„Град изгубљених филмова“ и „тајкун веј“

Двадесетдругог априла продат је, у свега неколико минута, „Авала филм“ фирми „Филмски пут д.о.о“ („Film way“) по почетној цени од 980 349 988 динара¹. „Авала филм“ некадашњи највећи филмски студио у старој Југославији (не без разлога поређен с италијанском „Ћинећитом“) простире се на 37 хектара земље, има 20 000 квадрата пословног простора у коме су стварани деценијама врсни филмови и у којима су раме уз раме боравили и холивудски и домаћи глумци. Национална продукција, разне (сада регионалне) копродукције изнедриле су преко 200 играних филмова, 268 документараца, 27 анимираних, 17 кратких играних и 120 филмова сниманих у копродукцији. Овај „Филмски град“ направљен с великим амбицијама давне 1946. године продат је за почетну цену „Филмвеју“, фирми старој мање од месец дана² основану са 60 000 динара оснивачког улога, коју заступа француски држављанин Мишел Бабић:

„Тачније према подацима Агенције за привредне регистре, власник фирме је извесни Мишел Бабић из Париза. Међутим, цела његова фирма је 2. априла 2015. године стављена под хипотеку, што указује да је прави купац у ствари власник те хипотеке Саша Ћоровић, бивши таксиста из Панчева“³, наводи се у саопштењу покрета „Доста је било“ који предводи бивши министар привреде Саша Радуловић. Овај покрет подсећа да је „Авала филм“ 2011, гурнут у стечај и да је имао „више имовине него обавеза, а да је држава била и власник, и поверилац и управник-што указује на лоше газдовање, можда и на свесне лоше намере према некад највећем студију у бившој Југославији“⁴. У саопштењу се иде и корак даље,те се наводи да чињенице попут фирме „старе“ непуних месец дана, оснивачки капитал од 60 000 динара, хипотека и изнад свега „смешна цена по којој је (власник) добио 37 хектара земље у Кошутњаку указују на сумњу да у продаји нису чиста посла“.⁵На нечиста посла већ извесно време указују радници из области културе покушавајући притом да „власнима“ скрену пажњу да „Авала филм“ није само земља и трошни пословни простор већ културно благо од националног значаја.

И, сада када је „ствар“ готова, када је у неколико минута распродат „Авала филм“ отворена су многа питања која су иницирала бројне прозивке. С једне стране Министарство културе и информисања саопштењем оцењује да је Југословенска кинотека „пропустила да покрене процедуру да један део филмова добије највиши степен заштите, категорију културно добро од изузетног значаја“ и да је (за филмски фонд надлежна) Југословенска кинотека која је имала апсолутни увид у то који филмови чине стечајну масу, имала и „могућност да на основу Закона о културним добрима, од 2012. године реагује и стручним вредновањем и адекватном категоризацијом донесе решење којим се сва или делови филмске грађе Авала филма утврђују за добра од великог значаја“⁶ како се наводи у саопштењу. Ресорно министарство је упутило Кинотеку како да поднесе захтев надлежном већу Привредног суда ради „доношења привремене мере којом би се из поступка продаје „Авала филма“ изузели филмски фонд, односно продуцентска права на овом фонду, све до стварања пуних претпоставки да Југословенска кинотека, на основу члана 119 Закона о културним добрима, купи овај фонд по праву прече куповине“.⁷

Епилог: привредни суд је одбацио предлог Кинотеке и „зачудио“ својом одлуком државу, тј. њено ресорно министарство. Зашто? Одлучивали су по Закону о стечајном поступку, по коме само стечајни управник или повериоци имају законско право на приговор најкасније десет дана пре предложеног датума продаје. Ове правне „зачкољице“ и „пропуштање“ рокова од стране Кинотеке да према Закону о културним добрима заштити фонд од преко 600 филмова Авала филма, сасвим сигурно је знао „неко“ ко је истрговао утицајем и све заинтересоване да се очува културно благо Србије ставио пред свршен чин. Поставља се питање: да ли је држава све ове године била „необавештена“ о томе шта представља „Авала филм“? Као и да ли су филмски ствараоци „ћутали“ о „Авала филму“? Прво, у последњих десет година, познати српски редитељи и остали филмски ствараоци, који су сасвим сигурно правне аналфабете за замешатељства која могу да настану у тумечењу права у Србији, редовно су упозоравали „власне“ на статус „Авала филма“ и давали конкретна решења:

„ Сви апели које смо имали претходних десетак година нису успели. Неколико министара културе, неколико влада имало је прилику да заштити нешто што се зове културна баштина и то се није десило. Суочавамо се с тиме да држава није желела да заштити нешто што је национално благо“⁸, рекао је режисер Срдан Голубовић на протесту организованом поводом продаје Авала филма.

Друго, утицајни српски медији, попут дневног листа „Политика“ годинама су писали о „Авала филму“ па је и овом приликом Агенцији за приватизацију јавно поставила нека питања: На који начин је сада могуће замрзавање продаје „Авала филма“, колико је „Авалин“ филмски фонд, колика му је вредност, може ли да се прогласи за национално благо и ко то може да учини, колико је хектара земљиште „Авала филма“, да ли је могућа његова пренамена, коме све и колико дугује“?⁹ У одговору овом листу, Агенција за приватизацију је рекла све: подсетила да је она стечајни управник, да је стечај отворен још 2011. године, да је циљ да се намире повериоци остваривањем „највеће вредности дужника“ (потраживања повериоца износе 440.547.302, 24 динара а међу највећим повериоцима су градска комунална предузећа, осигурање „Дунав“, пореска управа), да је „Авала филм“ процењен на 1.960.699.974,56 динара и да је у ту вредност ушла и вредност продуцентских и других права и да, коначно, приговоре су могли да подносе или стечајни управник или повериоци. А, према одговору Агенције за приватизацију, нико то од њих није учинио.¹⁰

Без обзира што је, како подсећа „Политика“ било бројних посланичких питања, обраћања Министарству културе, иницијатива (предлог решења „Авала филма“ који је у самом српском парламенту изнео посланик и режисер Срђан Драгојевић), нико се (ипак) није досетио да доскочи правној гимнастици која је већ доживљена у бројним пљачкашким приватизацијама. Уосталом, како је могуће да се држава сама није сетила да заштити филмски фонд „Авала филма“. Зар је за тако нешто, у шта је сама улагала 60 година, била потребна иницијатива (?!) или је то обавеза саме државе (?!). Уосталом, зар не постоје примери када држава наложи једном јавном предузећу да и опрости дугове другом када за то постоји „виши интерес“. У случају „Авала филма“ интерес није процењен и то ће бити неизбрисива стигма актуалних државних „актера“. Али је зато „процењено“ да 37 хектара земље на којима лежи „Авала филм“ уз предност сјајне локације, када се конвертује из јавног у грађевинско донеће купцу зараду најмање стотину милиона евра. И то је свима који годинама покушавају да нађу решење за очување културног блага Србије, апсолутно јасно:

„Ово није само културни скандал, већ доказ до које мере ова влада може да ради на корист своје штете. Да неко купи нешто што вреди 100 милиона евра за девет милиона евра и да притом нема лицитације, то је најпоразније од свега. Има ли бољег доказа од тог да је све ово намештено? Да се овако продао млин, са толиким вредним земљиштем, била би штета, а не филмски архив. Министарство културе није рекло: „Чекај, да видимо шта се ту дешава.” Ма, фуј!“¹¹ рекао је режисер Александар Мандић један од учесника протеста на Теразијама док се распродавао „Авала филм“. „И овај протест је врста екологије, јер се морамо опрати од мафије и зла. Знајући како смо се сви успавали и дигли руке сами од себе, нисам очекивала већи број филмаџија, али драго ми је да је полиција ту, они су ову ствар схватили озбиљно“, изјавила је Бојана Андрић, уредница националног јавног сервиса, такође учесница протеста на Теразијама. „Ствар је одавно готова, чим је држава дигла руке од културног блага. „Авала филм” није приватна фирма, већ предузеће у које је држава улагала 50 година, и сада га је продала по багателној цени једној фантомској фирми за коју до јуче нико није чуо, нити ћемо икада чути. Та фирма је прекјуче тако крштена, то је „тајкун веј”. И они ће то сада распарчати, као што је „Београд филм” распарчао биоскопе ¹²– рекао је филмски критичар Милан Влајчић. Од тих београдских биоскопа, да подсетимо, остале су коцкарнице и мењачнице. А, од „Авала филма“ остала је срамна приватизација, (још једна у низу која је закуцала ексер у мртвачки сандук поробљене Србије) и „Град изгубљених филмова“ кампања коју је покренула екипа награђиваног документарног филма „Cinema Komunisto”.

„Данашњи дан је победа тајкунског лобија над онима што је стварало историју српског и југословенског филма. Већ колико сутра, тај споменик наше киноматографије ће нестати по оној истој логици по којој је укинут и последњи динар који је ова држава давала за свој филм. Нека им је на част“, закључио је српски режисер Горан Марковић.¹³

Извор: Фонд Стратешке Културе