Геополитички раскорак Србије и Српске

Протеклих недеља Додик је боравио у Русији, а Вучић у Немачкој. Канцеларка Меркел је премијера Србије дочекала са највишим протоколарним почастима, а председник Путин се са председником Српске задржао у разговору више од сат времена.

Српски лидери, ето, истовремено седе за столом са главним светским играчима. Са једне стране, са лидером највеће државе у свеету од које енергетски зависи континент, која се проширила до својих природних граница на Криму, потписала посао столећа са глобалним партнером Кином, створила регионалну економску заједницу са Казахстаном и Белорусијом, вратила се на Блиски исток, Балкан итд. А, са друге стране, са лидерком највеће економске силе на Старом континенту, која је преузела политичко вођство у ЕУ и покушава да се ослободи трансатлантског туторства једине суперсиле итд., итд.

Елем, као српски народ у целини, бар у међународним релацијама, и не стојимо лоше. Али као две српске земље, Србија и Српска, могли бисмо да се нађемо у раскораку.

Све се врти око уласка у ЕУ. Још Тадић је зацртао да “ЕУ нема алтернативу”, а Вучић је још одлучније кренуо пут Брисела, односно Берлина, и по цену нормализације односа са Косовом добио датум почетка преговора о придруживању. Додик је за све то време истицао да једино “Српска нема алтерантиву”, а пошто су јој из ЕУ, као и из САД, непрестано претили новим отимањем надлежности, “функционализацијом БиХ”, “уставним реформама”, “певањем у један глас” и сл. плеонизмима за укидање ентитета, насупрот евроентузијазму у “матици”, у “прекодринској дијаспори” се развио евроскептицизам.

Србија је тако, уз Црну Гору, једина ушла у “преговоре о придруживању”, док се за БиХ и преостале балканске земље не зна ни да ли ће, ни када ће. За Македонију због грчког оспоравања њеног имена, за Косово јер га нису признале многе чланице ЕУ, а за БиХ због  унутрашњих проблема. Укратко, Брисел је за Србију догледна, иако све мање привлачна перспектива, а за БиХ и РС – недогледна у складу са оном анегдотом да ће се “ЕУ прије распасти него што ће Босна успети у њу да уђе”.

У од ЕУ запостављеној БиХ тако су се нашли њени традиционални пријатељи. Турска преко Сарајева, Аустрија преко западног Мостара и Русија преко Бањалуке. Федерални Бошњаци су поново открили своју матицу у Анадолији и Босну као Алијин аманет Ердогану, па у Беговој џамији клањају за спас уздрмане Турске и реизбор њеног лидера. Хрвати се за равноправност у ФБиХ обраћају Бечу, католичкој Баварској и моле се у Ватикану.

А Срби, “у мањој половини Босне” нашли су чврст ослонац у словенско-православној Русији. Руским блокадама захваљујући, од 2010. ниједан, пословично противсрпски, извештај високог представника Инцка није усвојен ни у Већу за имплементацију мира у БиХ, ни у Савету безбедности УН. А после учесталих аудијенција Додика код Путина, стиже и пресудна материјална подршка поплављеној Српској.

Вучићева проевропска де факто пронемачка спољна политика, која “није против Русије”, као и Додикова проруска политика, која “нема ништа против европске будућности РС”, за сада добро функционишу, свака на својој страни Дрине. Штавише, то још увијек подржавају и Брисел/Берлин и Москва у мери у којој се обострано труде да им проблеми са Украјином не поремете велике енергетске, трговачке и финансијске и шире економске интересе. Али, докле?

Уздрмана једина суперсила кренула је поводом Украјине у хладноратовско збијање редова у трансатлантском савезу контра Русији. Почело је са подизањем антируске хистерије у Пољској и балтичким републикама, где су већ допремљене стотине милијарди америчког оружја. Британија је активирала свој пословични евроскептицизам до нивоа референдума о иступању из ЕУ. Од Немачке маргинализована Француска гура се на место главног америчког савезника на континенту. А у америчком међународно утицајном часопису “Форин полиси” водећи научници озбиљно анализирају карту Европе за 2025, која је 2012. објављена у неком руском таблоиду, и закључују да је Путин по њој већ започео прекрајање граница.

Докле ће Ангела Меркел издржати амерички притисак да, против својих економских, па самим тим и политичких интереса, ЕУ у целини придружи хладноратовској изолацији Русије. И, доследно томе, од Вучића затражи да се једнозначно одреди: или Москва или Брисел, под претњом заустављања Србије на европском путу.

Тешко је повјеровати да би Вучић, упркос личним емоцијама, жртвовао свој апсолутни политички прироритет, али је сигурно да би наишао на снажан отпор претежно русофилне базе у матици. У сваком случају, Србија би се нашла у раскораку са Српском, у којој око 70 одсто становништва подржава Додикову проруску политику, док око 13 одсто даје предност евроатланстким интеграцијама. Такав ход Србије и Српске по два стратешка колосека могао би Србе да подијели на различите интересне зоне велесила у мултиполарном свијету. Уколико би, међутим, био координиран, можда би чак могао да буде и продуктиван.

Извор: Пресс РС