Говорите ли другосрбијански?

Да је нека идеологија ушла у фазу декадентне бирократизације види се по језику. Читам, недавно, саопштење тзв. Грађанске Војводине, коалиције НВО чије су најпознатије чланице Независно друштво новинара Војводине и Хелсиншки одбор за људска права у Србији.

Саопштење је крцато предвиљивим фразама и већ отрцаним проклињањем српског национализма: „Матица српска наставља традицију распиривања погубне великосрпске националистичке реторике“; „Матица српска је загађена национализмом“; „српски етнонационализам и шовинизам у ратовима из деведесетих имали су сва обележја фашизма“; „крвави трагови тог фашизма вуку се и дан-данас регионом као зла коб”; „друштво у Србији је дубински загађено том идеологијом“; „великосрпски национализам је узрок цивилизацијске пропасти којој присуствујемо”; „ужасна пропаганда“; „националистичке пошасти”; „старе шовинистичке тезе“; „вечита мантра о ‘косовском завету’”; „национализам је кључни узрок цивилизацијске пропасти друштва у Србији”; „апелујемо на здраве друштвене снаге у Војводини… које су јасно и изричито антинационалистички опредељене“…

Исти утисак стекао сам и протеклог викенда читајући интервју који је листу Данас дала Изабела Кисић, извршна директорка Хелсиншког одбора за људска права у Србији: „српски национализам“; „злочини над Муслиманима“; „агресија на Хрватску“; „српска елита је почела рат у Хрватској“; „Српска православна црква канонизовала убицу“; „смрдело је на алкохол и певале су се четничке песме“; „српски интелектуалци и њихове институције, пре свега САНУ и Удружење књижевника Србије, најодговорнији су за рат у Југославији“; „у Београду је … група викенд ратника препричавала детаљно злочине које су починили у Хрватској“; „упитала ме је одакле сам, а ја сам одговорила – из најгорег града на свету (мислећи на ратну политику која је долазила из Београда)“; „Стратегија за развој културе, која инсистира на идентитетској политици, православљу и ћирилици, парохијални је модел који нас је одвео у сукоб са другима“…

Стварно, све на исти калуп – помислио сам. Баш као и текстови, рецимо, Динка Грухоњића, или Снежане Чонградин, или Николе Крстића – да узмем тек по једног представника из сваке генерације. Личе као јаје јајету, писани су по истој механичкој шеми, за коју је лако реконструисати основну фразеолошку таблицу (види доле табелу – свака комбинација речи из било ког сегмента из три колоне и у било ком редоследу, подједнако је (бе)смислена):

Ова табела даје 125 комбинација, односно различитих реченица, које се, опет, могу поређати на 15.625 начина. Наравно, то је само костур текста, у који ваља убацити још и речи и фразе као што су: „хладњаче“; „митоманија“; „Kосово је изгубљено“; „треба прихватити реалност“; „доста је било опсесије границама“; „Kосово није срце Србије већ суседна држава“; „суочавање с прошлошћу“; „европске вредности“; „патриЈоте“, „нациЈоналисти“; „равноземљаши“; „антиваксери“; „имају три зуба и бију жену“; „сав нормалан свет“; „нико ме није питао да се овде родим“; „јебем те Србијо“; „пакујем кофере“…

Није лоше ни цитирати, парафразирати или слободно варирати неки од познатих диктума наших грађанистичких фенси-селебритија:

Ненад Прокић: „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих”. Динко Грухоњић: „Ово друштво је дубоко дегенерисано”. Миа Давид: „Колико је ова земља одвратна”. Владимир Арсенијевић: „Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим“ (овде). Никола Крстић: „Срби су толико огаван народ (…), Стварно треба замрзети овакву Србију“; „ова канибалистички-изопачена и психотично-франкенштајнска Србија“… Магда Јањић: „Боже, колико одвратна земља“, „ваљда ћу побећи ускоро“. Ивана Узелац: „Ми смо најгори народ“; „народ је марва“; „не заслужујемо велико слово“ (за име народа – С. А); „има нешто дубоко труло у овом народу, болесно“.

Уз то, треба обавезно убацити и неку дирљиву, личну причу о особи која је „жртва српског национализма“ (најбоље неко дете), при чему истинитост те приче уопште није важна – чули сте је од „доброг познаника“, „пријатељице“, „куме“, „жене мог доброг друга“….; и онда упишете шта хоћете.

Као, рецимо, када је, приликом хапшења генерала Ратка Младића, Биљана Србљановић конфабулирала: „Сећате ли се оног плавокосог детета, што га, на једном од безброј пута поновљених снимака, `генерал` милује по глави? Годинама председникови људи (тј. неко из околине Тадића – С. А) приватно тврде (тј. неко причао Србљановићки, а она, ето, сад само преноси – С. А) да му је лобања нађена само неколико стотина метара даље“! Када је, већ пар дана потом, утврђено како нема никакве лобање, него је „плавокоси дечак“ сасвим жив и здрав – ено га у Прохићима код Сребренице, Србљановићка је само презриво одмахнула руком и рекла, отприлике, „Па шта, толико мртвих, то је могао бити и он“.

И, ко се данас још сећа тог хватања наше списатељице у домаштавању стварности? Нико. Важно је да је прича била ефектна и одрадила посао у борби против српског национализма. Кога брига за истину? И тако, кад све то лепо удробите и помешате, ваш нови текст је готов. А и ваша репутација непоколебљивог борца против српског национализма, и уопште кул и фенси градског лика, поново је потврђена.

Једини је можда проблем то што су таква клишеирана распредања све мање занимљива за публику. Али, док тече река донација, која је сада још и појачана услед борбе с „малигним руским утицајем“, иста плоча може да се врти до прекосутра.

Дакле, крените од: „Борба против српског национализма, као најопаснијег у региону“, и онда даље само китите: „наводно угрожена ћирилица“, „геноцид у Сребреници“, „евроатлантске интеграције“, бла, бла, бла…

И бог да вас види!

Извор: Искра