Gore od okupacije

Šetajući po internetu, po necenzurisanim kazivanjima o današnjoj Srbiji, često se može naići na reč okupacija. Tada se kaže da su Kosovo i Metohija okupirani, a potom se dodaje i da je Srbija okupirana. Zatim se iznosi uglavnom istovetna argumentacija, pa se razvrstavaju delatnosti okupatora kao i njegovih slugu, u liku naših vrlih narodnih vođa, koje smo mi sami demokratski izabrali: polomiše se od opisivanja svih nijansi okupacije. Kao da je afirmišu. I čiča miča, gotova priča.

Zajedno sa svim zemljama koje pripadaju Srbima, kada je Srbija trpela teret turskog okupatora, svuda su bile stalne bune, ustanci, četovanje, hajdučija, uskakanje… bio je to jedan neprikidan tok nemirenja sa stanjem izvršavanja tuđe volje, potčinjenosti i vlašću tuđina. Kaže profesor Radovan Samardžić da je hajdučija, zajedno sa uskocima, nosila lik jednog neprestanog rata protiv okupatora. I bez svoje države naši stari umeli su da se usprave iz ropskog stanja svesti, do junaštva, do žrtve.

U najnovija vremena, od početka HH stoleća, sa komitama po južnoj Srbiji i Kosovu i Metohiji, sa bunama pod Bugarima i Austrougarima u Prvom svetskom ratu, do Drugog svetskog rata i sa četnicima, kao i partizanima, Srbi se nisu mirili sa stanjem koje im je donosila okupacija.

A danas, od čuvenog 5. oktobra, sva meni poznata internet mišljenja s tom problematikom slažu se u oceni da je Srbija okupirana, pa se izmišljaju pridevi da bi se opisala narav te okupacije. Tandaramandara.

MRTVO MORE U MRTVOM SNU

Gde je i jedan jedini znak suprotstavljanja okupatoru?

Što reče njegova ekselencija Konuzin: „Ima li ovde Srba!?“

Kada su ljudi iz organizacije Nikad granica pokrenuli proteste protiv izdaje Kosova i Metohije, prvi put okupilo se nešto oko dve do tri hiljade ljudi. Ej, iz cele Srbije, od svih onih do kojih je internetom stigao glas o protestu njih samo jedna šaka. Ili kada je jedan od vođa pokreta Dveri javno i pred velikim skupom u lice skresao predsedniku vlade da je izdao Kosovo, nikom se ni vlas na glavi nije pomerila. I da ne nabrajam slične pojave koje su ukazivale na stanje u Srbiji koje bi Radoje Domanović oslovio kao „mrtvo more“, a Njegoš kao „mrtav san“. Pa se onda pokazuje da su te i takve pojave samo i samo simptom nečeg daleko pogubnijeg od okupacije.

Setimo se kada je Koštunica organizovao protest Kosovo je srce Srbije i kada su one dve devojke iz provaljene prodavnice uzele patike, pa je čitav srpski narod brujao samo o tim patikama, a što je nemačka zgrada ambasade u Beogradu doživela sitnu štetu, kao i američka – pa su ponovo svuda samo o tome brujali. Niko nije pominjao Kosovo, kao što dandanašnji sve i jedan nemački ambasador, pa i nemački parlament, bestidno sikću da se pohvataju štetočine, ostavši i gluvi i slepi pred tamom u svom poimanju morala u poslednjih stotinjak godina.

Da bi i u tome imali samo simptom nečeg daleko pogubnijeg od okupacije.

Ili da li je iko od srednjoškolaca mućkovima ili paradjazom ili trulim voćem dočekao američkog ambasadora na obaveznom predavanju u vrlinama i lepotama zapadnog života, a pre svega Amerike. Ili da su mu bar leđa okrenuli, ako nisu zviždali ili ga pljuvali. Ili u toj zaveri svojih profesora da su svi odreda pobegli iz škole, pa nek cela škola dobije ukor pred isključenjem iz nastave. Ništa od toga. Kao što sav taj mladi svet trči u Dom omladine, na edukovanje u tokove novog života, od ljubavi prema pederastiji do instalacija i performansa, kao vrhunce ljudskog duha. I da se bar neko osmelio da onaj stidljivo prikriven znak USA označi kukastim krstom, kao stvarnim simbolom te ustanove koja se zove „Američki korner“.

A okupacija traje i traje. Okupator, pa i da je domaći izdajica, traje, pa traje, sve dok ga ne smakne i načisto ukloni oružje, buna, ustanak, borba – jasno i silovito ispoljeno nemirenje sa tim stanjem. U ratu, u pasivnim načinima ustanka, u vazduh lete mostovi i pruge, silosi žitarica, magacini koji pripadaju okupatoru, kancelarije i uredi koji su u službi okupatoru, ali se i bojkotuju sve javne delatnosti okupatora… uz saznanje da su ukras svemu tome izdajice, i da je lišaj nužna pojava svakog ispoljenog oblika života.

SA TAMOM U ZNANJU ZA SEBE

I to stanje, koje se oslovljava kao okupacija, nesmetano i izdajicama podsticano, po Srbiji širi svoj dah ništavila i duhovnog samoubilaštva. Tako smo dopustili da se tiho i mirno negde prikrije Božidar Đelić, lice koje je Srbiji nanelo takve štete da su bombe Luftvafe i SAD, da je agilnost divizije Princ Eugen i marširanje nacističke čizme i prisustvo Bondstila, mačiji kašalj pred ovim ekonomskim ubicom. Pred delatnostima ovih partnera i prijatelja, sa tevtonsko-anglosaksonskim odjekom mačijeg kašlja, su i delatnosti Kolesara, Janjuševića, Pitića, Udovičke, Kneževića, Dinkića, Tadića, Draškovića…, a mi smo im dopustili da se slobodno prse i trse gde god da se maknu po Srbiji sa svojim svitama. Pa čak i slavimo njihovu štetočinsku delatnost, mada iza nje ostaje šteta nesagledivih razmera, u materijalnim i duhovnim dobrima naše Srbije.

Prihvatili smo da sa uzvišenog carskog trona, po našim glavama svoje izlučevine sipaju i Žene u crnom i Centar za dekontaminaciju kulture i kancelarije za pristupanje Evropskoj zajednici i negovanje ljubavi prema dindušmanskom Nato, i Sonja Biserko, i Nataša Kandić, i Sonja Liht, i CESID, i B92, i Blic…  da bi čak sa naročitim zadovoljstvom odobravali taj satanistički mazohizam koji se sprovodi nad nama. Naravno da se i to, kao u magijskom obredu, sa prizvanim nečastivim, pokriva magijskim formulama koje glase: demokratija, otvoreno društvo, civilno društvo, prava čoveka… Sve do ustanovljavanja glavnog repatog žreca.

A šta je sve to ako ne vrlo visok stepen ravnodušnosti, umrtvljenosti i odsustvo volje za život. U dlaku isto kao što se po Benkovcu, do izgona Srba iz Krajine, za teško pijanog čoveka govorilo: mrtvo telo.

Dovedeni smo do toga da je sve izgubilo smisao, da smo kao narod, kao istorijska konstanta, ubijeni u pojam; da samoživost postaje glavna pokretačka snaga, a da se smirenje nalazi na Beogradskim splavovima, Egzitu, festivalima piva, u drogi i alkoholu, u nanošenju bola bližnjima, u promiskuitetu, u seks turistima… u ništavilu.

To što se Srbiji danas dešava nije okupacija. To je ništavilo Srbije i Srba, na korak od potpune promene svesti, sa vapajem za novcem i opuštanjem, po mogućstvu na moru. Sa stravičnom ravnodušnošću pred stradanjem naše jednoverne braće u Novorusiji, sa nemim i tupim odobravanjem američkog pražnjenja izlučevina po celom svetu, sa tamom u znanju za sebe, sa zaustavljenim srcem.

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na Gore od okupacije