Fantomska ovlašćenja i realne bitke za odbranu Srpske

Ozbiljna politička kriza, koja poslednjih nekoliko nedelja zahvata Republiku Srpsku, u vezi sa odlukom Narodne Skupštine RS da sprovede referendum da bi se građanima omogućilo izjašnjavanje prema nametnutim centralnim pravosudnim ustanovama BiH, u centar pažnje opet postavlja donedavno zapostavljeno pitanje „Bonskih ovlašćenja“ visokog predstavnika. Da li će visoki predstavnik primeniti takozvana „Bonska ovlašćenja“ da poništi referendumsku odluku Narodne Skupštine Republike Srpske i preduzme druge represivne mere kojima se preti, i da li on uopšte ima pravo da to učini?

Suštinu načelnog pitanja artikulisala je Narodna Skupština Republike Srpske još u Zaključku usvojenom 14. maja 2009. godine [1], gde se besprekornom pravnom logikom konstatuje da su „Članom III Ustava Bosne i Hercegovine utvrđene (…) nadležnosti koje pripadaju institucijama Bosne i Hercegovine. Takođe je utvrđeno da ‘sve vladine funkcije i ovlašćenja, koja nisu Ustavom izričito data institucijama Bosne i Hercegovine, pripadaju entitetima’.“

Ova odredba dejtonskog ustava BiH bukvalni je prevod Desetog amandmana Ustava Sjedinjenih Američkih Država, kojim se pravi oštra distinkcija između ograničenih i jasno definisanih ovlašćenja delegiranih centralnim organima vlasti (express powers) i preostalih ovlašćenja (reserved powers), koja ostaju u nadležnosti „suverenih država“, odnosno entiteta u bh kontekstu.

Da bi se pravilno cenila utemeljenost tadašnjeg Zaključka Narodne Skupštine, koji je mutatis mutandis do najsitnijih pojedinosti primenjiv i na referendumsku kontroverzu, koja se zahuktava ovih dana, nije zgoreg navesti ključne članove 4. i 5, gde je sporno pitanje u vezi sa protivzakonitim prenosom nadležnosti sažeto i ubedljivo izloženo:

… 4. Narodna skupština ocenjuje potpuno neprihvatljivim dalji prenos nadležnosti na prisilan i nedemokratski način, nametanjem rešenja, već samo na osnovima Ustava, jasno propisanih domaćih procedura, konsenzusa i kompromisa, demokratski i na osnovima interesa građana Republike Srpske i Bosne i Hercegovine.

5. Narodna skupština smatra da je u eventualnim razgovoima o promeni Ustava Bosne i Hercegovine neophodno propisati procedure prenosa nadležnosti sa entiteta na institucije Bosne i Hercegovine, kao i povrata istih.

6. Narodna skupština smatra da svaki prenos nadležnosti ima karakter ustavnih promena, te da bi procedura prenosa nadležnosti trebalo da bude na način i po postupku za promenu Ustava Bosne i Hercegovine…

Koliko je poznato, Zaključak Narodne Skupštine iz 2009. godine nikada nije bio opozvan, a razlozi na kojima je utemeljen ostaju analitički ispravni u svakom slučaju. To naročito važi za glavni argumenat, da je prisilna izmena ustavnog uređenja (Aneksa IV Dejtonskog sporazuma) jednako rušenju ustavnog poretka Bosne i Hercegovine. Ono što nesporno važi za načelni stav najvišeg predstavničkog tela Republike Srpske o otuđivanju ustavnih nadležnosti, izražen 2009. godine, važi podjednako i za referendumsko pitanje 2015. godine, koje je izvedeno iz toga. Te dve kontroverze su organski povezane i nemogu se posmatrati odvojeno.

Pre svega, što se tiče načelnog pitanja, tekst Zaključka iz 2009. godine Narodne Skupštine Republike Srpske, dakle demokratski izabranog zastupničkog tela koji sa neospornim političkim autoritetom govori u ime naroda RS, neophodno je uvodno štivo. Politička javnost bi trebalo da ga pažljivo i kritički prouči i pokuša da u njemu pronađe bilo kakav stav ili aluziju kojima bi se, makar teoretski, mogla staviti zamerka. Mislimo da u tome neće uspeti. Razlog je jednostavan. Narodna Skupština Republike Srpske ukazuje na načine kako su tokom proteklih godina, od okončanja rata, odredbe Dejtonskog sporazuma – jedinog merodavnog dokumenta za uređivanje posleratnog političkog sistema u BiH – bile grubo i sistematski narušavane i izigravane od strane dežurnih međunarodnih komesara. Naglasak je, naravno, na praksi nasilnog prenošenja ovlašćenja koja, po Dejtonskom mirovnom sporazumu, isključivo pripadaju entitetima. U ovom slučaju to znači sa Republike Srpske na – po Dejtonu – minimalistički koncipiranu centralnu vlast u Sarajevu, a sve u funkciji protivdejtonske centralizacije u BiH. Osnovna teza Skupštine RS je kristalno jasna i sasvim ubedljiva: zagovarači te prakse su rušioci Dejtona, sa svim vrlo ozbiljnim posledicama koje iz toga proističu.

U toj političkoj debati Narodna Skupština RS se pozicionira kao branilac i pobornik važećeg međunarodno-pravnog dokumenta, na osnovu kojeg je u BiH 1995. godine bio zaključen mir. Istovremeno, Skupština sasvim odgovorno i besprekorno zahteva da budu uvažene sve političke ustanove i načela koji su na temelju tog opšte prihvaćenog dokumenta izrasli, a da bespravno nametnuti instituti, nakon demokratski izražene volje naroda, budu ukinuti. To je osnovna ideja referenduma.

Na osnovu toga jasno sledi da su revizionisti i remetilački faktor u složenom bh političkom sistemu upravo oni koji Dejtonski sistem osporavaju i dovode u pitanje, i to potpuno mimo svake demokratske procedure, diktatom i nametanjem rešenja koja slobodnom voljom konstitutivnog naroda ne bi bila prihvaćena.

FAMA „BONSKIH OVLAŠĆENJA“

Odgovor podrivača ustavnog poretka danas isti je kao 2009. godine: podizanje političke napetosti, pritisci, pretnje i vađenje iz naftalina njihovog poslednjeg i najsumnjivijeg aduta, „Bonskih ovlašćenja“ [2]. Javnost ima pravo da bude obaveštena o sadržaju i poreklu tkz. „Bonskih ovlašćenja“, koja su do sada prebivala u kompletnoj tekstualnoj anonimnosti.

Kao što je već poznato, mehanizam za sprovođenje diktata visokog predstavnika zove se „Bonska ovlašćenja“. Ta ovlašćenja visokom predstavniku u BiH navodno pružaju neke dodatne mogućnosti za donošenje i sprovođenje drugih vrsta odluka, pored izričito navedenih. Već godinama, prilikom svake nasilne intervencije u politički život BiH, visoki predstavnik se poziva na ta ovlašćenja i njima svoj postupak opravdava. Sa srpske strane, koja od njihove primene najviše strada, čuli su se samo apeli za njihovo ukidanje, ali nikako ozbiljni zahtevi da se javnosti pokažu dokazi njihovog realnog postojanja, izvor i sadržaj.

Pretraga na internet prezentaciji OHR, u nastojanju da se ta pitanja razjasne, ostaje bezuspešna. Kada se ukuca „bonska ovlašćenja“, dobija se samo niz mera i odluka visokog predstavnika koje se na njih pozivaju i oslanjaju. Međutim, teksta tog enigmatičnog, ali istovremeno i vrlo uticajnog, dokumenta – nigde nema. [3]

Misterija „Bonskih ovlašćenja“ najzad je na sasvim zadovoljavajući način razjašnjena, i za tu kapitalnu uslugu dugujemo zahvalnost britanskom politikologu i stručnjaku za Istočnu Evropu dr Džonu Loklandu. Rezultat njegove stručne analize neke će frapirati, neke razbesneti, ali sigurno je da nikoga neće ostaviti ravnodušnim. „Bonska ovlašćenja“ zapravo uopšte ne postoje, ona su jedan drski, bezobrazni blef. Žrtve bezobzirne primene tog blefa po inerciji su ga prihvatile i propustile da ga blagovremeno istraže i na odgovarajući način problematizuju. Nesvesno i obezglavljeno, time su doprinele sopstvenom slabljenju i političkom samouništenju.

Svojim prilježnim istraživačkim trudom dr Lokland je bio prvi da uzvikne: Car je go! Svi srpski politički faktori i najšira javnost sada treba da mu se pridruže da svojim neumoljivim skandiranjem razgolićenog imperatora skinu sa prestola i postave ga na mesto koje mu pripada, a to je stub srama.

Međutim, glavno sporno pitanje – potvrda apsolutne obaveze svih političkih subjekata da se pridržavaju ustavno propisanih razgraničenja nadležnosti – mnogo je ozbiljnije od pukog moralnog žigosanja onih koji svesno taj poredak ruše. Neuspešna britanska rezolucija o „srebreničkom genocidu“ i novi talas „obojene revolucije“ u pripremi, kao i pretnja smenom rukovodstvu Republike posezanjem za „Bonskim ovlašćenjima“, ukoliko se ne odustane od referenduma, u najtešnjoj je vezi sa projektom uništenja Republike Srpske.

I BRITANSKA REZOLUCIJA

Na stranu tipično emotivne srpske reakcije i brojanje koliko se puta se reč „genocid“ pojavljuje u raznim ponuđenim verzijama, rezolucija koju je uoči obeležavanja dvadesetogodišnjice Srebrenice na Savetu bezbednosti UN predložila Velika Britanija imala je hladno sračunatu i ni najmanje emotivno obojenu svrhu. To je bilo priprema političkog i moralnog terena za ukidanje Republike vezivanjem njenog nastanka za genocid i druge teške zločine.

Kao uvek u izvođenju zapadnih projekata, sve naizgled posebne komponente brižljivo su uvezane. Da Ruska Federacija nije stavila veto i da je rezolucija prošla, aktom jednog od najviših međunarodnih tela fiksirao bi se genocidni karakter Republike Srpske. Samim tim, mada u tekstu to nije izričito pomenuto, njeno daljnje autonomno postojanje praktično bi postalo sporno. Afirmacijom „genocida“ u Srebrenici na nivou SB UN stekao bi se prividno ubedljiv argumenat za korišćenje svih ostalih sredstava, uključujući „Bonska ovlašćenja“, za sprečavanje referenduma i protiv ukidanja ili slabljenja uloge centralnih organa pravosuđa BiH, navodno neophodnih za procesuiranje izvršioca tako teških zločina. Zvaničnim žigosanjem – za razliku od do sad uglavnog retoričkog denunciranja – Republike Srpske kao „genocidne tvorevine,“ izvršiocima planiranog puča najesen ove godine, za koje se ovog puta očekuje da uspeju, otvorio bi se širok politički prostor za racionalizaciju ispunjenja preuzetih obaveza, pod izgovorom da se „tako mora“. Pošto je Republika Srpska „genocidna“, oni bi se pred narodom šokiranim njihovom izdajom spremno pravdali, drugog izbora osim udovoljavanja svim zahtevima „međunarodne zajednice“ – jednostavno nema.

Veoma važna podloga za operaciju uništenja Republike Srpske, pod vidom britanske rezolucije, intervencijom Ruske Federacije je propala. Međutim, operacija se nastavlja, drugim sredstvima i različitim mehanizmima.

II PODRIVANJE DEJTONA

Sa geopolitičkog stanovišta, cilj Zapada je da se sva preostala autonomna područja na Balkanu što pre integrišu u Evroatlantski prostor. Istovetnost te težnje danas sa svojevremenim nastojanjem hitlerovske Nemačke da na istom geografskom području obezbedi pozadinu i ostvari sličan stepen dominacije pred povlačenje drugih značajnih poteza na istoku, nije nimalo slučajan.

Pritom, „integracije,“ „reformska mapa puta“ i „funkcionalna država“ samo su eufemizmi sa oduzimanje poslednjih ostataka suverenosti (Srbija, Makedonija) i autonomije (Republika Srpska) i demontiranje institucionalnog aparata koji stoji na putu potpunom potčinjavanju (full spectrum dominance). Evo šta Viktorija Nuland (Victoria Nuland) o tome ima da kaže:

„Uzmite Bosnu i Hercegovinu. Dvadeset godina posle Dejtona neprihvatljivo je da se državno jedinstvo i dalje dovodi u pitanje od strane onih koji nastoje da zakoče reforme i time stavljaju na kocku dobijanje pomoći od MMF. Evropska Unija je BiH ponudila perspektivu članstva i prošlog meseca je aktiviran Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SAA), ali političari ističu etničke i stranačke razlike ispred osnovnih društvenih, ekonomskih i političkih reformi koje su potrebne da bi se napredovalo. Sjedinjene Države se pridsružuju EU, MMF i Svetskoj banci u ohrabrivanju lidera u Bosni i Hercegovini da odmah donesu ključne reformske odluke, ili da rizikuju da će kaskati još dvadeset godina.“

Komentar američkog politologa Endrjua Koribka (Andrew Korybko) na ove stavove Nulandove zavređuje pažnju:

„Bez da je to neposredno rekla, sva njena negativna kritika usmerena je na Republiku Srpsku, čija ustavna autonomija predstavlja najjaču branu formalnom apsorpciji Bosne u okvire Evroatlantskih ustanova. Sve dok ova regija ostane autonomna i nastavi da štiti svoja zakonska prava u okvirima bosanskog državnog sistema (a to, po Nulandovoj, znači ‘dovođenje u pitanje državnog jedinstva’) zemlja kao celina nikada se neće moći pridružiti ni EU ni NATO paktu… Zbog otpora koji pruža, Republika Srpska i njeni izabrani predstavnici se ruže zato što, navodno, promovišu svoje stranačke interese. Takav prikaz stanja namerno je sračunat da dovede u zabludu i da izazove i opravda ‘osvetničke napade’ (ustvari agresivne poteze) protiv Republike. Ukoliko Republika Srpska ne odustane od preduzimanja mera na koje po zakonu ima pravo, da bi odbranila svoje suverene interese unutar državne zajednice, Nulandova poručuje da će posledice (‘kaskanje još dvadeset godina’) biti isključivo na njenu odgovornost, što pokreće pitanje kakve bi to kaznene mere ona i njeni saradnici mogli imati na umu.“

U svetlu ovih pretnji, Koribko rukovodstvu Republike Srpske nudi sledeće savete:

„Entitet treba da nastavi da koristi svoja ustavom zajamčena prava na delimičan suverenitet i da time unedogled odlaže evroatlantsku okupaciju Bosne. Sve dok svoja ovlašćenja koristi u skladu sa bosanskim ustavom (kao što dosledno čini već dvadeset godina), neće biti legitimnog osnova za optužbu da se ponaša provokatorski, što bi bilo uvod u lančani scenario destabilizacije Bosne koji se u SAD planira. Iznad svega, vlasti u Republici ne bi trebalo da podlegnu iskušenju da snažnim demonstracijama sile odgovore na nadolazeće etničke provokacije, koje će se uskoro sigurno dogoditi, od kojih je poslednja bilo kamenovanje Vučića. Očekuje se da će slični incidenti, pokrenuti etnoreligijskom mržnjom, biti inscenirani i na drugim mestima. Međutim, ključ za uspešno snalaženje je umerenost u reakciji državnih vlasti, koje treba da održavaju ravnotežu između odlučnosti i pravednosti (što je svakako složen zadatak pod uslovima pritiska izvana).“

„Pored toga“, nastavlja Koribko, „Republika mora biti spremna da se suoči sa terorističkim incidentima poput onog u Zvorniku krajem aprila, ali, kada je u pitanju nesumnjivi terorizam, odgovor vlasti ne sme biti ograničene prirode (za razliku od reagovanja na relativno ‘mekše’, ali ipak ozbiljne oblike provociranja, kao nemiri u redovima muslimanske manjine na teritoriji RS ili dovoženje protestanata izvana).“ [4]

Balkan nesumnjivo očekuju burni dani zato što je vrlo malo verovatno da će bilo Rusija bilo Evroatlantski savez od njega odustati; obe strane uložiće najveće napore i koristiće sva raspoloživa sredstava u odbranu svojih strateških interesa. U svetlu tih oprečnih stavova, jasno je zašto je na Zapadu i sama pomisao na referendum – anatema, za razliku od stanovišta zvanične Rusije, koja na to blagonaklono gleda zato što joj je u interesu opstanak Republike Srpske.

Održavanjem referenduma Republika Srpska signalizira da ozbiljno razmišnja o svojoj autonomnoj budućnosti i samosvojnom razvoju svog naroda. Protivustavno oduzimanje ovlašćenja ne može se produžiti u nedogled bez konačnog uništenja državnog sistema na koji se odnosi. Ovog puta, predmet izjašnjavanja definisan je mnogo uže nego što je bio slučaj u pripremi neodržanog referenduma 2009. godine. Umesto opšte problematizacije otuđivanja nadležnosti, u pitanju sada je samo specifičan oblik tog procesa koji je rezultirao skandalozno neprofesionalnom ustanovom Suda BiH i njegovim politički naštimovanim presudama. Ali i presedan tako ograničenog dometa biće dovoljan da pošalje elokventu poruku koja će potresti kulu od karata.

Ta poruka, vrlo jednostavno, glasiće da u trenutku koji izabere Republika Srpska može da pređe na referendumsko izjašnjavanje sa sadašnjeg vrlo specifičnog na opštije i prioritetnije pitanje – nezavisnosti. Dejtonski sporazum je ugovor u koji su strane potpisnice dobrovoljno ušle. Ugovor koji se dovoljno dugo i dosledno narušava može u jednom trenutku, prema nahođenju ugovornih strana, biti proglašen nevažećim. Referendum je zato prekretnica koja ukazuje na nastanak kvalitativno novog političkog stanja i rešenost Republike Srpske ne samo da preživi već i nadživi Bosnu i Hercegovinu. Alea iacta est.

III DRUGI TALAS „OBOJENE REVOLUCIJE“

Paralelno sa ovim procesima, pripreme za drugi talas prošlogodišnje neuspele „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj u punom su jeku. Kao što smo predvideli, izborni poraz pete kolone u oktobru 2014. nije doveo do promene cilja, nego samo do preispitivanja i taktičkog podešavanja sredstava, propraćeno delimičnim prekomponovanjem operativnih kadrova.

Profesionalnom oku već su razgovetne osnovne konture nadolazećeg novog talasa. Kombinovaće se tri faktora: (1) spoljni pritisak; (2) podrivanje i po mogućnosti delimično osvajanje ili bar neutralisanje ključnih državnih institucija; i (3) pritisak odozdo pokušajem ponovnog izazivanja uličnih nemira. Najverovatnije, tražiće se varnica u vezi sa nekim pitanjem od opšteg značaja (na primer, poskupljenje struje, što je kao okidač već prilično uspešno korišćeno u Jermeniji i Makedoniji) a paralelno sa time koristiće se etnoreligijski motiv, improvizujući incidente sračunate na aktiviranje bošnjačke manjine u RS. To bi imalo dodatnu prednost što bi pružilo mogućnost za internacionalizovanje veštački indukovane krize.

Samouvereno naglašavanje čelnika formalne opozicije da „referenduma neće biti“ (Ivanić i Čavić) i da će do jeseni doći na vlast (Čavić), čime se očigledno ne misli na izbore, koji uopšte nisu na dnevnom redu, te prognoze zapravo svodi na pretnju nasilnim prevratom. Istovremeno, to šalje nedvosmislenu poruku o okvirima u kojima se strateška razmišljanja u tim krugovima kreću.

Kao što smo istakli u post mortem analizi neuspeha prošlogodišnjeg prevrata, nije mudro nekritički primenjivati uspešne formule iz prošlosti bez pažnjive analize trenutne taktičke situacije i njenih evolutivnih trendova. Međutim, jedna lekcija iz prošlogodišnjeg iskustva i dalje ostaje korisna. To je akcenat na spontanom lokalnom organizovanju građana, uz minimalnu institucionalnu podršku, protiv pokušaja prevrata i na raskrinkavanju prave agende prevratničkog projekta i pozadine njegovih promotera. Uspeh preko svih očekivanja „Anti-Majdana“ u Rusiji na suzbijanju izvanredno finansirane i logistički besprekorno podržane „obojene“ agitacije, bio je utemeljen upravo na ovakvom konceptu akcije sa terena (grass roots). To dodatno opravdava naš zaključak da je samonikli otpor informisanih građana bio glavni razlog za prošlogodišnji krah operacije u Republici Srpskoj.

Ali da bi ta vrsta otpora i ovog puta donela slične rezultate, ona se mora prilagoditi okolnostima, kao što se neprestano prilagođava taktika protivničke strane. Svest građana mora se podići na još viši kognitivni nivo i njihovoj rešenosti da zaštite Republiku Srpsku mora se dodati još pozitivniji smer da bi sve energije bile mobilisane na najefikasniji način.

To znači, pre svega, da građani moraju postati svesni da je Republika Srpska poprište intenzivnog geopolitičkog takmičenja sa globalnim implikacijama. Ta činjenica se često namerno maskira i banalizuje svođenjem na lokalne kontroverze, kao što je cena struje, koje su bliže svakodnevnom životu ljudi. Cena struje nesumnjivo jeste važna, ali vrsta sveta u kome ćemo živeti je važnija i u konačnici trajno će odrediti sve bitne uslove života, uključujući i cenu komunalija.

Endrju Koribko zato preporučuje kreativno preuzimanje glavnih ideja Viktorije Nuland i njihovo stavljanje u službu suprotnih ciljeva. Naspram lažnog „civilnog društva“ iz diskursa Nulandove nalaze se autentična jezgra samoorganizovanih građana zabrinutih za budućnost svoje zemlje. Plaćeni aktivisti lažnog „civilnog društva“ suočavaju se sa patriotskim građanima odlučnim da svoju zemlju odbrane od subverzivnog napada. Po unapred zadatoj shemi, plaćenici rade na jačanju unipolarnosti zato što im odatle stižu apanaže. Privatni građani se kreativno povezuju, među sobom i sa nezavisnim medijima, na izgradnji autentičnog, promultipolarnog civilnog društva i mirno i neprovokativno primenjuju korisne taktike iz priručnika „obojenih revolucija“ kao Od diktature ka demokratiji i 198 metoda nenasilne akcije, ali protiv zamisli njihovih autora. Koristeći ta sredstva, postiže se značajan društveni efekat, raskrinkavaju se korumpirane pro-EU elite, pruža se otpor nedemokratskim pokušajima guranja zemlje pod šinjel EU i NATO, izgrađuje se masovni pokret protiv kršenja slobode i prava naroda nasilnim derogiranjem nadležnosti njegove države. Najzad, stvara se infrastruktura povezanih i informisanih građana spremnih da se izvođenju „obojene revolucije“ suprotstave na svim nivoima.

„Najvažnija uloga koju bi ovakav proces odigrao“, ukazuje Koribko, „je podizanje svenarodne svesti o koristi od multipolarne saradnje i o višestrukoj pretnji suverenim državama koju predstavlja Evroatlantska okupacija. Mnogi građani neće biti potpuno obavešteni o prednostima koje bi mogli očekivati od preusmeravanja prema savezu zemalja BRIKS (održavajući istovremeno pragmatične odnose sa EU) usled bujice prozapadnih informacijama kojoj su svakodnevno izloženi, i zato je krucijalno privući njihovu pažnju pomoću manifestacija visoke vidljivosti, inspirisanih idejama Džina Šarpa“, naizgled paradoksalno zaključuje Koribko.

Republika Srpska ulazi u fazu obnovljenih napetosti u poređenju sa kojima prošlogodišnje turbulencije će delovati kao relativno miran period. Biće napadnuta na sve načine i na svim tačkama. Više nego ikad, njen opstanak zavisi od jasne definicije opšteg interesa i patriotske spremnosti njenih građana da sve ostalo tome podrede.

________
Uputnice:

[1] Službeni glasnik Republike Srpske, 15. jun 2009, str. 3-4.

[2] Analitički dometi primaoca zapadnih apanaža ogledaju se u komentaru Dušana Janjića na mogućnost održavanja referenduma u Republici Srpskoj: „Mislim da je ovo momenat koji smo mogli predvideti. Svi apeli na Dodika nisu uspeli, on je očigledno koordiniran sa Rusijom i sa blokadom rezolucije o Srebrenici i pravi ovu atmosferu koja može da dovede u pitanje opstanak BiH.“ (Tanjug, 17. jul 2015.) Opstanak Republike Srpske u nekom drugom obliku osim kao prazne ljušture očigledno nije predmet Janjićeve brige i razmišljanja.

[3] http://www.ohr.int/search/?qry-txt=bonn+powers&date-txt=&date1-txt=&date2-txt=&pgsz=20

[4] http://thesaker.is/nulands-plan-for-the-balkans-and-how-it-can-dramatically-backfire-part-ii/

Objavljeno u časopisu za društvena pitanja „Argumenti“, br. 25, Banjaluka 2015.

Izvor: Novi Standard