Грчки бунт и дављење Србије до краја 2017.

Док нове власти у Грчкој покушавају да се избаве од дужничког јарма који су им наметнули спољни кредитори на челу са ММФ-ом, у другој балканској земљи – Србији – расположење је потпуно супротно. Како показује поново интензивирана расправа на социјално-економске теме српских политичара, званичника и стручњака, схватање погубности успостављене праксе “сарадње” са ММФ-ом – једва да је присутно. Међутим, слична сарадња која више подсећа на пут у једном (антисрпском) смеру, за власт у Београду и даље остаје аксиом који се ни у ком случају не сме доводити у питање.

Крај 2017. године – управо тај рок је у својству орјентира поставио својим сународницима Стојан Стаменковић, координатор српског истраживачког пројекта макроекономских анализа и пројеката. До тада, његови суграђани не могу рачунати ни на повећање пензија, ни на повећање плата. Разлог – норме споразума Србије са ММФ-ом које влади практично забрањују да решава социјалне проблеме или да бар покуша да приходе грађана доведе у склад са темпом ифлације. Занимљиво је да се питање о ревизији споразума са ММФ-ом (као што је то учинила влада Грчке на челу са Алексисом Ципрасом) не потеже ни у стручној јавности, а поготово не у владајућим круговима. Како показује изјава Стојана Стаменковића, Србима остаје само да ишчекују крај 2017. године када треба да истекне дејство споразума са ММФ-ом.[1]

Он што је карактеристично – сама социјално-економска ситуација у Србији не изгледа толико тужно да би било неопходно да влада Александра Вучића замрзава повећање пензија и плата. Према признању тог истог координатора истраживачког пројекта макроекономских анализа и тенденција, према прелиминарним оценама прилив у државни буџет током првог квартала текуће године може бити изнад очекиваног за 5-10 милијарди динара. Међутим, споразум са ММФ-ом је постигнут на тај начин да се допунски прилив буџета аутоматски усмерава на исплате за гашење спољашњег дуга – то јест, тим истим кредиторима.

Ако наставимо да поредимо приоритете српске и грчке владе (не баш угодне за Београд), онда треба истаћи још једну околност. Кабинет Александра Ципраса присиљен је да делује у критичним условима које су доследно стварале претходне владе. Али грчка власт чак и у таквој ситуацији тражи могућност и што је најважније показује одлучност, да ревидира постојећу праксу узајамних односа са Европском комисијом. Европском Централном Банком и ММФ-ом – иако над том земљом виси много већи спољни дуг (само кредити “тројке” последњих година износили су преко 250 милијарди еура). У Србији се непромењивост политичког курса прати, у крајњем случају од 2008. године (од оставке владе В. Коштунице). И читаво то време земља гази на једне те исте кредитне грабље – видећи у ММФ-у и другим међународним финансијским институцијама малтене једини извор економског развоја и истовремено практично признајући економско ропство у које је упао Београд.

Наравно, наивно је очекивати од кабинета Александра Вучића да преко ноћи прогледа и крене у заједнички фронт са Алексисом Ципрасом. Очигледно  другачији је и менталитет и одговорност пред бирачима. Међутим, неке регионалне паралеле једноставно се намећу. На Балкану се крајем осамдесетих година појавила земља која је убрзаним темпом, без обзира на социјалне губитке и сиромаштво становништва, исплатила спољни дуг – тим истим западним финансијским институцијама. То што се догодило нешто касније, укључујући и вођу те земље – Николаја Чаушескуа – добро је познато…

Но, вратимо се у данашњу Србију. У земљи постоје реални извори за финансијско оздрављење државе, осим убрзаних исплата дугова према ММФ-у. Они се огледају у диверсификацији спољнополитичког и спољноекономског курса, у активнијем прикључивању инвестиционим пројектима различитих (а не само из ЕУ круга) компанија, у реализацији већ постојећих споразума – у том смислу и са Русијом – који могу српским партнерима предложити угодне економске пројекте које не везују Београд ропским условима и захтевима.

Управо такву стратегију је, по свему судећи, одлучила да примени Грчка. Формално се не опредељујући за намере да се раскине споразум са ММФ-ом и изађе из еврозоне, Атина покушава да активније маневрише и тражи изласке на нова тржишта. Управо је грчка влада изнедрила крилатицу која је у складу са расположењем у Србији: “Ми смо левичарска влада. Ако морамо да бирамо између дефолта ММФ-а и издаје народа, ми нећемо имати ни трунку сумње”.

Поред тога, не треба прецењивати ни снагу и јединство самих кредитора. Како се веома сликовито изразио француски политиколог Корали Делом у интервјуу француском Le Figaro “размере дугова и дефицит буџета – једина је ствар која данас узнемирава Европу која се претворила у истинску политичку “црну рупу”.[2] “Европска монетарна унија вене из дана у дан. Отупели “европејци” више не схватају шта их чека” – подвлачи Корели Делом и закључује: “Са економске и политичке тачке гледишта Европска Унија представља “сферични фијаско у вакууму” – са било које стране га погледаш, пред очима видиш само катастрофу”…

_____________________________

[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/veca-primanja-nemoguca/

[2] http://inosmi.ru/world/20150408/227365646.html

Извор: Фонд Стратешке Културе