Гласови с маргине или Путин као нада

Алекс Џонс је амерички радио водитељ са око 5-6 милиона слушалаца и неки од његових гостију били су Чомски, Дејвид Личн, Били Куган, Вили Нелсон, наравно, Чак Норис и многи други. Маја 2012. имао је емисију посвећену Косову и трговини органима, где је главна тема било како су НАТО и УН зли момци уз осврт на „косовске добре терористе“

Стил му је спонтан а ла „ја сам обичан Американац“, он виче, пренаглашено гестикулира и понаша се неформално, уме да опсује у емисији и веома је популаран.

Говор о ослобођењу

Недавно је, дан након што је Путин објавио свој историјски ауторски текст у Њујорк тајмсу, целу емисију посветио, наравно, томе и сам је говорио. А шта је говорио? О слободи. Ослобођењу. О томе да се као грађанин Америке не осећа слободно а чувена америчка демократија је оно због чега је свет волео Америку.

Даље прича како је роб, како су криминалци – политичари ослобођени пореза јер имају своје имунитете а њега не штити ништа. Обаму назива терористом, и баш га брига да ли је црн – то не значи да сада, политички коректно, све треба да му буде дозвољено и опроштено, као кретену. И, оно што јесте новост, он хвали, импонује му Путинова озбиљност, „тај тип ми улива поверење да може да одржи мир у свету“.

У складу са својим маниром, Џонс све симплификује али, уз присећања на Хладни рат и предрасуду о Русима, он најављује егзалтирано (у свом стилу) једну велику промену. И то је она причао ослобођењу.

До пре неколико недеља је било замисливо све, осим да један слушани амерички водитељ (додуше с маргине, што ћу објаснити касније) перципира Русе као оне који ће ослободтити свет тираније и ратова које води Америка.

Заиста невладини

Зашто маргина? Слушаност од око 5 – 6 милиона по емисији је за наше појмове тешко замислива била и за време Југославије, али ако бисмо га упоредили са неким од медија у Србији он је више некакав герилски пројекат и свакако није мејн стрим. Сајтови infowar.com иprisonplanet.tv (prisonplanet.com) су дефинитвно невладини, неспонзорисани од стране корпорација и у том смислу слободни да о Сирији, Путину, Америци или косовским терористима не причају причу америчког мејн стрима.

Оно што је занимљиво у емисији о Путину и слободи јесте то што се такав глас, на тако експлицитан начин и без икаквог увијања, вероватно први пут чуо у Америци. Као аналитчар, Алекс Џонс од рата у Египту, преко приче о Викиликсу, хемијског оружја у Сирији заузима оштар став према политици Америке и, упркос забављачком тону и неозбиљном изгледу, он све време упозорава на озбиљну могућност новог светског рата за који ће овај пут бити кривац директно Америка.

Као евентуални спасилац света, у његов шоу програм сада први пут улази Русија – што се недавно и десило на светској сцени. Заправо, Путин је сачувао Обаму од уласка у рат који би га оставио усамљеног, пораженог и уписаног у историју као Афроамериканца који се понео као припадник ККК када су у питању „неки тамо муслимани“, и од којег су већ почели да се ограђују конгресмени који се спремају за изборе следеће године. Глас са маргине, као и свуда, о томе прича директније, слободније и са више вере да ради праву ствар него они који ни сами више не могу да изговоре званичну аргументацију за бомбардовање Сирије а да не погледају у земљу. Осим републиканаца, који су традиционално за рат.

Најава промена

Џонс је у овој причи онај глас са маргине који најављује промену и, као што то углавном бива у овом времену, његово средство је Интернет, његов начин такав да не боде очи озбиљношчу иако су све теме којима се бави, одговорније од мејн стрим новинара, смртно озбиљне и упозоравајуће.

У неким претходним емисијама су за њега, као и за велику већину Американаца, Руси били нешто што више није ни претња (од пада СССР), већ тамо неки поражени непријатељ којег се може само ниподаштавати. Након догађаја током протеклих неколико недеља слика се мења, занимљиво је читати похвалне коментре испод оваквих програма, и сада Америка Американцима, који су схватили шта се дешава, делује као размажено дериште а Русија као озбиљна држава.

Вероватно први пут у својој историји озбиљно разочарани у темеље своје државе и самим тим заинтересованији за политику него раније, Американци почињу да говоре како се у својој држави више не осећају слободно. Све мантре у које су веровали и које смо ми као мала држава преписивали од њих и на рачун тога пљували по себи и онима са којима ће нас – све и да свако од нас истетовира Обамину слику на рамену – увек поистовећивати (а то су Руси), почињу наочиглед света да се урушавају и падају.

То све, наравно, није разлог за славље већ за позорност јер се нешто веома битно дешава далеко од наших граница али неће бити без утицаја на нашу малу државу. Искуство нас учи да смо готово све што смо могли да урадимо – урадили погрешно, тако да не сумњам да ћемо и овај пут утрчати у слепу улицу, послушати наредбу Немачке да раскинемо трговински споразум са Русијом и, брже боље, де јуре, до задње тачке споразума, признати независно Косово.

Утешно је што се, шта год се дешавало у великом свету и шта год се променило, нећемо питати, као ни до сад.

Извор: Балкан Магазин