Gasovod i kratka istorija verolomlja

Bez straha da mnogo preterujemo, možemo slobodno da kažemo da je pre nekoliko dana Ankara bila mesto gde smo bili svedoci dugoročnih, strateških, globalnih odluka. Posle zajedničke konferencije za štampu Redžepa Erdogana i Vladimira Putina održane 1. decembra 2014. u Ankari, svetska štampa i evropska politička scena se ugrejala do usijanja. Putin je kazao da „Rusija u ovakvim uslovima ne može da nastavi sa realizacijom Južnog toka, uzimajući u obzir činjenicu da do sada nismo dobili dozvolu iz Bugarske o gradnji tog gasovoda“.

Zašto sam citirao ovu Putinovu izjavu? Zato što je celokupna srpska štampa, privatne i državne televizije, prećutale ovu izjavu predsednika Rusije. Razume se, da postoje izuzeci: Novosti a donekle i Politika te nekoliko sajtova koji očevidno nisu pod kontrolom Amerikanaca ili Nemaca. Svi ostali samo su poslušno prevodili i citirali, šta o tome kažu mediji iz Njujorka, Berlina ili Londona. RTS, dnevni list Danas, Prva, B92, Pink, nedeljnik Vreme čak je bio i „kreativniji“ jer je prećutao stvari koje idu u korist Rusa, a na štetu Amerikanaca. Upada u oči da se niko od njih ne služi srpskom ćirilicom.

Slovom, naša javnost nije mogla mnogo da sazna o suštini spora oko Južnog toka, ali jeste o nama samima: Srbija je okupirana zemlja, a okupator su Sjedinjene Države i njihovi verni saveznici – Englezi i Nemci. Oni vladaju uz pomoć srpskih neodgovornih, korumpiranih političara i kompradorske klase, a nju čine gomila nevladinih organizacija i novinari. Prostitutke prodaju svoje telo, a srpska vladajuća elita, evo, srpsku zemlju i njene vitalne interese. Ili, kako kaže profesor Milo Lompar, Srbijom već decenijama vlada „duh samoporicanja“. Ako smem da još malo pooštrim dijagnozu, u srpskim medijima i politici preovladava atmosfera nemorala i prostitucije.

KAD NEĆE BUGARI, HOĆE TURCI

Vraćam se temi. Sve je počelo sa kijevskim pučem, koji je organizovao Zapad. To čak nisu pokušali ni da sakriju. U januaru i februaru 2014. svakodnevno su televizijske kamere prikazovale političare iz Vašingtona, Londona ili Berlina kako „hrabrim demonstrantima za demokratiju i ljudska prava“ na centralnom trgu glavnog grada Ukrajine dele kolače i banane. SAD su sve uradile da se ne izgradi Severni tok. U toj kampanji Amerikanci su imali bezrezevnu podršku Poljaka i baltičkih država. Ipak nisu uspeli jer su interesi nemačke privrede ipak prevagnuli nad američkim političkim ambicijama. U slučaju Južnog toka Vašington je, evo, uspeo da sprovede svoju volju. Kao što je Varšava – na sopstvenu štetu, a vođena nerazumnom, patološkom, idiotskom mržnjom prema Rusiji – lobirala da se zaustavi gradnja Severnog toka, tako je sada radila i Sofija protiv Južnog toka. Žalosno je gledati dva slovenska naroda kako ponizno, ropski izvršavaju želje gospodara sa one strane Atlantika.

Kada neće Bugari, hoće Turci. Prvi su najveći gubitnici u ovoj igri, i to ne samo sa stajališta kratkoročne, ekonomske računice nego i dugoročno, politički. Sa druge strane, Turska može postati jedan od najvažnijih faktora u ovom delu sveta. Bugari, koji su pet vekova stenjali pod turskim jarmom, sada su pomogli Ankari da ponovo postane veoma značajan subjekat na političkoj mapi sveta.

Bugari se sada snebivaju i pokušaju da opravdaju, kao „bili smo pod užasnim pritiskom iz Amerike“ i slično. Pa zar nisu bili Turci, Mađari i Austrijanci? A oni su ipak želeli Južni tok. Turci su, braneći svoje interese, ipak uspešno odoleli „dobronamernim savetima“ iz Vašingtona, kao što su uradili i Nemci nekoliko godina ranije sa Severnim tokom.

Jednom rečju, u Briselu nisu preovladali ekonomski interesi Evropljana, već politički interesi Amerikanaca. Gasovod ispod Crnog mora biće izgrađen, jedino neće ići do Bugarske, nego do turske obale. I biće znatno jeftiniji, jer od ruske crnomorske luke do turskog Samsuna put je mnogo kraći nego da ide do bugarskog Burgasa.

I sada, pošto Vašington i Brisel nisu želeli da članice EU kupuju gas direktno od proizvođača – od Rusije – kupovaće ga uskoro preko posrednika, dakle od Turske. Slovom, gas će za Evropljane biti skuplji. EU nije želela da dozvoli jačanje ruskog uticaja u Evropi. Posle Ankare bićemo svedoci jačanja i ruskog i turskog uticaja na Balkanu. Kako će da odgovori SAD? Da pojača pritisak na Tursku preko otvaranja „kurdskog pitanja“? Ili preko „nevladinih organizacija“ da Amerikanci organizuju „spontane proteste mladih“, kao što je bilo u Kijevu, ili pre toga Arapsko proleće u Kairu i Tunisu? Vreme će da pokaže šta je od toga tačno.

POREMEĆENI AMERIČKI PLANOVI

Dogovor u Ankari poremetio je ne samo planove mnogih evropskih država već i američke spoljne politike. Rusija je ovim dogovorom izgleda definitivno torpedovala plan Vašingtona da izgradi Nabuko, koji je trebao preko turskog teritorija da izvozi katarski i azerbejdžanski gas.

Kada se već ništa vredno pažnje ne može da pročita iz srpske štampe, da vidimo što kaže svet. Jedan od najuticajnih nemačkih dnevnih listova Frankfurter Algemajne kaže da nema sumnje da je „Ankara ta koja je dobila na značenju“ (Ankara gewinnt an Boden, von Markus Bickel, 2. Dezember 2014).

Londonski Tajms ističe da je Rusija upotrebila svu silu svoje (gasne) diplomatije time što je nadomestila Južni tok novom rutom, koja ide preko Turske i vezuje Ankaru da bude bliže Moskvi“. („The Kremlin unleashed the full force of its gas diplomacy yesterday, replacing it with a new route via Turkey that binds Ankara closer to Moscow“, 2. 12. 2014). U istom članku se kaže da je dogovor u Ankari rezultat „odbijanja EU da odobri Južni tok“.

Jedan od najuglednijih listova nemačkog govornog područja čvajcarski Noje Cirher Cajtung ovako komentariše Ankarski sporazum: „Gradnja Južnog toka je zaustavljena. Ukupna dužina gasovoda trebala je da iznosi 2.380 kilometra… Sofiji je (iz Brisela i SAD) bio upućen zahtev da odustane od Južnog toka. Početkom juna 2014. Bugarska je izašlau susret zahtevima EU i obustavila daljnju izgradnju gasovoda. Kao posledica te odluke bugarske vlade, Putin je predložio Turskoj da uđe u igru. Neće nas začuditi ako jastrebovi u ruskoj vladi odluku Sofije i Brisela protumače kao još jedan dokaz da Moskva treba da se još jače preorjentiše na Kinu… No, Rusija i Evropa su i dalje upućeni jedan na drugu“.

A kako o tom događaju izveštavaju ruski mediji? Itar-TASS i RIA Novosti citiraju izjavu predsednika: „Kako do sada nismo primili pozitivnu odluku Bugarske, računamo da Rusija pod tim uslovima ne može da produži sa realizacijom datog projekta. Mislim, da je to svima jasno“. Čini se da ipak nije svima jasno, jer se za objašnjenje obraćaju Moskvi, umesto da svoja pitanje postave Vašingtonu i Briselu pošto su u tim gradovima poslednjih meseci razvili gronzičavu aktivnost sa ciljem da spreče izgradnju Južnog toka.

PROMENA RAVNOTEŽE U EVROPI

Ruski sajt Fond strateške kulture 3. decembra piše da rusko-turski dogovor „menja ravnotežu sila u Evropi i na Bliskom Istoku“. Aleksandar Donecki, autor tog teksta, između ostalog kaže: „U aprilu 2014. Evropska komisija, pod pritiskom SAD, donela je rezoluciju protiv izgradnje Južnog toka, a početkom juna 2014, posle susreta sa američkim kongresmenima, premijer bugarske Plamen Orešarski objavio je prestanak rada na izgradnji gasovoda na svojoj teritoriji. Bugarima ne preostaje ništa drugo već da izračunaju svu štetu, koju je njihovoj zemlji nanela sopstvena vlast time što se saglasila da dejstvuje pod pritiskom Vašingtona i Brisela, i to na štetu sopstvenih nacionalnih interesa. Da nije odustala od projekta, Bugarska bi godišnje od tranzita zarađivala dve i po milijarde evra. Namere Vašingtona ipak se nisu ostvarile jer Rusija gradi gasovod Plavi potok po dnu Crnog mora. Najveći gubitak zbog odustajanja od Južnog toka pretrpela je Bugarska, ali takođe Srbija i Mađarska. No gasovod može da iz Turske ipak ide u Grčku, a odatle u Srbiju. A iz Grčke gasovod može da se izgradi do Italije… Tako je Rusija dogovorom u Ankari postigla i čitav niz drugih strateških prednosti: isključila je iz igre uticaj SAD da one diktiraju uslove izgradnje gasovoda iz Irana i Azerbejdžana; pokazala je kakve štete mogu da imaju države ako slušaju proameričke pozicije Brisela i Sofije, time što su se lišile garantovne nabavke ruskog gasa. Pokazala je pred svetom koliko je ograničen ekonomski suverenitet članica Evropske unije; i najzad propao je pokušaj Brisela da diktira uslove Rusiji u vezi prodaje gasa.“

U listu Zavtra Aleksandr Sotničenko piše sledeće: „Plavi tok ulazi na Balkan. Turska će da kontroliše na koji će način gas dalje da ide u Grčku i ostale balkanske zemlje. Što je došlo do toga, rezultat je raekcije Evrope. A mi smo im onda lepo kazali: ‘Ne želite Južni tok? Dobro. Onda mi imamo druge partnere za taj posao. Turska u odnosima sa Rusijom zauzima potpuno samostalnu politiku. Turska se nije priključila antiruskim sankcijama’“.

U istom listu Denis Tukmakov ovako komentariše problem: „Južni tok nije ostvaren zato što Evropa u tim pitanjima više nije samostalna i nalazi se pod uticajem SAD. Sem toga, postoji Kina, a ona je sposobna da kupi sav gas naše planete, jer im je mnogo potreban.“

Glavni gubitnik u ovoj velikoj igri jeste Bugarska. Ako smem da pomalo zlurado primetim, geopolitički položaj Bugarske dugo nije bio toliko loš kao posle odustajanja od Južnog toka i izgradnje gasovoda do Turske. Za sve među Srbima koji su se bojali da su Rusi ipak više bugarofili sada su ti strahovi definitovno na mnogo decenija otklonjeni. Srbi ostaju jedini pouzdani saveznik Rusa na Balkanu, pa i u Evropi.

ANTIRUSKA HISTERIJA U BUGARSKOJ

U intervjuu Ruskoj narodnoj liniji bugarski pisac Ljubomir Čolakov je saopštio da je u Bugarskoj namerno stvorena antiruska histerija: „Različiti američki fondovi, udruženja, komiteti, nevladine organizacije i ostali ‘neprofitni’ ološ postojano raspiruje rusofobiju u bugarskim medijima“.

Čolakov je dao sjajnu dijagnozu bugarske političke scene. Sve je isto kao kod nas. Naša jedina prednost sastoji se u tome da nismo u EU nito smo član NATO. Prekid izgradnje Južnog toka najbolja je reklame za sve u Srbiji koji se protive članstvu naše zemlje u EU. Jedino je Čolakov precizniji i hrabriji, jer jasno kaže ko je taj „nevladin sektor“. Kod nas ih čak i srpska nacionalna opozicija naziva „Drugom Srbijom“. To prosto nije tačno. Ne postoji ni „druga“, ni „treća“ Srbija, već samo jedna mala, siromašna, ponižena Srbija, koja čak ne zna gde su joj državne granice. Južni grad u zemlji zove se Vranje. A koje mesto se nalazi na severu Srbije? Beograd? Subotica? Koliko ima „drugosrbijanaca“? Oni čine tri odsto stanovnika? Možda i sedam? Bilo kako, to nije ni tačno, a ni pošteno, da se jedna manjina prozove „drugosrbijanska“. Istina, oni drže sve ključne pozicije u državi: u privredi, politici i medijima. Pa ipak su manjina. Jednom rečju, „drugosrbijanci“ mogu biti samo ljudi koji nisu ravnodušni prema sudbini svog naroda i zemlje.

Vratimo se Bugarskoj. Putin je izjavio „da je za obustavu projekta Južni tok kriva Bugarska“. Poznati ruski istoričar Ilovajskij napisao je godine 1915: „Posle rata želeo bih da još jednom boravim u mnogostradalnom Beogradu, no nikako u Sofiji. Tamo caruje Koburg.“ Takođe 1915. godine, veliki ruski arhiepiskop Antonije kazao je sledeće: „Bugari su se pokazali dovoljno bestidni da su okrenuli oružje protiv svoje braće po krvi u Srbiji i protiv svojih izbavitelja i dobročinitelja – Rusije“

NOŽ U LEĐIMA

Veoma interesantan komenatar o istoriji rusko-bugarskih odnosa dao je ruski istoričar Andrej Ivanov: „Bugarska se blizu pet stotina godina nalazila pod turskim ropstvom, od koga ih je oslobodila Ruska armija u ratu sa Turcima 1877-1878. Tadašnje raspoloženje ruskog društva bilo je i više nego bugarofilsko. No godine 1887. Bugarska je okrenula leđa Rusiji i preorijentisala se prema Beču, a bugarski car postao je godine 1908. Nemac Ferdinand Koburg. Bugarska je, kako su veliki ruski mislioci Konstantin Leontjev i Dostojevski upozorili, veoma brzo zaboravili blagodarnost koja duguje Rusiji. Bugarska se preobratila u oruđe intrige Austro-Ugarske i Nemačke protiv Rusije. Godine 1913. Bugarska je priredila veoma neprijatno iznenađenje Rusiji kada je vojno napala pravoslavne Srbe i Grke. U Prvom svetskom ratu Bugarska se borila na strani Centralnih sila. Tokom 1914. lukavo i podlo držala se neutralno, dok je stvarno pomagala Nemačkoj. U oktobru 1915, kada se činilo da se ratna sreća konačno okreće u korist Berlina, Bugari su otvoreno stali na stranu Nemaca, Austrijanaca i svojih jučerašnjih viševekovnih ugnjetača Turaka. Bugari su naneli verolomni udar Srbiji jer su je napali podlo iza leđa. Ovaj potez Bugarske izazvao je u ruskom društvu burno negodovanje. Rusi su ih krstili raznim imenima: ‘lukave bugarske lisice’, ‘balkanski avanturisti’, ‘nemački robovi’, ‘sramota slovenskih naroda’. Naročito je zaprepastilo Ruse da su se Bugari povezali sa Turcima, koji su ih pet vekova držali u ponižavajućem ropstvu… Bugarska je bila protivnik Rusije i u Drugom svetskom ratu. Bugari su postali saveznici Moskve tek u septembru 1944, posle vojnog poraza Nemaca. Odmah po raspadu Sovjetskog Saveza Bugarska je nastavila antirusku politiku, kakvu je vodila u Prvom i Drugom svetskom ratu“ (O istorii rossiйsko-bolgarskih otnošeniй rassuždaet v intervью „Russkoй narodnoй linii“).

I na kraju, evo šta piše pisac i jedan od najinteresantnijih političkih komentatora u današnjoj Rusiji Eduard Limonov: „Neko je kazao da su Bugari verolomni. Sećam se da je filosof Konstantin Leontjev upozoravao Rusiju da se čuva Bugara i više je cenio Turke. Još 1994. sam pisao da su, zajedno sa Hitlerom, protiv nas vojevali Mađari, Rumuni, Slovaci, Bugari, Hrvati, te sam dokazao da su nam oni neprijatelji. Razumno je da se licem okrenemo ka Istorku, ka Aziji. Tamo valja da tražimo prijatelje i saveznike.“

Rusi su bili veoma trpeljivi prema Rumunima. Početkom 19. veka oslobodili su istočni deo Rumunije, Besarabiju, od turske okupacije. Premda su rumunske trupe tokom Drugog svetskog rata izvršile stravične zločine protiv ruskog civilnog stanovništva, naročito u Odesi, Moskva im je posle 1945. godine oprostila. U znak zahvalnosti za taj plemeniti gest Rumuni se odužuju Rusima na taj način što su se, uz Poljake i baltičke narode, uvrstili u najogorčenije rusofobe u Evrope.

U ovom tekstu naveo sam, pored „muke sa ruskim gasom“, i nekoliko poučnih primera iz istorije o narodima dobročiniteljima i onim narodima koji su bili moralno dužni da pokažu blagodarnost. A nisu.

Izvor: Novi Standard