Европски принципи Гаврила Принципа
Многима у свету и Србији су данас пуна уста тезе да су Срби не само повод већ и прави узрок почетка Првог Светског рата и стравичних људских губитака. Уче нас да је наша одговорност и само српска грешка био тај кучкин син Гаврило Принцип, тај терориста и убица, тај злочинац, тај проклети Србин. Убио је Франца Фердинанда и његову апсолутно невину жену у Сарајеву, без икаквог повода. Да њега није било, Европа би избегла Први Светски рат, а многи кажу и Други, док би Европска унија у том случају ускоро славила сто година постојања.
Из таквих „аргумената“ произилази да је Гаврило Принцип сам ђаво који је уништио савршено Аустроугарско царство, у коме су владали хармонични и савршени односи између царске круне и његових бројних, по етничком и националном пореклу, врло различитих поданика А да ли је баш тако? Да ли су то само чланови Младе Босне (Срби, Хрвати и Муслимани – састав организације није ни Титова историографија оспоравала) били незадовољни у тој идиличној и савршеној царевини, коју многи данас сматрају претечем Европске уније и првом правом мултиетничком творевином у Европи? Наравно да не.
Хајде да се мало вратимо у та, по много чему чудна, али и славна времена. Било је то време многих атентата, мање или више успешних, и из различитих побуда и повода и разлога. Овде ћемо се бавити управо тим атентатима, који су некако остали скривени у тој „савршеној“ историји Европе, коју је нарушио само један проклети Србин. Али да видимо колико то крви и костура данашња Европа, покушава да сакрије иза завесе позорнице на којој су се одигравале и европска и светска историја.
ХАБСБУРГШКИ АТЕНТАТИ
1. Године 1853. мађарски националиста Јанош Либењи (Јанош Либенyи), покушава да изведе атентат на аустроугарског цара Франца Јозефа, за време његове посете Будимпешти. Атентатор је покушао да закоље цара великим ножем, нападајући га с леђа и правећи рез ножем преко царског врата. Срећом, живот цара спашава војна униформа у којој је био и моди која је владала у тим временима, у шивењу тадашњих војних униформи високих официра, које су имале врло јаке и дебеле оковратнике (колире), тако да се снага атентаторовог реза изгубила у току пресецања тог дела униформе, те нож није стигао до већих крвних судова царског врата. Цар је био тешко повређен, али је преживео.
2. Године 1863. рођени брат цара Франца Јозефа Максимилијан Јозеф прихвата се царске круне Мексика, али већ 1867. године га заробљавају побуњеници и по кратаком поступку је стрељан. Љубав поданика према једном од Хабзбурга је и у овом случају била фатална, зна се за кога.
3. Године 1879. италијански националиста Донато Рагоза (иначе апотекар из Истре) извео је атентат на оног истог Франца Јозефа за време његове посете Удинама, и то бацањем две бомбе на њега. Цар је остао неповређен, атентатор ухапшен и суд у Удинама га је ослободио са образложењем да је деловао из патриотских побуда!
4. Године 1882. изведен је атентат на Франца Јозефа и његову жену Елизабету, док су били на церемонији прославе 500 година прикључења града Трста Аустрији. То је код италијанских националиста схваћено као велика провокација. Ђулелмо Обердан (Гуглиелмо Обердан), Италијан словеначког порекла (мајка словенка из Горице), био је припадник тајне националистичке организације која се борила за повратак и прикључење Трста матичној Италији. Интересантно је да је окидач за накнадно испољену политичку активност Обердана била аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 1878.године, када он из протеста напустио армију аустругарске, сматрајући да је испод његове части да учествује у војним активностима окупације Босне и Херцеговине, када је његов лични идеал била слобода за сваку нацију, па и тамошње Словене.Бацио је бомбу на цара, али атентат није успео, а он је ухваћен, осуђен и обешен исте године. Интересантно је да је у организацији и овог атентата поново учествовао и Донато Рагоза, онај исти актер предходног атентата у Удинама. Приликом извршења казне, Обердан је са вешала узвикнуо „Вива л’ Италиа“ и тако постао славна жртва идеје уједињења Италије, којој се непосредно после тога подижу споменици широм градова Италије, који и данас стоје. И данас у Италији главне улице и тргови носе његово име (у Риму,Трсту, Кремони, Барију итд.), где важи за једног од најавећих националних јунака Италије. На обележавању сто година од његове смрти 1982. године председник Италије га је поредио са Исусом Христом. Словеначки писац Борис Пахор пише роман под називом Трг Обердан (Пиазза Обердан), у који су инкорпорисани догађаји из његовог бурног живота. Снимљени су и филмови.
У Трсту данас постоји школа која носи Оберданово име. То је гимназија у којој се много полаже на друштвене науке и изграђивање критичке националне свести код ученика, која припрема будуће студенте за врхунске резултате из домена људских права и демократије.
5. Године 1889. престолонаследник цара Франца Јозефа, његов једини син Рудолф Јозеф нађен је мртав, заједно са својом љубавницом Маријом Вечером. Званична истрага тврдила је да је Рудолф убио Марију, а потом себе. Но, више од сто година касније, 1992. године, званични органи државе Аустрије извршили су ексхумацију и поновну обдукцију остатака тела Марије Вечере, чији су налази потврдили постојеће вековне сумње да је она била убијена ударцима у главу, а не из пиштоља, како је гласила дотадашња званична верзија, док је Рудолф убијен са шест хитаца из пушке, а дотадашња верзија је била да се радило о самоубиству. Престолонаследник је био противник заједнице Аустрије и Угарске, али и противник окупације Босне и Херцеговине. Није искључено и да је у завери и његовом убиству учествовао и сам Франц Фердинанд, односно војничка струја чији је предводник био сам следећи престолонаследник, након Рудолфове елиминације, тим пре што је Рудолф био врло омиљен у високим официрским и војним круговима Аустроугарске царевине.
6. Године 1898. у Швајцарској, на обали Женевској језера, италијански националиста и анархиста Луиђи Лукени убија аустроугарску царицу Елизабету Јозеф, жену цара Франца Јозефа. Убија је, може се рећи, на један у то време од врло честих европских очајничких начина извршења атентата – задавањем ударца великим ножем у срце. Франц Јозеф остаје удовац, али више не тако млад да би се поново оженио и добио крвног потомка за престолонаследника.
Да на крају резимирамо, цар Франц Јозеф, је пре него што је Принцип убио престолонаследника Франца Фердинанда, изгубио у предходним атентатима рођеног брата, жену, и јединог сина. И, зачудо, у свим тим атентатима није учествовао ниједан Србин, већ неколико Италијана, Мађари, али и Аустријанци. Посебно се истичу Италијани. Наравно, то баш и не говори о великој милости и љубави њених поданика према царској породици, најчувенијој и најдуговечнијој у ондашњој Европи!
СТАЊЕ У ТАДАШЊОЈ ЕВРОПИ
Све наведено се дешава под јаким утицајем идеја анархиста, националиста, социјалиста, револуционара свих фела, који у то време заступају углавном револуционарне облике борбе за своје идеале и идеје. Разлог за такав метод и приступ борбе можда баш треба тражити у тада углавном монархистички, и строго хијерархијски организован државним и по природи врло репресивним апаратима, за који су се ови углавном врло млади људи надали да могу бити најлакше срушени и промењени атентантима извршеним како над самим монарсима, тако и над високим носицима и симболима монархистичке власти. Тако у то време у Европи је цео талас атентата и убистава носилаца највише власти, и то углавном у државама са монархистичким уређењем, које су покушавале да насилно држе под својом влашћу велики број младих нација у настајању. То је био општи европски процес, и у 19. и на самом почетку 20.века. Не заборавимо да у једном таквом сличном хаосу почиње уједињење и настајање модерне Италије 1861. године. Тада тираноубиство као идеал настаје и због текућег процеса уклањања вековних наследних престола у бројним малим градовима државама у Италији. То је корен настајања и оправдања тираноубиства у процесима стварања нација и националних држава. Околности нису биле боље ни у Немачком савезу, који је створен 1815. године Бечким конгресом и састојао се из 38 држава и четири слободна града. Године 1861. на престо Пруске долази Вилхелм Други а на место канцелара Бизмарк, који се врло одлучно боре са Аустријом за примат над Немачким савезом, што кулминира 1866. године победом Пруске, која ствара Севернонемачки савез, у који не улазе јужне католичке немачке државе, од којих је највећа Баварска. Француска покушава да спречи уједињење и јачање Немачке 1870. године, у рату који сама започиње и катастрофално губи, што доводи успостављања Републике Француске. Интересантно је да 1871. године Немачка уласком у Париз и миром у Версају проглашава уједињење Немачке у Немачко царство под круном Вилхема Другог и канцелара Бизмарка. То време, обележено бројним крвавим сукобима, како у оквиру младих нација у процесу уједињења (сви елементи грађанских ратова), али и борба између новоформираних националних држава за престиж и територије, које остају као добро и дубоко посејано семе будућих великих ратних сукоба. Имало се шта научити од Европе тог доба. А зна се да наши народи увек брзо прихватају све те велике и хумане идеје Европе.
Сви набројани атентати и описане велике промене у тадашњој Европи инспиришу и одлучујуће усмеравају борбу националне и интелектуалне елите свих Јужних Словена, па и Срба, за своје уједињење и стварање својих националних држава.
ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ АТЕНТАТИ
Време је да побројимо најзначајније атентате Јужних Словена на владаре и представнике власти Хабсбуршке монархије.
1. Године 1910. Богдан Жерајић прати оног истог цара Франца Јозефа од Сарајева до Мостара и од Мостара до Илиџе, али не успева да нађе прави моменат и изврши атентат.
2. Исте године у јуну Жерајић покушава атентат на управника Босне и Херцеговине генерала Маријана Варешанина, Хрвата, и то неуспешно. Последњи метак испаљује себи у главу, и постаје инспирација многим младим људима у Босни и Херцеговини да се прикључе организацији Млада Босна. Жерајићу секу главу и користе као узорак који показује како изгледа једна „анархистичка“ глава, а тело сахрањују на тајно место. Међутим, млади откривају то место, које постаје место ходочашћа и заклетве генерацијама које долазе да се неће смирити док се Босна и Херцеговина не ослободе аустро-угарске окупације.
3. Хрват из Босне и Херцеговине Лука Јукић јуна 1912. године покушава атентат на хрватског бана Славка Цуваја, када убија два човека, али бан остаје жив. Лука је осуђен на доживотну робију, док је други саучесник у атентату хрват Аугуст Цесарец, касније чувени књижевник, осуђен на пет година робије. Лука Јукић завршетком Првог светског рата бива ослобођен.
4. Августа 1913. године, након одржане свечане мисе у име рођендана цара Фрања Јосифа, баш због саме симболике места и повода, хрват Стјепан Дојчић покушава атентат на новог хрватског бана Ивана Шкрлеца приликом изласка из цркве и рањава га у руку. Осуђен је на 16 година робије. Али можда је важније навести речи Дојчићеве написане и објављене у Америци поводом неуспелог атентатат Луке Јукића на бана Цуваја, извршеног претходне године. Оне гласе: „Ми смо морали тешком тугом оставити свој мили дом и род и ићи у бијели свет тражити хљеба, док би га могли дома наћи кад би Хрватска била слободна. Чули смо како је ватрени Хрват Лука Јукић одапео тане на бандита, који је одавно то већ заслужио, али на несрећу га није погодио. Тај ватрени Јукић нам је показао како морамо радити убудуће … па нека нам добро буде у памети… да се слобода не даје на тањуру као ловоров венац од грешне Аустрије. Данас у Америци не уприличују протесне скупове само велике колоније, које броје на хиљаде Хрвата и Срба, већ и најмање су дигле свој глас против хуља, тирана 20. вијека… Доле барбарство, смрт и ништа друго тиранину 20. вијека, смрт Цувају, доле с апсолутизмом…“.
Из ових речи види се да један Хрват наводи да је хабзбуршка политика варварство, а сваки вид оружане борбе против ње борба за слободу и права угњетених народа јужнословенских. Главно гласило Хрвата у Америци Хрватски свет поводом оба атентата, и Луке Јукића и Стјепана Дојчића, пише: „Нека нас прогањају, тлаче, нека отварају тамнице, али их немају толико, да у њих затворе све оне који онако мисле као Лука и Стјепан, јер ми им поручујемо да су сви поштени Хрвати у Америци онакви уротници и злочинци, какви су Јукић и Дојчић“.
5. Марта 1914. године, само три месеца пре атенатат у Сарајеву, још један млади Хрват покушава атентат бомбама у загребачкој опери на хрватског бана Ивана Шкрлеца и надвојводу Леополда Салватореа.
Из овог кратког списка атентата, у коме учествује неколико Хрвата, јасно је да они то чине у борби за национално ослобођење од аустро-угарске управе. Да ли су они због тога терористи и злочинци? Наравно да не. И они су инспирисани великим европским принципима тога доба.
АТЕНТАТИ У ЕВРОПИ И СВЕТУ
Као илустрацију општег стања у свету, насталог под утицајем изнетих околности, набројаћемо само неке од најзначајнијих атентата који су се десили у Европи и свету крајем 19. и почетком 20.века:
1. 1865. година, Џон Бут убија америчког председника Абрахама Линколна;
2. 1868. године браћа Радовановићи убијају Михајла Обреновића;
3. 1881. године Игнације Хриневиецки убија руског цара Александра Другог;
4. 1881. године Чарлс Гито убија америчког председника Џејмса Абрама (други амерички председник у 16 година убијен у атентату);
5. 1891. године Тсуда Санзо врши неуспешни атентат на руског цара Николаја Другог;
6. 1894. године анархиста Санте Жеронимоа убија француског председника Мари Франсоа Сади Карнета;
7. 1895. године непознати нападач убија бугарског премијер Петра Стамболова;
8. 1897. године Михел Ангиолио убија шпанског премијера Антониа дел Кастиља;
9. 1900. године Гетано Бреши убија италијанског краља Умберта Првог;
10. 1901. године Леон Ч. убија америчког председника Вилијама Мекинлија (трећи председник амерички убијен за 36 година);
11. 1905.године убијен је грчки премијер Теодорос Делигианис;
12. 1907. године непознати нападач убија бугарског премијера Димитрија Петкова;
13. 1909. године непознати убица дошао је главе јапанском премијеру Итоу Хирбуми;
14. 1911. године Дмитриј Богов убија премијера Руске царевине Пјотра Столипина;
15. 1912. године убијен од непознатог извршиоца премијер Шпаније Хозе Каналејас;
16. 1913. године од непознатог атентатора убијен је турски премијер Махмуд Паша;
17. 1913. године грк Александрос Синас убија грчког краља Ђорђа Првог;
И на крају, још једна мало позната ствар: према хрватским изворима, на Франца Фердинанда, као престолонаследника Аустро-угарске царевине, у периоду од 1900. до 1914. године било је припремљено више од десет атентата, за које је аустроугарска полиција сазнала и спречила их. Чак три од њих су изведена: и то 1902. године, затим 1906. године, и најозбиљнији 1910. на војним маневрима у близини Моравске Острове, кад је приликом пуњаве на Франца Фердинанда у ногу рањен један генерал. Завереници су били чланови Младе Босне, припадници војне дивизије са територије Босне и Херцеговине.
И на крају, надам се да је свима јасно да се Гаврило Принцип у свом чину само руководио већ постојећим европским принципима тога времена. Да ли европски принципи Гаврила Принципа важе и данас?
________
Literatura:
1. Mlada Bosna, Časopis za književnost, umetnost i kulturu, Broj 175-176-177. Godina 37. 2010. Izdavač Dom kulture Čačak.
2. Rebeka Vest, Crno jagnje i sivi soko, Mono i manjana, Beograd, 2008.
3. http://www.historiografija.hr/hz/1966/HZ_19-20_14_CIZMIC.pdf
4. http://hr.wikipedia.org/wiki/Dodatak:Popis_poznatih_atentata_i_poku%C5%A1aja_atentata
5. http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_assassinations
7. http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Atentator-i-patriota.sr.html
Извор: Нови Стандард
Оставите коментар
Оставите коментар на Европски принципи Гаврила Принципа
Copyright © Цеопом Истина 2013-2023. Сва права задржана.