Готово је, Бебо, Бебице…

Бебо, Бебице, овај Твој „Удар“ не удара, он – млатиња. Очито, направљен је за подршку режиму Мила Ђукановића на изборима 30. августа. Ad hoc прича. И функционише усклађено профилу Твоје личности: штити криминалце и напада оне који јавно причају о криминалцима. Првенствено се труди да заштити првог криминалца, архикриминалца, протокриминалца (ово су звања у цркви коју он оснива), capa di tutti capi, шефа над шефовима Мила Ђукановића, једног од најбогатијих председника држава у свету, који се тако високо успео на грбачама само 650 хиљада робова. И гонича робова.

Бити криминалац у Црној Гори данас значи бити под медијском заштитом Твог „Удара“. А наћи се на удару Твог „Удара“, значи да си неко и нешто у борби против криминала у Црној Гори.

Тајна полиција има своје методе дезавуисања људи које означи противницима режима којем је пас чувар. То Ти знаш много боље од мене, не сумњам. Али понешто од тога осетио сам на својој кожи и раније. Још у време „плишане“, „антибирократске“, „јогурт“ револуције, окончане у јануару 1989. године, био сам под посебним режимом црногорске Удбе. Пратили су ме, прислушкивали ми телефонске разговоре, слали су ми скарадна писма написана на самој коверти, слали су новинама по ондашњој Југославији „писма читалаца“ потписана мојим именом, у којима су ми подметали ставове који ме бламирају. А ја сам био само новинар који није пристао да се стави њима на услугу, а ни да пише о лептирима док се друштвени односи у Црној Гори преламају.

Удба, када некоме не може ништа, када нема у рукама аферу, финансијску, сексуалну или било коју другу, којом ће да дезавуише своју мету – противника режиму, онда у народ „пусти буву“ да је тај човек њихов сарадник. Још тада су употребили ту методу. Поновили су је пре пар година, када су исту „буву“ пустили међу моје рођаке у Бољевићима. Али, није им се примала.

Сада си ме, видим, Ти преузео. Заиста, мислиш ли да ми нешто можеш?

Не можеш ми ништа, Бебо, Бебице. Можеш само да ми пљунеш под прозор.

Могу ови Твоји и мени, као било коме друго, да наместе оружје, као ових дана Саву Вујошевићу, да намонтирају видео сексуалне афере, као својевремено Вањи Ћаловић, да подметну дрогу и ко зна што све још. Али, опет, не можеш ми ништа.

Можеш да ми наместиш сабраћајну несрећу или неки други „несрећан случај“. И опет ми не можеш ништа.

Ништа ми не можеш ни да ме усмрти неки Твој снајпер.

Пре неколико дана каже ми један мој пријатељ који је у ДПС-у: Јоване, чувај се. Ови моји могу да ти наместе свашта. Не могу ми ништа, кажем му. Како да не могу, на свашта су спремни. Могу ли да ме убију? Па ваљда неће то. Е, и да ме убију, не могу ми ништа. Хоћу ли бити на робији или не, свеједно ми је. Све своје носим са собом. Omnia mea mecum porto. Па и своју слободу, ону коју сам добио од Бога када ме је створио, када сам зачет у мајчиној утроби. Хоћу ли у овом земаљском животу бити још пет или петнаест година, или пет дана, такође ми је свеједно. Овај живот је ионако трка на краткој стази. На нама је хоћемо ли да је истрчимо честито, храбро и достојанствено и тако чисти утрчимо у вечни живот, или ћемо се саплитати о разне маме телесног угођаја и удовољавања својој сујети, ваљајући се кроз блато живота, и тако, убрљаном душом, уђемо у вечност.

Бебо, Бебице, ово је животни вредносни систем много већег броја житеља Црне Горе него што си могао уснити и у највећем кошмару. Једноставно, испливао је кроз њихове гене у којима су записани црногорска част и храброст. Део њих су га уздигли на виши духовни ниво животом у Цркви, вером у Бога и надасве вером Богу. Многи су мојих година и имају снажан мотив да се боре за будућност своје деце и унучади. И много више их је младих, који се јуначки боре за своју и своје деце будућност, будућност у Црној Гори која ће бити њихова отаџбина и њихова држава, у којој неће бити робови лоповског режима.

Још одмах када су кренуле литије писао сам да ће режим Мила Ђукановића имати велике проблеме ако у њима не препозна прст Божији. Бог је преко литија разбудио предачки осећај слободе у црногорском народу. Режим то није могао да уочи, јер за Бога не зна. У својој халапљивости и осионости, насрнуо је на Божију Цркву и тако на самога Бога. Та умишљеност Сатане да је он бог, која се усадила у људе режима, коштаће их много више од губитка власти, већ у овом животу.

Бебо, Бебице, сада није питање ко ће победити на изборима 30. августа. Уз све мањкавости, опозиција никада до сада није мудрије и честитије приступила предизборној кампањи, очито свесна своје одговорности за државу и народ. Данас је много мање поткупљивих него на претходним изборима, у људима се пробудило лично достојанство, а преко главе су им крађе и лажи режима. Сада је питање како режим, поражен на изборима, натерати – да сјаше!

У дан референдума о државно-правном статусу Републике Црне Горе 2006. године, још пре завршетка изјашњавања, режим је своје људе извео на улице да славе. Славили су крађу на референдуму. Ови људи били су наоружани и они који су се изјаснили за опстанак заједничке државе са Србијом повукли су се. Данас је, Бебо, Бебице, стање другачије. Народ се ослободио страха и прежелио се слободе и живота достојног човека. Да је овај народ те референдумске ноћи преболео ту тешку болест, или онда када су Ђукановићеви људи на изборима драстично покрали Момира Булатовића, рана би већ одавно зацелила и не би морао да је болује данас. И не би му 14 година у приватној држави „појели скакавци“.

Данас је стање другачије и на међународном плану. Референдум 2006. године одржан је по налогу западњачких либерал-глобалистичких господара света, као завршна фаза разбијања Југославије, и свака крађа, ма колика била, унапред је аболирана. Од ових педофилских монструма аболарине су и остале крађе и друга непочинства режима Мила Ђукановића, као и других њихових марионетских режима по свету. Али, Бебо, Бебице, ситуација у свету се мења. Како суверенизам јача, либерал-глобализам слаби. Нису више подгорички амбасадори свих великих сила Запада слуге банкарског капитала. Дај Боже да они „убеде“ Мила Ђукановића да призна пораз на изборима, да би примопредаја власти у Црној Гори протекла у миру.

Друштвене мреже крцате су доказима о мафијашком начину вођења државних и приватних, помешано, послова црногорског режима и самог Капа. Довољно је погледати документовано сведочење Арбина Цибре, телохранитеља Фахрудина Радончића, о Милу Ђукановићу да би се видело колико дубоко је овај човек Црну Гору унизио, осрамотио, згужвао. Тај човек, тог морала, пред ове изборе иде по Црној Гори и виче: фашисти, четници хоће да врате Црну Гору са европског пута. Он и његове подрепне муве и Дритана Абазовића прогласили су четником. А Твој „Удар“, Бебо, Бебице, гура ову причу свакојаким подметањима људима које је тајна црногорска полиција означила као противнике злочиначком режиму Мила Ђукановића.

Злочин режима Мила Ђукановића бива увећан увлачењем националних мањина у изборну превару. Режим све време ове људе плаши четницима, да би их за сваке изборе, па и ове наравно, употребио за изборну крађу. Они гласају на више места у Црној Гори истог дана, они гласају и у Црној Гори и Босни и Херцеговини, или и у Црној Гори и у Србији (у Рашкој области и на Косову и Метохији). Са Косова, из Албаније…, стране држављане, режим доводи у Црну Гору и даје им личне карте да гласају. Доводи људе из дијаспоре који су пореклом из Црне Горе и гласачко право остварују у државама у којима живе. И њима дају личне карте. Ови људи који учествују у изборној крађи углавном су Бошњаци и Албанци, муслимани. Они гласају да ДПС, али и за своје националне партије које су део режима Мила Ђукановића. Они су они гласачки листићи изборне крађе који све време владавине овог режима њему доноси „победу“ на изборима. На тај начин они православном становништву Црне Горе већ три деценије усмеравају живот; чине му га ропским, мукотрпним, тешко издрживим, недостојним човека.

Главни посао црногорској опозицији није толико да народу изложи свој план извлачења Црне Горе из пакла и да стекне наклоност гласача, колико борба да што више смањи изборну крађу коју спроводи режим. Режиму је три деценије главни посао усавршавање изборне крађе. Има ли већег примитивизма у вођењу државе.

Бебо, Бебице, не толико за Тебе колико за Твоје послодавце у Црној Гори 30. август је судњи дан. И Ти и Твоји послодавци сте без скрупула. Нема злочина који нећете починити само процените ли да ће вас сачувати од правде. Савест вам неће бити препрека да пролијете крв Црном Гором, да на народ пустите полицију наоружану дугим цевима и да инсценирате сукоб са њом тако што ћете међу народ убацити криминалце из Спужа, којима ћете обећати бољи статус у затвору или чак пуштање са робије, који ће напасти полицију и потом јој се придружити. Или ангажовањем за ове потребе криминалаца из околних држава.

За прошле изборе измислио си „Државни удар“. Да сам био у прилици, предложио бих Твојим послодавцима да ти дају паре да снимиш неки акциони филм и задовољиш своја детективска маштања, да не правиш тај инфантилни ријалити шоу. Али, „Државни удар“ је имао је и једну добру страну – показао је меру посрнућа црногорског тужилаштва и судства.

Не сумњам да у рукаву имаш сценарио неког инцидента и за дан ових избора. Такође, искуство ме уверава да ћеш уочи изборне шутње, дакле у петак, пустити на медијима који су Твој сервис неку свињарију у коју ћеш уплести митрополита Амфилохија, владику Јоаникија, проф. Здравка Кривокапића, можда и Алексу Бечића, Дритана Абазовића…, темпирану тако да неће бити времена да се на њу одговори.

Бебо, Бебице, немој превише да се гордиш. Не ангажује Тебе овај режим зато што Те уважава, него зато што зна ко је иза Тебе. А тај ко је иза Тебе ликује што један његов конобар загорчава живот историјском, слободарском, храбром, достојанственом, честитом народу на Балкану, удовољавајући свом комплексу који рађа надменост и уверење да је његова раса супериорна над овим народом.

Неси Ти баш толико моћан како би се рекло из овог текста; Ти си ми само послужио као парадигма, као оличење функционисања режима Мила Ђукановића.

---

Извор: ИН4С