Римокатоличка црква подржала је политику Независне Државе Хрватске. Поздрављајући њено проглашење, загребачки надбискуп Алојзије Степинац видео је у стварању НДХ Божју промисао, позвавши своје свештенство да испуни дужност према младој хрватској држави. У геноциду над Србима у НДХ (1941–1945) учествовало је 133 свештеника Римокатоличке цркве, као организатори, 27 их је лично учествовало у злочинима, док их је 128 вршило покатоличавање Срба. Анте Павелић одликовао је 219 римокатоличких свештеника. Процјењује се да је 1941–1942. око 240.000 Срба било приморано да пређе на римокатолицизам, с тим да је установљено да су многи покатоличени Срби накнадно убијани, уз образложење да им је прекрштавањем спасена душа, али не и тело.

Када ове чињенице имате у виду, иницијатива Римокатоличке цркве да хрватског првосвештеника надбискупа Степинца прогласи светим човеком може се тумачити само као бестидни покушај негирања сопственог учешћа у једном од најтежих злочина у људској историји – каже за Печат проф. др Горан Латиновић, историчар и проректор Универзитета у Бањалуци, где предаје предмете из историје Срба у 20. веку.

Шта су идеолошке основе геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (1941–1945) и шта је довело до његовог остварења?

Постоје два извора идеологије уништења православних Срба на тзв. „хрватском народном и повијесном подручју“: учење Римокатоличке цркве и хрватско правашко учење. Историјске околности које су довеле до стварања Независне Државе Хрватске у нераскидивој су вези са оснивањем усташког покрета, као главног следбеника и спроводиоца идеологије уништења Срба, као и са победом фашизма у Италији 1922. и нацизма у Немачкој 1933. године, најважнијим спољнополитичким чиниоцима који су довели до проглашења НДХ и спровођења у дело те идеологије.

Можете ли дати генезу процеса стварања идеологије екстремног хрватског национализма у 19. веку и, истовремено, представити улогу Римокатоличке цркве у том процесу?

Под притиском турских освајања, Срби су током 16. и 17. века почели масовније насељавање у западне области, где су били изложени двоструком притиску: да престану да буду православни хришћани и постану унијати, односно римокатолици, и да престану да буду слободни људи и постану зависни сељаци ‒ кметови. Срби нису хтели да се одрекну своје вере и нису били обавезни да плаћају бројне феудалне дажбине, а да би их приволели на то, хрватски феудалци, како световни, тако и духовни, користили су се свим расположивим средствима. Тако је управник имања Загребачке бискупије Амброз Кузмић још 1700. године записао да би било боље „Влахе“, тј. Србе, „све поклати него настањивати“.

Дакле, у освит 18. века у Римокатоличкој цркви постојале су идеје о уништењу православних Срба. У ствари, Римокатоличка црква никада се није одрекла настојања да „заоре источну њиву“, тј. да православне хришћане преведе на римокатолицизам. Хрватска средњовековна држава престала је да постоји 1102. године и Хрвати су потпали под угарску, тј. мађарску власт, а од 1527. под аустријску власт. Међутим, хрватски политички представници, настојали су да докажу да у правном погледу никада није дошло до дисконтинуитета хрватске државности.

Истовремено, већина хрватских политичара сматрала је да на хрватској територији постоји само један „политички“ народ – Хрвати. По том принципу, негирана је национално-политичка индивидуалност Срба. Према томе, одбрана тзв. „хрватског државног и историјског права“ имала је за циљ да створи велику хрватску државу, на чијој територији неће бити Срба. Главни представник те екстремно националистичке идеологије био је Анте Старчевић.

Главни идеолог хрватског национализма и оснивач хрватске Странке права Анте Старчевић – Фото: Википедија

Колико је мржња према Србима била присутна међу хрватским државним чиновницима у 19. веку?

Треба нагласити да је Анте Старчевић за Србе тврдио да су „накот зрео за сјекиру“ и „скот гнуснији од икојег другог“, као и то да Срби нису потпуно достигли ни ниво животиње и да се из њега не могу издићи. Хрватски историчар и римокатолички свештеник Фрањо Рачки писао је да су идеје Анте Старчевића на хрватску омладину деловале као „ново еванђеље“. Рачки је записао 1881. да се мржња према Србима протеже на све што чини неку засебност српског народа, односно да се мрзи српско име, православна вјера и ћирилско писмо.

Перо Гавранић написао је 1895. да у оновременој Европи није било међу разнојезичним народима веће мржње него што је постојала међу истојезичним Хрватима и Србима и да би рат против Срба свакако био најпопуларнији. Можда је најупечатљивије сведочанство о хрватској мржњи према Србима оставио Исо Кршњави, који је 1902. записао: „Било је једно време када се писало да треба све Србе секиром утући. Ова мисао имаде нешто за себе, и то је врло важно: она, наиме, изриче отворено и доследно једини начин којим би се дала провести хрватска мисао.“ Према томе, потпуно је јасно да је идеја о уништењу Срба била сазрела у хрватској политичкој мисли још у оквирима Аустроугарске.

Колико су Срби били свесни ситуације и онога што им се спрема?

Притисак на Србе постајао је све наглашенији. Срби су били изложени прогонима у Пакрацу, Осијеку, Дарувару, Карловцу… Због коришћења српског имена, заставе и грба отпуштени су учитељи у Пакрацу. Посебно је била на удару српска застава, коју су Старчевићеви праваши називали „влашком крпом“. Врхунац прогона Срба био је погром у Загребу 1902. године, због новинског чланка младог студента из Босне Николе Стојановића, који је приметио да је политичка борба између Срба и Хрвата борба између либерализма и ултракатоличког космополитизма.

Адам Прибићевић, српски политичар са Баније, у својим мемоарима Мој живот записао је и ово: „Ја нисам никада мислио да цео народ може постати жртвом политичке параноје, као старчевићански део Хрвата. Старчевићанство је начинило од Хрвата најнетолерантнији народ у Европи. (…) Нас, студенте, звали су Власима, некад и влашким свињама, грешили се о академску слободу, и на Универзитету разбијали плочу академског српског удружења. (…) Иако сам био млад, ја сам осетио да овај вулкан мржње мора једаред изригати своја сумпорна испарења на српски народ.“

Колико је присталица међу римокатоличким свештенством имала екстремна идеологија, односно у којој мери се она свесно градила и подстицала у римокатоличким семеништима?

Потпуно је јасно да постоје два корена геноцида над Србима у НДХ (1941–1945): идеологија Римокатоличке цркве и хрватска правашка идеологија. Историјско искуство српског народа са римокатоличким клерикализмом изузетно је негативно. Хрватски историчар Виктор Новак, аутор чувеног дела Magnum crimen, проучавао је римокатолички клерикализам у првој половини 20. века и закључио да геноцид над Србима у НДХ (1941–1945) не би ни издалека попримио такве размере да га није потпиривало римокатоличко свештенство.

Основна политичка организација хрватског народа у југословенској држави у периоду између два светска рата била је Католичка акција. То је био систем верских, културних, политичких и спортских друштава, под вођством римокатоличке црквене јерархије. Дакле, у питању је била држава у држави. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац основао је 1936. године Чисту католичку акцију, која је дефинитивно одбацила југословенску државу и ставила се у службу усташког покрета под вођством Анте Павелића у италијанском егзилу. Све што се дешавало у НДХ након 10. априла 1941, а дешавао се превасходно геноцид над Србима, имало је неки историјски подстицај који је долазио из раније хабзбуршке политичке традиције, укључујући правашку идеологију, или из арсенала Чисте католичке акције.

Можете ли прокоментарисати хрватску тежњу да се Алојзије Степинац прогласи свецем?

Римокатоличка црква подржала је политику Независне Државе Хрватске. Поздрављајући њено проглашење, загребачки надбискуп Алојзије Степинац видео је у стварању НДХ Божју промисао, позвавши своје свештенство да испуни дужност према младој хрватској држави. У геноциду над Србима у НДХ (1941–1945) учествовала су 133 свештеника Римокатоличке цркве, као организатори, 27 их је лично учествовало у злочинима, док их је 128 вршило покатоличавање Срба. Анте Павелић одликовао је 219 римокатоличких свештеника. Процењује се да је 1941–1942. око 240.000 Срба било приморано да пређе на римокатолицизам, с тим да је установљено да су многи покатоличени Срби накнадно убијани, уз образложење да им је прекрштавањем спасена душа, али не и тело.

Када ове чињенице имате у виду, иницијатива Римокатоличке цркве да хрватског првосвештеника надбискупа Степинца прогласи светим човеком може се тумачити само као бестидни покушај негирања сопственог учешћа у једном од најтежих злочина у људској историји.

Павелић са Степинцем и муслиманским верским првацима у НДХ – Колаж фотографија /Википедиа

Недавно је једно удружење грађана из Бањалуке покренуло иницијативу да се геноцид над Србима у НДХ (1941–1945) преименује у „покољ“. Како гледате на то?

У питању је веома штетна и опасна иницијатива, која геноцид над Србима у НДХ (1941–1945) спушта на нижи ниво злочина. Наиме, кад се каже „Геноцид над Србима у НДХ (1941–1945)“ речено је све: шта је почињено, над ким је почињено, где је почињено, односно ко је починио и када је починио. Кад се каже „покољ“, није ништа речено и тек би неупућенима требало објашњавати о чему се ради. У ствари, покољ или масакр, како се преводи у страним језицима, није исто што и геноцид. Покољ може бити извршен над људима и над животињама, може бити изненада, у бесу, без икакве претходне идеолошке припреме, коју геноцид подразумева…

На пример, неки човек у нервном растројству уђе у тржни центар у Америци и убије 20 људи. Он је извршио покољ. Нека болест нападне фарму свиња и власници морају да изврше покољ свиња. Заиста, употреба тог појма је веома широка. Да су се покретачи иницијативе посаветовали са науком и струком, убеђен сам да се не би упуштали у тако беспотребну и опасну авантуру покушаја промене имена „Геноцида над Србима у НДХ (1941–1945)“. И то промене имена у нешто ниже, што ни издалека не означава најтежи злочин, који је над Србима починила НДХ, злочин геноцида.

Све релевантне научноистраживачке и образовне установе у Републици Српској јавно су се огласиле и осудиле такав аматеризам, који је својеврсни показатељ колико још треба радити на просвећивању људи и на њиховом образовању о геноциду над Србима у НДХ (1941–1945), као једном од темељних догађаја српске историје и једном од стубова српског националног идентитета.

У неколико својих радова бавили сте се хрватским и муслиманским, односно бошњачким, уџбеницима историје. Како су они урађени и која тежња је у њима присутна?

Након стицања независности 1991. године један од најзначајнијих задатака хрватске државе био је посвећен одгајању свести о слави и величини хрватског народа у прошлости и о његовој „хиљадугодишњој“ државности. Такво настојање није имало за једину сврху обликовање идентитета савременог хрватског човека, што је свакако био један од приоритета, већ и његово припремање како за тадашње акције хрватске државе, тако и за оне које би тек требало да уследе. Осим кроз масовне медије, пре свега телевизију, најпогодније средство за остваривање тог циља били су, сасвим природно, уџбеници историје за основне и средње школе.

Ако бих у неколико реченица сумирао оно што пише у хрватским уџбеницима, онда би та прича изгледала овако: Хрвати су један од најстаријих европских народа, вероватно иранског порекла, који је у 7. веку населио пространо подручје од Јадранског мора (са острвима) на југу до Драве и Дунава на северу, и од словеначких покрајина на западу до Дрине и Дрима на истоку. На тој територији Хрвати су формирали неколико држава, да би се касније самостално развијале две државе: Хрватска и Босна. Ова прва ступила је посебним уговором 1102. године у заједницу са Угарском, а континуитет њене државности није прекидан ни после 1526. године. Хрвати припадају западноевропској римокатоличкој цивилизацији чија је граница река Дрина, с тим да је у Босни било и припадника дуалистичке јереси.

На хрватском етничком простору није било припадника православне вероисповести све док заједно с Турцима нису дошли и Власи, потомци старобалканског становништва. Они су заједно с Турцима убијали, пљачкали и робили хрватски народ и уништавали тековине хрватске римокатоличке културе. Под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе Власи су у 19. веку претворени у Србе, имајући у Хрватској улогу Пете колоне великосрпских интереса. Њиховој деструктивној политици супротстављали су се хрватски праваши с Антом Старчевићем на челу. Осим од Влаха, Срби на територији западно од Дрине воде порекло и од Хрвата који су током турске владавине прелазили на православље. Хиљадугодишњи континуитет хрватске државности прекинули су Срби 1918, чиме је почео најтежи период у историји хрватског народа. Великосрпска хегемонистичка политика угњетавала је Хрвате национално, политички, културно и економски, као нико раније.

Проглашењем Независне Државе Хрватске 1941. испуњена је жеља хрватског народа, а појединачни прогони српског становништва у НДХ били су само реакција на дотадашњу великосрпску политику, као и на појаву побуњеника који се нису могли помирити с успостављањем хрватске државе. Хрвати су најмасовније учествовали у антифашистичкој борби, а били су изложени четничким злочинима и геноциду. Израбљивање Хрватске настављено је и у социјалистичкој Југославији, јер је сва власт и даље била у Београду, па је и ова држава као и монархија пре ње, била тамница хрватског народа. Све што Срби нису успели постићи у дотадашњој историји покушали су агресијом на Републику Хрватску 1991. године. Њихов циљ и овај пут био је стварање Велике Србије, очишћене од Хрвата и других несрпских народа. Ипак, Хрвати су још једном победили, одупревши се српској агресији и геноциду.

Усташки злочинци непосредно пре ископавања очију заробљеном Србину негде у Босни, 1943. године – Фото: znaci.net

У којој мери су правашке идеје и данас заступљене у хрватској историографији?

На основу свега изложеног намеће се закључак да правашке идеје из друге половине 19. века, које су биле једна од идеолошких основа за геноцид над Србима у НДХ (1941–1945), и данас прожимају хрватско друштво у целини, па тиме и хрватску историографију. Аутори хрватских уџбеника историје, уз веома ретке изузетке, представили су историју Хрвата на начин који ни приближно не одговара реалном историјском развоју. Осим што код нових генерација Хрвата формирају свест о слави и величини хрватског народа и хрватске државе у прошлости, аутори хрватских уџбеника одгајају код њих и свест о Србима као геноцидном народу и најгорим хрватским непријатељима. Таква индоктринација ствара општу нетрпељивост према Србима, која са више или мање интензитета непрекидно траје од 1991. године.

Осим тога, сталним помињањем Боке Которске, Херцеговине, Босне и Срема као хрватских земаља, аутори хрватских уџбеника историје изражавају отворене претензије према територијама суседних народа и држава. На тај начин ствара се свест да евентуални сукоб око нпр. Срема или Херцеговине не би представљао чин агресије на нешто туђе, него легитимну борбу за ослобођење сопственог, чиме се нараштаји Хрвата смишљено припремају за будуће акције хрватске државе.

Веома сличне појаве постоје и у муслиманским уџбеницима историје. Наиме, након што су хрватске оружане снаге почетком 1992. године пренеле ратна дејства на територију Босне и Херцеговине и након што је Алија Изетбеговић у пролеће исте године прогласио општу мобилизацију уз јавно изречену претњу да ће бити жртвован мир за суверену Босну и Херцеговину, муслиманско руководство приступило је једном од својих најзначајнијих задатака: одгајању свести код босанско-херцеговачких муслимана о њиховом бошњачком идентитету. Опет је до изражаја дошао значај уџбеника историје, у којима та прича изгледа овако:

Бошњаци су јужнословенски народ који је у раном средњем веку формирао државу на ширем подручју реке Босне. Ова држава временом је прерасла у једну од регионалних сила, а њен најзначајнији владар крунисан је за краља у својој престоници Милама код Високог 1377. године. У средњовјековној Босни писало се босанчицом. Током средњег века Бошњаци су били подељени у три вероисповијести: богумилску, римокатоличку и православну. Међутим, доласком Турака један део Бошњака, углавном припадника Цркве босанске, самовољно је прешао на ислам. Над овим Бошњацима почињено је, због њихове вероисповијести, од 1689. године до краја 20. вијека – десет геноцида. Починиоци већине од тих геноцида били су Срби.

Током османске владавине у Босни је владала верска толеранција и развијао се култ комшилука. Такво стање нарушавали су Срби сталном тежњом да, након што униште муслимане у Србији, пређу Дрину и то учине и са муслиманима у Босни. У таквим настојањима савезнике су налазили у православним хришћанима у Босни и Херцеговини, код којих је под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе тек у 19. веку одгојена свест да припадају српском народу. Ипак, аустроугарски режим најдржавотворнијим народом у Босни и Херцеговини сматрао је Бошњаке. За њих је изузетно тежак период наступио 1918. године, кад је српска тежња за њиховим уништењем попримила нове облике, који су нарочито дошли до изражаја у аграрној реформи.

Четници су током Другог светског рата починили најтежи геноцид над Бошњацима у дотадашњој историји, а српским злочинима супротстављали су се Млади Муслимани, који су били ангажовани на различитим хуманитарним задацима. Власти обе Југославије уважавале су чињеницу да је Босна и Херцеговина од средњег века имала своју државност, чији континуитет није био прекинут успостављањем ни турске, нити аустроугарске власти. Ту чињеницу нарочито је уважавало комунистичко руководство, јер је Босна и Херцеговина дала огроман допринос антифашистичкој борби. Све што Срби нису успели постићи у дотадашњој историји покушали су агресијом на Босну и Херцеговину 1992. године. Њихов циљ и овај пут био је стварање Велике Србије, чему су се Бошњаци поново одупрели.

Дакле, на основу свега изложеног намеће се закључак да је давно сахрањена етнополитичка концепција о Бошњацима као аутохтоном становништву Босне и Херцеговине, са вишевековним непрекинутим континуитетом државности, поново актуелизована у последњој деценији 20. века и да је прожела муслиманско друштво у целини, па тиме и историографију. Игнорисањем историјских извора и научних чињеница аутори муслиманских уџбеника историје представили су прошлост на начин који ни издалека не одговара реалном историјском развоју. Осим што код нових нараштаја босанскохерцеговачких муслимана формирају свест о вишевековном континуитету државности Босне и Херцеговине, чији су Бошњаци носиоци, аутори муслиманских уџбеника одгајају код њих и свест о Србима као геноцидном народу и најгорим муслиманским непријатељима.

Таква индоктринација ствара општу нетрпељивост према Србима, која са више или мање интензитета непрекидно траје од 1992. године и која се готово свакодневно манифестује на различите начине и у различитим облицима политичког, друштвеног и културног живота и стваралаштва.

Припадници злогласне СС дивизије “Ханџар”, састављене од босанских Муслимана која је уз дивизију “Принц Еуген” чинила бројне злочине над српским народом у Другом светском рату – Фото: Бундес-архив

У последње време видне су тенденције усаглашавања српских уџбеника историје са обе стране Дрине. Колико је важна синхронизација на том пољу и сматрате ли да је историја као предмет довољно заступљена у нашим школама?

Нажалост, историја није довољно заступљена као предмет у основном и средњем образовању, ни у Републици Српској, нити у Србији. У Републици Српској су првобитно коришћени уџбеници из Србије, али је у периоду снажног интервенционизма западних сила и наметања бројних решења, то било онемогућено. Под страним притиском, договорено је, између осталог, да се у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине не изучавају теме из деведесетих година 20. века. Тога се доследно придржавала само Република Српска.

У хрватском образовном систему у ФБиХ тај договор никада није поштован, а онда су и поједини бошњачки кантони почели да уводе те теме. Морали смо да реагујемо и 2016. покренули смо иницијативу измене наставних програма и уџбеника у Републици Српској. У међувремену, добили смо изванредне уџбенике историје за 9. разред основне школе и 4. разред гимназије. Главни проблем у Србији јесте издавачки плурализам, јер осим Завода за уџбенике, као државне установе, постоје и приватна предузећа која се баве издавањем уџбеника. То доводи до одређених проблема, али се надам добром коначном исходу тог важног подухвата уједначавања наставних програма и уџбеника из националних дисциплина у Републици Српској и Србији.

Фото извор фотографије проф.др Горана Латиновића у слајдеру: Савез Срба из региона


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Горан Латиновић о коренима геноцида над Србима у НДХ-а

* Обавезна поља