Годишњица Томислава Николића

У широкој анализи политичког система Србије у једном свом раду закључио сам како председник Србије представља „државног политичког лидера“. И поред тога што је Уставом дефинисано другачије, председник је централна фигура политичког система, која црпе свој легитимитет из непосредног избора. У периодима кохабитације ниједан премијер није на крају издржао битку са председником државе (осим Милана Милутиновића, који је међутим био у сенци партијског шефа и председника СРЈ, где је било пренето седиште „државног политичког лидера“). Постављање председника државе пре свега утире пут спољнополитичком постављању државе, а, с обзиром на степен зависности унутрашње српске политике од међународних односа, то има суштински утицај и на укупне прилике у држави.

Како оценити годину дана председниковања Томислава Николића? У склопу припреме овог чланка желео сам да чујем мишљење неколико познаника са значајним политичким (и аналитичким) искуством. Већина оцена се може сврстати у две категорије. Са једне стране, мишљење евроентузијаста је да председник Николић, и поред понекад упадљиво проунијатске реторике, представља брану даљем интегрисању Србије у ЕУ и НАТО. Неповерење је и даље велико, пре свега због честог ослањања на Русију. О томе колико се реторици Томислава Николића не може веровати, говори и објављена књига Славише Лекића, представљена у Ценру за културну деконтаминацију, под називом: Замлаћивање. Како је аутор истакао, председник Србије је „живи споменик постојању оних особа које о једној истој ствари имају потпуно различито мишљење, зависно од тренутка и ситуације“.

Са друге стране, мишљења која долазе из патриотског блока се углавном могу подвести под један појам: издаја. Пре свега, издаја сопствене предизборне платформе, а није мали број ни оних који говоре о издаји државе. Ово је врло битно за шефа државе јер се у овом корпусу налазе они који су за њега гласали. Легитимитет политике председника Србије је добро пољуљан пошто она нема претеране везе са већином ствари које је обећавао у кампањи. У сваком случају, са оба пола српске политичке хоризонтале чују се све гласније негодовања. У најнеповољнијем развоју околности по Томислава Николића зато би се могло десити и да се сав гнев незадовољника сручи на његову главу. За једне он ће бити замлата, кривац за поновно успоравање процеса евроинтеграција, који ће уследити. За друге, биће издајник који је препустио косовске Србе на немилост албанским трговцима органима преобраћеним у модерне прозападне политичаре. Задесила би га судбина Таипа Реџепа Ердогана, распетог између прозападних активиста, који га презиру, и исламских традиционалиста, које је разочарао својим постављањем током сиријске кризе.

Најгори могући сценарио се ипак не мора остварити. Без обзира што ће га вероватно писати и представници неких западних центара моћи. О томе шта ће бити, пре свега одлучује сам Томислав Николић. О његовој судбини одлучују потези које ће вући.

После првих годину дана могу се утврдити одређене смернице његовог (спољно)политичког постављања, али и констатовати да се ради о најконтроверзнијој политици једног председника Србије од увођења вишестраначја. Тако је, на пример, за Николића нормално да свега неколико сати после састанка са Кетрин Ештон у Бриселу, на којем је хвалио залагање ЕУ у решавању косовског питања (!), отпутује у дводневну посету Минску и захвали председнику Белорусије на доследном подржавању Србије у одбрани Косова и Метохије (!). Десило се и да експресно потпише споразум о стратешком партнерству са Азербејџаном, у тренутку када се званични Баку сасвим окреће америчком окриљу и уступа своју територију за разраду војно-политичких планова о дестабилизацији Ирана, а да Србија истовремено преговара са Русијом о потписивању споразума о војно-техничкој сарадњи. Када се овоме дода неискуство и као резултат тога очигледно несналажење у протоколарном делу, због чега се десило да у истом дану буду одликовани председници Грузије и Русије (истина, председник Путин орденом вишег реда од председника Сакашвилија), конфузија је потпуна. Зато је и све теже људима са оба пола српске политичке сцене да прате политику председника Николића. Отуда и сумњичаво вртење главом многих иностраних дипломата и аналитичара.

У сваком случају, веровати да је ова контроверза пука случајност те да се реагује од ситуације до ситуације, било би потпуно погрешно. Да би се ово наизглед конфузно постављање схватило, најпре је потребно сагледати околности у којима је председник Николић ступио на дужност. Јер, да су спољни фактори сами цртали ситуацију која би им највише одговарала, не би могли да смисле боље од онога што се десило у мају 2012. Томислав Николић је победио у другом кругу председничких избора, али израњаван негативном кампањом и губитком првог круга избора. После победе суочио се са могућношћу уласка у период кохабитације, што би вероватно довело и до кризе СНС на начин како је то данас видљиво у ДС. У таквом развоју околности он би се нашао у горој позицији од оне у којој је био Војислав Коштуница после победе на председничким изборима 2000. године. При томе држава би вероватно ушла у нови период дубоке и дуге политичке кризе са неизвесним крајем.

Формирање нове владајуће већине било је лакше и због тога што је по резултатима другог круга председничких избора било јасно да су сви гласачи СПС дисциплиновано изашли на биралишта, а ниједан није заокружио име Бориса Тадића. Формирање нове владе јесте амортизовало нарастајуће незадовољство и спречило драматичну дестабилизацију укупних прилика у земљи, али је и донело нешто друго: преузимање одређених политичких обавеза. Јасно је, без сагласности западних центара моћи, а пре свега САД, нова влада и не би била формирана, а и, ако би била, не би дуго трајала. Како је то једном добро констатовао Жељко Цвијановић, већа промена се у Србији десила јула 2008. године него 5. октобра 2000. После форимирања владе ДС-СПС-Г17, готово сва врата за стране утицаје била су широм отворена. Степен умешаности странаца у домаћу политику је толики да се Србија може назвати полуокупираном државом или полуколонијалним поседом. Ово је и један од разлога зашто је владајући тројац Николић-Дачић-Вучић изашао у сусрет захтевима САД да Србија начини нове уступке по косовском питању. То је кључни аргумент у прилог тези да председник Николић води „политику континуитета“ са својим претходником. У српској блогосфери може се пронаћи и приличан број коментара у којима се доказује да је наследник Бориса Тадића отишао и корак даље: у Црној Гори је поистоветио СПЦ и канонски непризнату ЦПЦ, а у БиХ је Србе назвао „Босанцима“…

Ипак, без обзира на неслагање са низом поступака Томислава Николића, још увек не бих изрицао оцену да се ради о „политици континуитета“. Још мање бих се сложио са закључком да је ово „корак даље“ у односу на Бориса Тадића. Зашто? Прво, то што се не слажем са нечијом политиком, не значи и да не могу да покушам да разумем његове потезе и логику. И, друго, један број предузетих корака у спровођењу „контроверзне политике“ су сасвим на месту и треба их подржати јер ће имати дугорочни ефекат на укупни положај земље (тесна војна сарадња са Русијом, давање импулса реализацији пројекта Јужни ток, јачање политичких односа са Македонијом, проширивање досадашње сарадње са Украјином и Белорусијом). Сагледавајући све потезе које је вукао председник Србије, може се видети пет основних смерница његове досадашње спољне политике:

1) Отварање врата за већи руски утицај у Србији;

2) Избегавање конфронтација било које врсте са САД;

3) Покушај куповине времена у односима са ЕУ;

4) Одржавање политичког дијалога са Турском;

5) Јачање српског јужног геополитичког вектора.

Када се овако поређају, смернице његове политике зато воде ка закључку да је циљ постепена економска консолидација и политичко јачање онога што се назива „ужом Србијом“. У томе би помогао руски капитал (и уопште даље јаче повезивање са Русијом) и јачање српског утицаја у јужној интересној сфери, што би било омогућено чињењем уступака америчким интересима на Косову, наставком сарадње са ЕУ, која би онемогућила да се даље проблематизује „војвођанско питање“, као и одржавање дијалога са Турском како би се избегла дестабилизација Рашке области. Укратко, циљ овакве политике могао би се назвати „летењем испод радара“ западних центара моћи и постепено ширење веза са Русијом, уз прихватање делимичног турског присуства по питањима која витално не угрожавају српске интересе. Отуда и изјаве из Црне Горе и БиХ, као вероватан амортизер за нове притиске ЕУ на другим странама. Уколико би овај закључак био тачан, радило би се о најсложенијој могућој политици, која се у постојећим околностима вероватно и не може водити другачије до „контроверзним изјавама“ и „збуњујућим поступцима“. Проблем вођења овакве „кнезмилошевске“ политике је у томе што се она не може дуго водити. Пре свега због спољних фактора, који креирају регионални политички амбијент.

Прво, ако се у овом тренутку Томиславу Николићу толерише често ослањање на Русију, а да би заузврат подржао спровођење Бриселског споразума, питање је како ће се поставити западни центри моћи по том питању када Споразум буде у потпуности спроведен. Слободану Милошевићу је свега две и по године после „кооперативности“ око Крајине отворен „косовски проблем“. Запад неће дуго ћутати на јачање руског присуства у Србији ако се уопште може рећи да и данас ћути: опструкција изградње Јужног тока је операционализована до детаља. Балканско питање ће добијати на значају наредних година како се буде развијала блискоисточна криза, па ће се и притисци на свако српско руководство да релативизује своје односе са Русијом повећавати.

Друго, у дугорочним атлантистичким плановима Србија је део проблема, а не део решења. Избегавање било какве конфронтације са САД водиће ка повећавању њихових амбиција. Једном када је Србија попустила на Косову, од ње ће се тражити да са једнаким ентузијазмом приступи спровођењу америчких планова и на другим местима: пре свега у БиХ. Такође, претераним изласком у сусрет америчким интересима квари се рачуница другим геополитичким играчима у региону. У дану (24. мај) када је потписан руско-српски споразум о стратешкој сарадњи, редослед вести на руској државној телевизији је био следећи: 1) смрт познатог режисера и саучешће Владимира Путина; 2) нереди у Шведској; 3) терористички акт у Лондону; 4) прилог о стању у Киргизији; 5) прилог о Сирији; 6) извештај о активностима странака и гласања у парламенту; 7) посета Јевгенија Зјуганова Чувашији; 8) прилог о матури руских ђака; 9) обележавање дана св. Ћирила и Методија (према анализи постављеној на ФБ страници удружења Никад граница). Ово је и више него јасна порука да у српско-руским односима нешто не ваља, без обзира што руски утицај у Србији расте.

Треће, требало би знати у односу на који циљ се купује време у билатералној сарадњи са ЕУ. Србија неће постати чланица ЕУ скоро, вероватно и никад. ЕУ нас не може спасити инвестицијама или неким значајнијим пројектима решити нашу кризу зато што се показује немоћном да реши сличне кризе својих чланица. Ако постоји страх да нас ЕУ може потпуно финансијски срушити, онда треба знати да ће то ЕУ свакако учинити. Намерно или случајно, за Србију је свеједно. Тек, ЕУ има системски проблем, који се можда може решити за једну деценију, а почети да показује значајније ефекте неколико година после тога. А можда се и не може решити, па ова криза потраје дуже. Не би било први пут у историји да Европа уђе у вишедеценијску кризу континенталних размера.

Четврто, за успостављање за Србију прихватљивог билатералног односа са Турском неопходно је не само имати редовну комуникацију на релацији Београд-Анкара и учествовати у Истанбулској иницијативи, већ и правити дискретну „политику контратеже“. Што би значило интензивирање сарадње са Јерменијом, Ираном, опрезно постављање по питању Сирије итд. И, пето, јачање српског јужног геополитичког вектора води преко институционализоване сарадње са режимом у Црној Гори, свиђао се тај режим Србији или не. Међутим, због тога се никако не смеју занемаривати црногорски Срби, њихове организације и пре свега СПЦ.

Уз то, ваља подсетити и да се западним политичарима развуче широк осмех преко лица када год се помене појам „ужа Србија“. Јер, када се данас у Београду размишља о овом појму, обично се мисли на постојеће стање, дакле на територију без Косова и Метохије (или тачније речено, без фактичке управе над овим делом територије). У западним круговима то је синоним за „преткумановску Србију“, па је зато боље са њим се и не играти. Пут до консолидације Србије води преко јачања српског утицаја у региону, па се на српски фактор у суседним државама Србија мора ослањати. Напуштањем овог ослонца доборовољно се повлачимо у „преткумановске границе“, што би имало дугорочне последице.

Поред свега наведеног, треба навести још два проблема са којима ће се Томислав Николић срести у скорој будућности. Прво, од њега ће спољни фактори тражити све више. Јер их је сам на тако нешто навикао. Исувише често им је излазио у сусрет и чинио је превелике уступке. Одобровољавање САД се могло завршити и прихватањем да се спроведу „Боркови споразуми“, није се морало ићи у укидање српских институција на КиМ и кршење сопственог Устава. ЕУ се не мора пратити увек и свуда, на сваком гласању у ГС УН или унутар ОЕБС. Поготово не ако су њени ставови директно уперени против истинских стратешких партнера Србије. У Црној Гори и БиХ се не морају давати изјаве које ће пријати западним амбасадорима и Високом представнику. Могу се употребити и другачије формулације.

Друго, овако сложену политику тешко ће пратити грађани. Поготово ако она подразумева кршење Устава. Текућа подршка која је видљива у истраживањима јавног мњења и убедљиве победе СНС на локалним изборима у овом контексту не морају да значе апсолутно ништа. Штавише, могу претстављати и сметњу да се реално стање боље сагледа. У том смислу, опет би требало подсетити на искуство Тајипа Реџепа Ердогана. Цео свет је у превирању и незадовољство се у већини случајева није видело нити на изборима нити се манифестовало неком институционалном борбом. А може ли Србија издржати изливање незадовољства на улицу!? И шта после тога!?

После годину дана председниковања Томислава Николића виде се обриси његове спољне политике, смернице којима се руководи, али је питање колико ће још дуго овим путем моћи да настави. Како је недавно упозорио Душан Батаковић, на глобалном нивоу улазимо у фазу „брутализације реалполитике“. Од лидера малих држава све чешће ће се тражити јасни и недвосмислени одговори, а велике силе им неће толерисати покушаје седења на две столице. Од председника Николића ће се у наредном периоду тражити јасна опредељења: да ли је за потпуно и безусловно спровођење Бриселског споразума, које ће суштински водити ка фактичком признавању тзв. Републике Косово? Да ли је за излазак усусрет захтевима војвођанских сепаратиста? Да ли је за смањивање надлежности Републике Српске? У односу на то како се буде постављао, моћи ћу и јасније да кажем да ли се кајем што сам за њега у другом кругу председничких избора пре годину дана гласао. За сада, и поред жестоког противљења потписаном Бриселског споразуму и сматрајући штетним начињене уступке на Косову и Метохији, то не могу да учиним. Можда грешим, али можда и време може показати да је за тако нешто било рано. Одлуке које следе и које мора донети показаће да ли је Томислав Николић „србијански“ Миле Додик или Биљана Плавшић.

Извор: Нови Стандард