Hilari Klinton i pucanje u pokretne ciljeve

Lepom rečju i pištoljem može se dobiti više nego samo lepom rečju.

Al Kapone

Politička kultura anglosaksonskog sveta nikada nije odricala korisnost i svrsishodnost ubijanja sličnih sebi, ako se radilo o liderstvu u lancu ishrane. Primerima te nacionalne promisli prožeta je sva istorija Amerike i tu nisu ubrojana samo četiri ubijena predsednika, nego i sitnijih političara koje niko i ne broji. Veliki poznavalac Amerike O’Henri, zauvek je poznatom krilaticom zapečatio tu ideju u svest Amerikanaca: “Bolivar ne trpi dvojicu”[1], a stanje umova američke elite najbolje karakterišu oduševljeni krici Hilari Klinton, koja je preko televizije pratila krvavo masakriranje Moamera Gadafija.

Poezija metka i omče je toliko prirodna pozadina američkog života da se niko ne čudi kada predsednik Barak Obama sa najbližim okruženjem gleda u režimu realnog vremena raciju američkih specijalaca koji uništavaju Bin Ladena. Iako Bin Laden i predstavlja izroda ljudskog roda, no sama scena njegovog ubistva po opšte prihvaćenim pojmovima ne bi trebala da donosi estetsko zadovoljstvo. Međutim, opšteprihvaćeni pojmovi na Ameriku se odavno ne odnose. Ako se u američkim zatvorima ugrađujju specijalni prozori kroz koje se određenoj publici pruža prilika da posmatra izvršenje smrtne presude, to se već nalazi iza granica Dobra i Zla. O Americi se ne sme rasuđivati u opšteprihvaćenim kategorijama. Najbolji dokaz tome predstavlja pet leševa samo u poslednjih mesec dana, koji su se pojavili na putu ka predsedničkoj fotelji kandidata Demokratske partije Hilari Klinton.

Svi ti bivši Amerikanci imali su jedan te isti nedostatak – oni su kompromitovali ženu sa ludačkim osmehom i zastakljenim pogledom uživaoca kokaina. Jedva da je u ovom slučaju umesno govoriti o zaveri ili slučajnim podudarnostima. Dopustimo da se postavi pitanje ko je organizovao i ko je izvršio ubistva. A pitanje kome je to bilo potrebno, uopšte ne treba postavljati.

Prvi je poginuo Viktor Torn, autor kritičkih knjiga o porodici Klinton. On je stvorio čitav serijal o tom paru, uključujući trilogiju “Knjiga o seksu”, “Knjiga o narkoticima” i “Knjiga o ubistvima”. Poslednje njegovo delo bio je rad “Krunisanje Klinton. Zašto Hilari ne sme da bude u Beloj kući”.

Torn je pisao da su Bil i Hilari pretvorili Arkanzas (gde su započeli svoj put) u centar trgovine kokainom. On je nabrojao više od 130 ljudi koji su prema njegovim rečima ubijeni od strane bandi povezanih sa porodicom Klinton. Novinar je vodio borbu sa tim predsedničkim parom do kraja, mnogo je pisao na internetu, nastupao kao bloger. Pre dve nedelje on je pronađen upucan u planinama blizu svoje kuće.

“Samoubistvo” – zaključila je policija.

Nisu protekla ni 24 sata, a poginuo je advokat Šon Lukas, koji se bavio predmetom mahinacija u rukovodstvu Demokratske stranke SAD. Njega su trpeli sve dok nije uzeo na nišan sekretara Demokratske stranke Vasermana Šulca i optužio ga za varanje prilikom unutarpartijskih izbora. Stvar je zamirisala na sud i prelila se čaša trpljenja saradnika Hilari. Sledećeg dana Lukas je prešao u bolji svet, ne napuštajući kupatilo svoga stana.

“Uzrok smrti nepoznat” – konstatovala je policija.

Dalje je u spisak ubijenih potrebno staviti autora raskrinkanih mahinacija koje su se odigravale u Demokratskoj stranci SAD prilikom sticanja mandata predsedničkog kandidata gospođe Klinton. Iako je danas on na tom spisku ubijenih poslednji, to su se od vremena pojave razobličavanja do ubistva razobličitelja odigrala i druga ubistva i logika zahteva priču o njima upravo tim redom.

Razobličitelj je postao saradnik aparata Demokratske stranke Set Konrad Rič, koji je predao svoju informaciju u Vikiliksu. Publikacija je proizvela efekat pucnja u potiljak. Da nije bilo kontrolisanih medija i divlje histerije o intrigama ruskih hakera, Hilari bi bila lišena svake nade na izbor. Međutim, politička kultura SAD pretpostavlja ne samo lišavanje života neugodnih aktivista, nego i totalno zaglupljivanje publike. Publika je dovedena do stadijuma zombija koji ne primećuju bezobrazne manipulacije, a zlobnika su odlučili da nađu i uklone. Seta Konrada Riča su našli. Pošto nisu mogli da igraju na kartu optužbe za pripadnost mreži ruske FSB, onda se stvar završava sa dva metka u leđa.

“Pokušaj pljačke” – donela je zaključak policija. Nju nije bilo sramota zbog toga što dragocenosti koje su nađene kod pokojnika nisu bile ni pipnute.

Ranije, na dan kad je Rič publikovao materijal, umro je Džon Montano, koji je zauzimao važan položaj u rukovodstvu Demokratske stranke. Za Hilari je on bio njen dečko. Međutim, on se pokazao kao loš njen dečko, jer nije čuvao tajne unutar partije. Njemu je bilo 47 godina.

“Srce nije izdržalo” – saopštila je policija.

Dalje se nastavilo uklanjanje nepoželjnih figura po drugim predmetima. Neočekivano je u bolji svet prešao Džon Eš, koji se složio da svedoči o korupcijskim vezama Klintovoh sa kineskim biznismenom Sengom. Kinez je nosio poklon za supružnike – 4 miliona dolara u kešu, no bio je zadržan na granici. To je staro prijateljstvo – Seng je davnašnji sponzor supružnika. Jer je on imao biznis sa restoranima u Arkanzasu, koji, naravno, uopšte nije povezan sa širenjem narkotika. Jednostavno je njegov biznis tako procvetao da je Sleng imao mogućnost da neprekidno deli sa Klintonovima svoje prihode.

A Džon Eš je zaboravio da je u Americi staro prijateljstvo – svetinja, na to se ne sme podizati ruka.

Treba reći i da su neki od analitičara postali sumnjičavi da nije sve u redu sa posetom Džo Bajdena Kosovu ove nedelje. Poseta je primljena sa nekim iznenađenjem. Bajden je svratio prvo u Beograd pro forme, iako nikakvih ozbiljnih pregovora na dnevnom redu nije bilo, a potom se uputio u pravcu Prištine.

Kako se ne setiti da je Bajden blizak prijatelj sa porodicom Klinton, da je stajao zajedno sa njima na izvorištu stvaranja te u svakom pogledu neobične republike. I njegov razgovor sa Hašimom Tačijem je nekako vrlo umereno propraćen u američkoj i kosovskoj štampi. Kao, Bajden je nagovarao Tačija da se približi Beogradu. Ta misao uopšte nije nova, pa neophodnost da se ona istakne izaziva sumnjičavost.

Moguće da su stručnjaci u borbi protiv narkotrgovine mogli te razgovore prokomentarisati sa svojih pozicija, no, oni ćute. Ostaje samo da se setimo davnih glasina prema kojima je cela afera sa Kosovom bila smišljena od strane Klintonovih kao projekat stvaranja skladišta za prebacivanje narkotika u Evropu i Ameriku. Ko zna, možda je došlo vreme za Džo Bajdena da dođe u inspekcijsku posetu tom skladištu? Da se uveri da Hašim Tači drži sve pod kontrolom i da će svako ko poželi da brblja u tako napetom trenutku biti rasparčan na komade i prodat “crnim transplantolozima”. Složena je to stvar, zahteva više pažnje.

Da, kako znati.

Predsednički izbori u SAD, posebno u njihovom finalnom delu, odavno pokazuju da američka demokratija i psihijatrija idu ukorak, ruku pod ruku. I ne samo da idu ukorak, nego se i zbližavaju. I što se one više povezuju u jednu celinu, to se više grupa pojavljuje na tom putu. I uopšte nije smešno kada satiričari govore da sadašnja kampanja sve više podseća na pobunu u ludnici, koju predvodi pacijentkinja sa odeljenja mentalno poremećenih.

Veoma čudan je ovaj svetionik slobode i demokratije.

__________________________

[1] Poznata fraza iz priče američkog književnika O Henrija, kada pljačkaš hladnokrvno ubija pajtaša pravdajući to rečima da njegov konj (Bolivar) ne može da nosi plen dvojice (primedba prevodioca)

Izvor: Fond Strateške Kulture