Hoće li Porošenko dočekati jesen?

Tiha ostavka šefa Službe bezbednosti Ukrajine Valentina Nalivajčenka (na slici levo), koja se desila prošle nedelje, izazvala je izvesnu nedoumicu kod politički upućenog stanovništva. Na iznenađenje mnogih, Nalivajčenko je mirno prihvatio odluku Vrhovne Rade o svom smenjivanju. U vezi s tim se nameće pitanje – šta se desilo?

Prva, jednostavnija verzija govori o konfliktu predsednika zemlje i šefa vodeće obaveštajne službe, koji je nastao zbog banalnog razloga – sudara komercijalnih interesa u naftnoj industriji, gde se, kao i ranije, ostvar uju najveći sivi prihodi.

Uoči lokalnih izbora u Ukrajini počinje da se formira zanimljiva koalicija protiv Porošenka: Kolomojski-Timošenko-Firtaš-Nalivajčenko-Ljaško-Kličko. Naravno, Kličko je već veoma oslabljen, ali na birače u provinciji još može da utiče. A sva ostala antiporošenko koalicija – sve jedan bolji od drugoga – razbiće ga, ni Amerikanci neće pomoći. Međutim, to je samo prvi talas konflikta koji je zapljusnuo medije, drugi je mnogo zanimljiviji.

Dobro je poznato da revolucija jede svoju decu. Sitne i srednje karike „revolucionara“ već su dobro pročišćene – neki su izginuli na frontu, neke su likvidirali svoji (Saša Beli – Aleksandar Muzičko). Došao je red na velike „revolucionare“. Kličko je već bezmalo spremljen za otpisivanje, utoliko pre i premijer Jacenjuk.

Od onih koji su na vlasti ostaje samo Porošenko. Ali neko ga mora zameniti, a ne može se jedan korumpirani zameniti drugim. Korumpiranog može da zameni samo borac protiv korupcije. Nalivajčenko je odlučio da, uz pomoć CIA, isproba takav način, prenoseći običan poslovni konflikt između svojih u PR-prostor i pošto ga je samim tim doveo do eskalacije ne dopušta nikakvu mogućnost za dogovor.

Zašto je to bilo potrebno Nalivajčenku? Ovo pitanje nije pravilno postavljeno. Pravo pitanje je – zašto je to bilo potrebno Amerikancima? Jer, Nalivajčenko je ličnost koja je apsolutno pod njihovom kontrolom, naročito ako se uzme u obzir njegovo američko državljanstvo. Zato ćemo drugačije formulisati pitanje: zašto je Amerikancima (tačnije, CIA, pod čijom kontrolom se nalazi Nalivajčenko, a koja je tako ušla u sukob sa Stejt departmentom, koji računa na Porošenka) bilo potrebno da prenesu poslovni konflikt provincijskih elita ukrajinske vlasti na javni nivo?

Odgovor se najverovatnije nalazi u sledećem. Kako pokazuju sve poslednje ankete u Ukrajini, politički potencijal Porošenka bliži se nuli. Ako je sa „zekom“ – Jacenjukom – sve jasno jer je on već odavno otpisan, a na njegovo mesto već je određena druga građanka SAD, sadašnji ministar finansija Ukrajine (Natalija Jaresko), onda dužnost predsednika počinje da stvara glavobolju.

Pokazalo se da Porošenko nije toliko jak da ne dopusti Moskvi da realizuje Minsk-2, da nije toliko jak da uvuče Rusiju u rat, da finansijski nije toliko ranjiv da bi se „hranio“ milostinjom (podsećam da je – bez obzira na rat – Porošenkov kapital tokom prošle godine povećan 7 puta). Takav Porošenko počinje da smeta Amerikancima, kojima je potrebno da na teritoriji Ukrajine hitno otpočnu konflikt, da u njega uvuku Rusiju i u tom sklopu potpuno potčine sebi Evropu i propišu joj još uvek tajni Sporazum o Transatlantskom partnerstvu. Odnosno, Amerikancima je potrebno da maksimalno pogoršaju situaciju u Ukrajini, a za to je potrebna čvršća i finansijski manje nezavisna ličnost. Prema njihovom mišljenju, takva ličnost je Nalivajčenko, tim pre što je Porošenko sam svojim rukama formirao protiv sebe prilično ozbiljnu koaliciju.

U tu logiku uklapa se i odluka austrijskog suda da pusti (tajkuna) Firtaša. Još tada je takva odluka izazvala pitanja – za kakvu igru ga oslobađaju Amerikanci. Sada ta igra postaje jasna: još pre predsedničkih izbora 2014. Firtaš, Porošenko i Kličko održali su zatvoreni sastanak na kojem su se dogovorili o budućoj raspodeli mesta i snaga. Oslobađanjem Firtaša Amerikanci su dali zeleno svetlo za formiranje koalicije protiv Porošenka. Očigledno je da je ona već formirana i sad je na redu pitanje o medijskoj ličnosti te grupe koju će ona kandidovati kao alternativu Porošenku. Po odobrenju Amerikanaca takav kandidat je – Nalivajčenko.

Iz ove situacije proizlazi još čitav niz prilično zanimljivih zaključaka. Prvo, Porošenko ima ozbiljne probleme sa ličnom bezbednošću pošto Amerikancima ne ide na ruku da čekaju sledeće predsedničke izbore, a još jedna sakralna žrtva na oltaru Majdana neće naškoditi. Budući da će se izbori održati najesen, onda je neophodno uklopiti sa njima i izbore za predsednika. Prema tome, Porošenko ima važne dleme u vezi s tim da li će poživeti do jeseni.

Za njega bi najbolja varijanta bila dobrovoljna ostavka zbog zdravstvenog stanja (npr., jetra). Ali takva varijanta sigurno ne odgovara Amerikancima. Njima je potrebno stradanje lidera ukrajinske nacije zbog fanatika iz KGB, da bi uspomenom na njega osvetlili uzdizanje novog lidera nacije. Nije uspelo pretvaranje Porošenka u Hitlera. Ali da li će se Nalivajčenko snaći u ulozi ratnog huškača? Veliko je pitanje.

Ukrajinci, tačnije, cela politička klasa, nisu primetili kako su od gazda svoje zemlje postali samo sluge, izvršioci tuđe volje, marionete. Pritom su njihove funkcije i kapitali prestali da igraju bilo kakvu ulogu u očima Amerikanaca – to je samo potrošni materijal, to su lakeji. U tom smislu takođe se može reći da Ukrajina kao zemlja više ne postoji – politička klasa je očišćena i zemlja se u potpunosti nalazi pod spoljnom upravom.

Amerikanci u Ukrajini pokazuju kako postupaju sa onima koji su proćerdali svoju budućnost. Nema govora ni o kakvoj novoj Ukrajini koju ćemo mi stvarati svojim znojem, novcem i resursima. Ostaje samo gubernija (gubernija u sastavu Rusije). Ukrajinska politička klasa u celini, uključujući i vodeće oligarhe, pokazala je svoju potpunu državničku nesposobnost. Zemlja je razorena uz huškanje gomile koju su odgajili političari i oligarsi.

Može li se tim ljudima opet poveriti formiranje države? Ne, naravno. Inače, slične procese posmatramo gotovo na čitavom postsovjetskom prostoru, uključujući i baltičke zemlje. Uzimajući u obzir te dugotrajne procese, neophodno je da Rusija računa na te pretnje i da već danas pripremi adekvatne instrumente za njihovo rešavanje. Koju će varijantu odabrati „elite“ carskih provincija – krimsku ili evroazijsku – zavisiće samo od njih, Rusiju ne treba da interesuje tehnologija procesa.

Prevela – Ksenija Trajković

Izvor: Fakti