Грчка и рат после капитулације

Иако су грчка влада и премијер Алексис Ципрас капитулирали пред моћницима еврозоне и Европске уније, рат против Грчке се наставља. Још једном се показало да се издаја никада не исплати. Наставак тог хибридног рата против Грчке сугерише да се ништа у основи није променило. И даље нема поверења према Атини и од основног плана се не одустаје. Грчка влада може да прихвати све што се од ње тражи, али ништа неће бити довољно. Другим речима, крајњи исход ће бити избацивање Грчке из евросистема. У судбини Грчке то је за сада једино извесно.

После капитулације рат је настављен пропагандним методама којим се припремају нове уцене и захтеви, а истовремено се потискују вести о ономе шта се стварно догађа у поробљеној Грчкој. Најбизарнији пример је откриће грчког листа Катимерини о прислушкиваним разговорима бившег министра финансија Јаниса Варуфакиса са, како то обично бива, неименованим инвеститорима у Лондону о тајном плану за напуштање евра. Према том плану, прва фаза би била постојање двојних валута, грчке драхме и евра, а онда само драхме. Лист, међутим, не каже ко је прислушкивао те разговоре и од кога је добио те транскрипте. Уз то се открива да је постојала завереничка група коју је, поред Варуфакиса, предводио и бивши министар енергетике Панајотис Лафазанис. Требало је, тврди се, да та група ноћу упадне у Централну банку Грчке и заплени машине за штампање пара и све богатство у њеним трезорима и да се сутрадан Грци пробуде у новој реалности.

Тај део је одмах пробудио сумњу да је реч о пропагандно-обавештајној акцији јер је познато да Грчка нема машине за штампање драхме пошто су оне по налогу Европске комисије уништене још 2002. године по увођењу евра. У Грчкој додуше постоји штампарија за евре, али она није у Централној банци нити је под њеном контролом. Али ту целу пропагандну акцију је разбио бивши министар финансија Варуфакис, који је прво британском Дејли телеграфу а касније и другима објаснио о чему се ту радило. Тачно је, рекао је он, да је постојао тајни план како да се земља изведе из еврокризе, и то у првој фази увођењем двојног платног система, у драхмама и у еврима. Требало је уствари да се изврши упад у компјутерски систем Министарства финансија, који је под контролом Тројке – Међународног монетарног фонда, Европске централне банке и Еврозоне – и да се за ноћ преузме платни систем кроз другачији софтвер и одмах успостави двојни финансијски систем. Тај план је, према речима, Варуфакиса, скројен још у децембру прошле године, пре избора на којима је Сириза победила, и то уз подршку премијера и лидера Алексиса Ципраса. Ципрас се, међутим, уплашио и у ноћи референдума, којим је грчка влада практично добила мандат за темељне искораке, променио мишљење.

ГРЧКИ ТАЈНИ ПЛАН РОЏЕРА БУТЛА

То јесте био тајни пројекат, али такав пројекат уопште није тајна. Та чињеница се углавном крије од јавности. Грчки план је био заснован на познатом стручном раду о погибељности увођења евросистема у толико велики број земаља које се међусобно темељно разликују и начинима како би једна земља могла да изађе из евра и зашто би то било добро, тачније спасоносно, решење. Аутори тог стручног рада су економисти лондонске консултантске куће Капитал економикс, на челу са Роџером Бутлом. Тај њихов рад је пре две године добио престижну Волфсонову награду, која је у светској публицистици на нивоу Нобелове награде за књижевност. Тај рад је јавно објављен и није никаква тајна а Бутл је прошле године објавио и књигу Невоље са Европом, разрађујући проблеме и излазак из евра.

Пошто статус еврозоне не предвиђа излазак из евросистема јер он је наводно за вечност, стручњаци Капитал економикса нуде неколико могућих варијанти како би једна земља могла да се спаси и извуче из евра. Основно правило за све варијанте је, упозорава се у раду, да се о томе никоме ништа не говори, него да се све уради у тајности и када се посао обави да се објави. Једна од тих могућности је и та коју је била изабрала Сириза и на којој је радила. Прислушкивани разговори су вероватно и били са тимом Роџера Бутла. Циници би рекли „не може ништа да се деси без Енглеза“. Ципрас је, међутим, у последњи час издао.

Премијер Ципрас је издао своју политику и своје гласаче, и то на најневероватнији начин у новијој политичкој историји. Само неколико дана после референдума, на којем је добио убедљиву већину и подршку, он је све заборавио и наставио путем капитулације, као и његови претходници, који су због тога и изгубили власт. И он сам каже да се не слаже са оним са чиме се сложио, али да је то цена да се остане у евру. Своју рачуницу Ципрас вероватно темељи на веровању, које је добрим делом и чињеница, да већина Грка не жели да одбаци евро. Грци су тако доспели у апсурдну ситуацију да желе да остану у систему који им уништава и државу и достојанство. Углавном се наводи да је такво расположење због страха да ће да изгубе штедњу, да ће им нестати уштеђевина. Али то се управо и дешава.

Наиме, у пакету тражених мера парламент Грчке је усвојио и одлуку да се дубиозе банака делом подмирују и из штедних улога грађана и депозита компанија. Другим речима, Грци ће изгубити своју приватну штедњу, и то по закону, само због тога што остају у евру. Уз увођење драхме, Грци би у почетку изгубили највише до 40 одсто вредности своје штедње а касније би тај губитак, како се процењивало, био до 20 процената. Овако, останком у евру Грци ће изгубити скоро сву своју штедњу. У ствари, ње више и нема.

То је, иначе, одлука Европске комисије још од 28. маја ове године и важи за све земље чланице Европске уније, а не само еврозоне. Земље су биле обавезне да такве законе усвоје до 28. јула, што их је већина и учинила. У преводу, у земљама ЕУ полако нестаје приватна штедња а земље су се обавезале, као и Грчка, да гарантују само минималне износе, углавном оне испод 100.000 евра. Тај модел пљачке сопствених грађана је тестиран на Кипру и, тврди се у Бриселу, показао се успешним.

РАТ ПРОТИВ ГРЧКЕ НИЈЕ ЕКОНОМСКИ, ВЕЋ ПОЛИТИЧКИ

У случају Грчке има још једна сличност са Кипром. Бивши министар финансија Варуфакис је открио да је Атина предлагала да сама формира један фонд од свог националног богатства који би издавао обвезнице, независно од државе, којима би се финансирао економски опоравак. То исто је у време кризе на Кипру понудила Грчка црква Кипра да својим трезорима гарантује опоравак, али Европска комисија и еврозона то нису прихватиле као и у случају Грчке. Сада је формиран један други фонд који јесте лоциран у Атини, мада је тражено да буде у Луксембургу, којим руководи Тројка, а не Грци. Тај фонда ће распродавати грчко национално богатство и тим новцем враћати дугове, а не инвестирати у економију како се тврди. Врло је, међутим, неизвесно како ће то да функционише јер ни један инвеститор није спреман да инвестира у тако разрушену и нестабилну земљу, да купи било шта, тако да је ту пре свега реч о преузимању власти над Грчком а не неком опоравку. За инвеститоре је посебан проблем и могућност оживљавања сепаратизама у Грчкој, јер многи верују да је и то један од скривених адута европских моћника. Рачуна се на инспирисање сепаратизма на Криту и донекле у Северном Епиру, где живи албанска мањина.

Један од главних циљева у овој пропагандној фази наставка рата против Грчке је „раскринкавање“ и омаловажавање свих људи у Грчкој, али и шире, који желе добро својој земљи и који су спремни да се јавно супротставе терору еврозоне. То истовремено разоткрива оно што је одавно познато – да је рат против Грчке пре свега политички, да је реч о политичком пројекту, а не економском, нема то скоро никакве везе са опоравком економије. Наставком рата се Грчка користи као политички полигон за целу еврозону, као претња и порука другима шта може да их чека ако одбију диктат. То је, међутим, узалудан посао, само се губи време. Јер, како год се експеримент рата против Грчке настави и једног дана заврши, резултат ће бити колапс еврозоне.

Тај колапс је једино известан и капитулацијом не само Грчке него и других, и са било чијом назови победом. Грчка је прва имала шансу да изађе из тог амбиса, али није имала капацитет за такав историјски искорак. Са колапсом еврозоне више се неће моћи прикривати ни суштински проблеми Европске уније, па је цео европски пројекат већ сада у рушевинама. Све друго је само пропаганда. Што би рекао песник „изгорело нико не запали“.

Извор: Нови Стандард