Глобална „безбедност“ као параван глобалне хегемоније

БЕОГРАД – НАТО је обуставио цивилну и војну сарадњу са Русијом и истовремено је договорено интезивирање сарадње с Украјином кроз реформу система одбране. У мају се очекују војне вежбе током којих ће 7000 војника из 17 земаља показивати „западну солидарност“ у непосредној близини руских трупа у западној Украјини и на Криму-све у циљу заштите територијалног „интегритета и суверенитета“ Украјине. Генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен украјинску кризу је дефинисао као ризик од „нових подела која доводи у питање кључне принципе на којима почива модерна Европа: територијални интегритет, међународно право и право суверених држава да саме одлучују о својој судбини: Придржавајући се ових принципа помагали смо да се шире слобода, мир и стабилност широм Европе. Успели смо да превладамо поделе из прошлости и превазиђемо конфликте који су се протезали на читаве генерације. То је разлог због ког и даље стојимо уз Украјину“[1], рекао је Расмусен.

Украјински министар одбране Михајло Ковал, предстојећу војну вежбу представио је као „добру прилику“ за унапређење сарадње: „Наше јединице и снаге ЕУ и НАТО ће учествовати у вежбама“, изјавио је Ковал. Реакције званичне Москве на овакву одлуку Северно-атлантске Алијансе недвосмислено су указале да запад поново уводи хладноратовску реторику од које нико неће имати користи: ни НАТО ни Русија: „Тешко је замислити ко ће имати користи од обустављања сарадње између Русије и НАТО-а у борби против модерних претњи и изазова за међународну и европску безбедност, посебно у областима као што су борба против тероризма, пиратства, природних катастрофа и катастрофа које праве људи”[2], саопштио је Александар Лукашевич, званични представник руског министарства спољних послова. Због изјаве команданта НАТО снага за Европу Филипа Бридлава, да би Русија могла да „упадне“ на територију Украјине у року од три до пет дана, министри НАТО-а „наложили су војним планерима да хитно уведу додатне мере у циљу јачања капацитета НАТО-а за колективну одбрану“ како извештавају агенције.

Шта би значиле „додатне мере“? Према неким наводима, те мере би могле да обухвате слање војника НАТО-а и опреме савезницима у источној Европи, извођење већег броја војних вежби, предузимање корака како би снаге НАТО-а за брзо реаговање могле брже да се мобилишу и ревизију војних планова алијансе“[3].НАТО је тако добио „изговор“ да под претпоставком претње (што је већ виђено) дође под „пуном ратном опремом“ у непосредну близину руских трупа. Украјина није чланица НАТО. Међутим на њеној територији ће се у мају месецу наћи снаге 17 земаља ЕУ и НАТО у оквиру војне вежбе која има за циљ-шта? Деескалацију тензија? Смиривање кризе? Или, претњу по безбедност Руске Федерације и њених грађана? Како ово може да се схвати? Осим да је НАТО дошао на саму границу Русије и остварио давно постављен циљ. Како би, гледано из перспективе територијалног интегритета и суверенитета требало Русија да реагује? Да каже: Добродошли. Или, да обрнемо ситуацију, како би Вашингтон, Лондон, Берлин, Париз реаговали у сличној ситуацији?

Гвоздена завеса је подигнута: Премда многи, у којима је још увек живо сећање на период Хладног рата, не желе да вербализују, реалност је у Украјини потврдила да је гвоздена завеса-чињеница. Још је (пре)остало да се преброји ко ће где бити с обе стране завесе. Тиме су сва (нереална) очекивања да ће (пре)форматирање међународне сцене проћи кроз дипломатске канале, пала у воду. Остваривање интереса сила никада у историји није ишло на тај начин и данас (по козна који пут) сведочимо томе. Снага САД која већ подуже слаби, али која подуже није имала коресподента с друге стране, не жели да прихвати мултиполарност света. Она према дефиницији у Русији види тај угаони камен источне хемисфере и сви њени арсенали, од војних преко економских,до дипломатских, усмерени су према Москви.

За оне који би у овоме видели пропагандистичке елементе, да само подсетимо да НАТО пролећа текуће године бележи три годишњице (пету, десету и петнаесту) ширења на Исток: априла 2009, Алијанси приступају Албанија и Хрватска; априла 2004, десило се велико проширење или „BigBang“: У НАТО су ушле Летонија, Естонија, Литванија Бугарска, Румунија, Словенија и Словачка; марта 1999, Алијанси су приступиле Мађарска, Пољска и Чешка. Ове године, на самиту у Велсу (септембар) чланству се надају Црна Гора, Македонија и БиХ.[4] Када бисмо испред себе имали мапу, онда бисмо сасвим јасно видели све. То све нема везе са „руком пријатељства“ како актуални генсек НАТО-а покушава да објасни „проширење“ на Исток; такође нема везе с демократијом, људским правима, миром и колективном безбедношћу, јер је само на простору бивше Југославије овај војни савез пластично показао да је напустио не само међународноправни оквир већ и сопствени оснивачки акт (Вашинтонски уговор) и из одбрамбеног прешао у офанзивни војни савез. Опет, мало даље али, свакако на Исток: Блиски или далеки или север Африке-где је то НАТО донео мир, демократију, просперитет? Било шта у чије је име војно интервенисао. Уосталом, све те реторичке бесмислице данас демантују чињенице које долазе са свих поменутих кризних тачака. Кризних утолико колико се налазе на путу остваривања корпоративног екстрапрофита.

Овај пут, у Украјини Алијанса је налетела на „мину“. Ону исту које се толико деценија потајно прибојавала-руску. И више нема повратка на старо. Тако, данас сведочимо сукобу две цивилизације, две потпуно различите идеје сагледавања функционисања међународне заједнице. Њихово коегзистирање без варничења уз стално „упумпавање“ прекомерне дозе страха које се повремено граничи с паранојом, напросто није могуће. Увек ће се (про)наћи неко ко свој рачун види богатијим и ко ће уложити довољна средства да започне рат-макар он био и Хладни. И на том бојном пољу, неутрални и „несврстани“ неће бити политички „прихватљиве“ категорије. То је чињеница која ће пре или касније закуцати на врата свих земаља, посебно малих, још посебније источних. Хегемонија која је персонификована Вашингтоном (штогод он значио) дубоко укорењена у постмодерним колонијама (а таквих је дветрећине држава) неће лако одустати од сфера екстра профита. Корпоративна логика финансијера америчког конгреса и сената на првом месту, а онда преко међународних финансијских институција и свих осталих (про)западних политичких елита, експлицитно ће захтевати лојалност која ће за последицу имати генерисање финансијске и привредне кризе у Руској Федерацији, за почетак. Да ли ће пројекције бити и реализоване, видећемо.

Како ће се на том минском пољу „снаћи“ мали и осиромашени заиста је неизвесно. Овде посебно мислимо на земље кроз које пролази Јужни ток. Оне ће се убрзо суочити с врло непристојним и бахато директним и отвореним понудама, за које се одбијање не претпоставља. Застрашујућа је помисао шта све од тог момента може да се деси. Варирања на ту тему, следствено не тако давним искуствима, исувише су злокобна да би их сада представили. Србија је то исувише често гледала, проживљавала и пролазила кроз, са врло тешким последицама по своје националне интересе. Она је данас, као и већина земаља у полуколонијалном статусу који не гарантује светлу скору будућност. Напротив. Србија треба да зна да је у перспективи чекају бројне уцене и условљавања с крајњим циљем какав је супростављање Руској Федерацији. У томе ће, сасвим извесно подршку пружити целокупан арсенал запада, исти онај који је издашно финансиран уочи петооктобарске револуције и мало после агресије.

Из те перспективе ни званични Београд не би требало да има дилеме у времену које доноси нове и теже изазове. Изјава, мора се признати државнички одговорна, (још увек) потпредседника техничке Владе и будућег Првог министра, да „ они који данас штите територијални интегритет Украјине (су) згазили територијални интегритет Србије“[5] своју тежину доказиваће у наредним поступцима нове владе Србије. Или ће доказати, тек, реторичку вредност, или ће Србија отворити ново политичко поглавље. Уосталом, ускоро ћемо знати на чему смо.

__________________________________________
[1] http://www.slobodnaevropa.org/content/nato-i-rusija-suspenzija-saradnje-zbog-krima/25317610.html

[2] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Fog-Rasmusen-NATO-prekida-saradnju-sa-Rusijom.sr.html

[3] исто

[4] http://www.dw.de/da-li-su-vrata-nato-i-dalje-otvorena/a-17529860

[5] http://www.b92.net/info/intervju/index.php?yyyy=2014&nav_id=831197

Извор: Фонд Стратешке Културе