, više i ne postoji. EU je samo forma iza koje se krije realizacija pojedinačnih interesa ključnih zemalja Zapada i njihovog krupnog kapitala. Već nekoliko godina ta duboka kriza EU sa više ne može ni sakriti ni kontrolisati i došlo je vreme kada su evropske elite najozbiljnije, kao nikada do sada, suočene sa činjenicom da evropski projekat može zaista da nestane. Nemačka je ključna zemlja EU i najviše je zainteresovana da se zadrži EU u kakvoj-takvoj formi. To je vitalni nemački interes i Nemačka nastoji da zadrži formu EU uprkos dubokoj krizi. Drugo je naravno pitanje da li je to i moguće jer i nemačka privreda zaostaje i Berlin nije više u mogućnosti da bude blagajnik Evrope. To je, kako sada stvari stoje, osnova aktuelne nemačke antiruske politike. Na toj matematici, uprkos ogromnim gubicima, vlada Angele Merkel gradi svoj odnos prema Rusiji.

Ambicija očuvanja forme EU očigledno nije moguća bez Amerike, i Amerika u nekom smislu postaje instrument ostvarenja nemačkog „spasavanja“ EU. Ali to ima svoju cenu i ta cena je vitalni američki interes. A cena je sporni i kontroverzni transatlantski ugovor o slobodnoj trgovini i investicijama. Zvaničan naziv je Transatltantsko trgovačko i investiciono partnerstvo (The Transatlantic Trade and Investment Partnership), TTIP. Naravno, tu je i stari američki interes da se sačuva forma EU kao instrumenta američke imperijalne politike, podizvođača radova, i iznad svega kontrole nad Evropom. Savezništvo EU u osnovi nije sporno ali samo savezništvo nije dovoljno za potpunu kontrolu nad Evropom, kao što su to pokazale invazija na Irak i kriza u Siriji.

Sporni trgovinski ugovor, međutim, otvara do sada neviđene mogućnosti ne samo kontrole Evrope nego i pljačke njenog preostalog bogatstva. Pripreme tog ugovora (TTIP) do sada su uveliko kasnile i svi razgovori su odlagani, ali su u tajnosti intenzivirani u februaru 2014. godine. Nije bez značaja da je američku „čast“ da prva objavi tu ideju dobila nemačka kancelarka Merkel još 2006. godine. Sad se predviđa potpisivanje krajem iduće godine. U EU su svesni šta bi taj ugovor mogao da znači, da je veoma nepovoljan za Evropu i zato se verovalo da od toga neće biti ništa. Ali posle izbijanja krize u Ukrajini i obnavljanja antiruske kampanje, ugovor je oživeo. Posle nedavnog samita G20 u Australiji u Evropi se ponovo pokreće kampanja da se ugovor potpiše. Generisanjem krize u Ukrajini i agresivnom antiruskom politikom Amerika, kao mnogo puta do sada, želi da Evropu, tačnije EU, postavi pred staru dilemu – jeste li sa nama ili protiv nas – i tako stvori uslove za potpisivanje TTIP ugovora.

Kao i obično, prva je iskoračila Velika Britanija, ali šampionsku poziciju sve više preuzima nemačka kancelarka Angela Merkel. Ona tvrdi da ekonomska kriza u Evropi može da bude rešena „samo ako između EU i Amerike bude zaključen“ sporazum o slobodnoj trgovini. Kako raste šampionska uloga Nemačke, primetni su i neki konkretni koraci. Prvo, nemačka vlada je odustala od zahteva da se sazna šta je sa nemačkim državnim zlatom pohranjenim u Americi. Tamo je 4.800 tona nemačkog zlata, za koje se sumnja da više ne postoji. Ali Nemačka je odustala od zahteva. Poznavaoci prilika kažu da je Amerika zbog zlata ucenila nemačke poslovne ljude i bankare, i to preko Dojče banke, pošto su oni odavno uvučeni u prljave igre američkih banaka. Nedavno je nemačko tužilaštvo saopštilo da „nema dokaza“ da je Amerika prisluškivala kancelarku Angelu Merkel mada se „istraga nastavlja“. Sve su to znaci promene nemačke pozicije.

TTIP ZA AMERIČKU PLJAČKU EVROPE

TTIP bi, kako ga Amerikanci vide i kako predlažu, mogao imati ozbiljne posledice za budućnost Evrope. Nije reč samo o ponovnom uspostavljanju američke kontrole nad Evropom nego i o mogućim katastrofalnim posledicama za evropsku ekonomiju i evropski model društva nastao kroz istorijsko iskustvo. TTIP predviđa ista prava američkih kompanija u EU kao i evropskih u Americi. Ko će imati više prava, nije potrebno ni pretpostaviti. U osnovi to je prepuštanje sudbine EU i evropskih društava u ruke transnacionalnih kompanija.

Evropu posebno zabrinjava nekoliko elemenata. Pre svega, otvaranje slobode pristupa u oblasti zdravstva, i to državnog zdravstva, koje je jedan od stubova evropskog socijalnog modela. Američke kompanije će moći da kupuju sisteme zdravstvene zaštite u EU. Zatim, standardi hrane i bezbednosti ishrane. Američki standardi su daleko labaviji od evropskih, a tu je i genetički modifikovana hrana, koja će sa TTIP imati slobodan pristup evropskom tržištu. Pa zaštita životne okoline i bankarstvo. Tu je i problem nezaposlenosti. EU već sada priznaje da će sa TTIP doći do povećanja nezaposlenosti u Evropi jer će američke kompanije prebaciti radna mesta ili u Ameriku ili u neke druge zemlje.

I sve će se to događati, a da same građane EU niko o tome neće ni da pita. O tome se ne glasa, to je posao elita. Najveću promenu bi moglo uneti i to što TTIP predviđa da kompanije mogu da tuže države, nacionalne vlade zbog pada ili gubitka profita a zbog odluka tih vlada. U prevodu, to znači da će korporacije da diktiraju politiku demokratski izabranim vladama u EU. O njihovim tužbama će odlučivati ad hoc formirane arbitražne komisije sastavljene od korporativnih advokata. Taj mehanizam je do sada najveći udar na demokratsku tradiciju EU i evropski demokratski poredak. Formalno TTIP predviđa ista prava i za američke i za evropske kompanije.

EU je u dubokoj krizi kao i Amerika, ali Amerika ima drugačiji sistem. U Americi se mogu štampati dolari do mile volje, a u EU to nije baš jednostavno. I sa tim štampanim dolarima američke kompanije će dominirati preko TTIP. Uostalom, tih naštampanih dolara već ima nekoliko hiljada hiljada milijardi i taj novac ne sme da uđe na američko tržište jer bi razbio inflacijom, pa je TTIP dobra prilika da završe u EU. Drugim rečima, TTIP će otvoriti mogućnost do sada neviđene pljačke Evrope i, naravno, potpune kontrole nad Evropom kakvu Amerika nije imala ni prvih godina posle Drugog svetskog rata.

ZAŠTO TO RADI NEMAČKA?

Tako se nameće pitanje zašto sve to onda radi EU ili – mnogo tačnije – zašto to radi Nemačka. Pre svega bi trebalo podsetiti da je EU „elitistički klub“, to je integracija evropskih i zapadnih elita, koja nema direktne veze sa interesima građana, sa stvarnim interesima ljudi koji žive na Zapadu. Te ljude već dugo niko ništa i ne pita. To je ambijent „saveza elita“, kako je još odavno definisao nemački istoričar Franc Fišer u objašnjenjima uzroka Prvog svetskog rata.

Zatim, tu su i aktuelni uslovi Nemačke. U Nemačkoj je već izvesno vreme dominantna antipolitika, u nemačkom društvu više nema politike kao takve. Na vlasti su i pobednici i gubitnici na parlamentarnim izborima. Uopšte nije važno kako su građani glasali, jednostavno formira se takozvana Velika koalicija i zemljom vladaju i oni koji su pobedili i oni koji su izgubili. To je antipolitika, koja je stvorila uslove za takozvani korporativizam. Političari su samo javni glasnogovornici interesa krupnog kapitala, kako Englezi kažu, nevidljivih „debelih mačkova“, kojima je jedina briga njihov interes, a ne interes države i ljudi koji u njoj žive. To je, uostalom, toliko puta viđeno u savremenoj istoriji. To se u politici zove korporativizam. Problem je u tome što je korporativizam drugo ime, eufemizam, za fašizam.

To su planovi, a – imajući u vidu aroganciju elite u EU i njenim ključnim zemljama, kao i beskrupuloznost Amerike u svojim namerama – ne bi trebalo da se sumnja da TTIP neće postati i realnost. Uprkos otporima i protestima javnosti. Do sada je peticiju protiv TTIP potpisalo milion i sto hiljada ljudi i predali je Evropskoj komisiji. Taj otpor će, gotovo je sigurno, sve više da raste kako se budu ukidala radna mesta, kako američke kompanija budu sve više preuzimale evropsko bogatstvo i kako se urušena evropska društva neće snalaziti u surovoj amerikanizaciji života u Evropi.

Problem pojedinačnog državnog otpora je, s druge strane, u evru. Većina zemalja je u sistemu evro valute, koji im veže ruke i oduzima pravo samostalnog odlučivanja. Moglo bi se, međutim, desiti da TTIP tako postane i ključni inicijator sukoba na Zapadu i konačnog kraja projekta EU iako se tvrdi da je taj ugovor u cilju spasavanja Evrope. Ne bi trebalo smetnuti s uma da su se sve zapadne krize u moderno doba slamale i završavale na Nemačkoj, što budi sumnju i strahovanje da bi se tako moglo desiti i ovog puta. To bi mogla da bude i politička zaostavština Angele Merkel. Utoliko pre što i sama Nemačka gubi tlo pod nogama jer njena ekonomska moć više nije dovoljna za njene planove. A ljudima u opadanju moći razne ideje padaju na pamet.

To su ključni problemi sudbine EU a ne Rusija, ona je samo zgodan izgovor.

Izvor: Novi Standard