Hoće li Srpska valorizovati svoju veličanstvenu pobedu?

Jedna od tajni nemačke dominacije u fudbalu je u tome što se Nemci, kada povedu 1:0 ili čak 2:0, time ne zadovolje: oni hoće da pobede sa 5:0. I takav pristup traje do poslednjeg sudijskog zvižduka. Šesti gol u nadoknadi vremena? Ako može – obavezno!

S druge strane, u odsustvu takvog pristupa leži bar deo našeg tradicionalnog neuspeha u tom sportu. Koliko je miliona navijača nacionalnog tima čupalo kosu proteklih godina i decenija, kada bi reprezentacija, pošto ostvari vođstvo, odjednom promenila stil igre. Povedu bravuroznom, maštovitom, ofanzivnom igrom – pa odjednom „spuste loptu“. Ili se povuku, da bi „vrebali iz kontre“. Ili selektor izvrši zamenu da bi „ojačao srednji red“. Drugim rečima, odreknu se upravo onoga što ih je dovelo do povoljnog rezultata.

Nadajmo se da se slično sada ne dešava i Novaku Đokoviću, koji je, na vrhuncu moći, taman kad se približio samom istorijskom vrhu sporta, naprasno odustao od one sportske drčnosti koja ga je krasila tokom decenije veličanstvenog uspeha – i odjednom proglasio da ga „više ne zanimaju pobede i grend slemovi“, već da „samo želi da uživa na terenu“. Jedino gore od toga bi bilo kada bi istinski počeo da uživa i u porazima. No, nadajmo se da je reč samo o taktičkom potezu a ne preumljenju, odnosno odustajanju od recepta koji ga je vinuo u sfere teniske i sportske besmrtnosti na globalnom, istorijskom nivou.

U svakom slučaju, čini se da je to jedna od onih crta nacionalnog karaktera na kojima bismo mogli još malo da poradimo. Na strahu od pobede. One velike, odlučujuće. Nije da nismo sposobni i da to prevaziđemo, kao što smo dokazali na brojnim sportskim i vansportskim primerima tokom decenija i vekova. Ali smo, mora se priznati, na kolektivnom nivou, u svojevrsnoj „krizi rezultata“. A postoji i ona izreka – moraš da se dokazuješ iznova svaki dan.

Zato bi sada bilo vrlo loše kada bi naša trenutno najuspešnija nacionalna priča, Republika Srpska, pretrpela štetu upravo zbog gore opisanih sklonosti. Održan je nedavno, uprkos ogromnim spoljnim i unutrašnjim pritiscima, veličanstven i uspešan referendum, koji je pokazao vitalnost i države i naroda, a i pružio još jedan dokaz šta sve Srbi mogu kada se ujedine oko zajedničkog i pravednog cilja. Odnosno, da mogu praktično sve. Uspeh referenduma se prelio i na lokalne izbore samo nedelju dana kasnije, kada su iskreni zastupnici referenduma odneli istorijski ubedljivu pobedu a kolebljivci ili nedovoljno hrabri doživeli zasluženi poraz.

Zato sada pomalo brine ono što deluje kao gubitak tempa zvanične Banjaluke. Još uvek nije bilo sednice Narodne skupštine na kojoj bi se proglasili rezultati referenduma, odnosno potvrdila volja naroda i reafirmisao Dan Republike Srpske na način dostojan referendumskog uspeha – bez osvrtanja na u ovoj stvari nenadležni i kompromitovani Ustavni sud, u kojem stranci i Bakirovi poslušnici presuđuju – zaokružujući državni i nacionalni uspeh. I više od toga – reafirmisao suverenitet naroda i svega onoga što je Republika Srpska unela u Dejtonski sporazum, kao suvereni subjekat međunarodnog prava.

Uz to, imamo mlaka, skoro skrušena odazivanja na pozive nedejtonskog Tužilaštva BiH članovima referendumske Komisije na „saslušanje“, pa čak i javna debatovanja oko toga da li predsednik Republike Srpske treba ili ne da Tužilaštvu da iskaz u Sarajevu. Nije jasno zašto se to radi, odnosno dozvoljava. Ako je Republika Srpska imala petlju da uspešno organizuje referendum, uprkos opstrukcijama centralnih organa iz Sarajeva i lažnih optužbi za „antidejtonsko delovanje“ – zašto bi se njeni čelnici odazivali na pozive na saslušanje tih istih, mahom nelegitimnih organa, koji su osporavali legitimitet samog referenduma?

Nije li to davanje lažnog legitimiteta ovim prvima, a delegitimisanje samog referenduma? I nije li to upravo ono što protivnici referenduma – koji su ujedno i protivnici postojanja same Republike Srpske – i žele? Da se postupno delegitimiše referendum, da se opstruiše njegova pravna valorizacija, i da se zamene teze – odnosno da težište i pažnja javnosti budu prebačeni sa priče o uspešnom referendumu i daljih koraka koji logično slede ka daljoj afirmaciji Srpske i povratku Dejtonu, na priču o tome „ko je odgovoran“ za sprovođenje referenduma? Na priču o relegitimizaciji Tužilaštva BiH? Na priču o postepenoj kriminalizaciji ne samo referenduma, već i njegovih glavnih nosilaca – na čelu sa predsednikom Srpske. A to je trenutno na sceni – pozivi Tužilaštva su glavna tema, a ne valorizovanje referendumske pobede.

To je najefikasniji – i, naravno, najperfidniji način da se referendum, njegovi rezultati i njegove eventualne pozitivne posledice, polako ali sigurno obesmisle. Da se pobeda polako, sistematski relativizuje i, na kraju, možda pretvori u poraz. Kao što je bio slučaj sa mnogim našim pobedama. Daš gol i opustiš se. Pobediš u ratu pa onda prihvatiš igru poraženog.

Posle uspešnog referenduma i lokalnih izbora koji su usledili, povelo se sa 2:0. Umesto da se ide na još ubedljiviju pobedu, koja bi bila nedostižna i neupitna – pomalo deluje kao da se krenulo taktikom „čuvanja rezultata“. Znamo kako se to prečesto završi. Protivnik izjednači. Pa onda, pošto je izgubljen pobedički tempo i odbačena pobednička strategija, strahujemo do poslednjeg sudijskog zvižduka. A znamo i koliko su se puta ta strahovanja pokazala opravdanim…

Dakle, nadajmo se da će zvaničnici Republike Srpske završiti, odnosno zaokružiti započeto. Da se ne stvore uslovi za naknadna kajanja poput Radovanovih, nedavno iznetih u nemačkom Cajtu („Jedina greška koju sam napravio ticala se naše vojske. Stalno sam ih kočio, zato što sam vjerovao strancima i drugoj propagandi. Tako sam ih sprečio da postignu još više na bojnom polju“). Da ne bi na kraju referendum, kako je optuživala opozicija, stvarno delovao „savetodavno“. A onda bi bilo pitanje ko bi na neki sledeći uopšte i izašao.

Izvor: Fond Strateške Kulture