Хомеинијева сенка над Сарајевом и Бакиром

Исламска република Иран готово четири деценије након револуције (1979) је не само у фокусу светске политике него се позиционирала као важна препрека геополитичким циљевима либералне демократије и претендент на статус глобалне силе у новом, мултиполарном међународном поретку, формирајући специфичан идеолошки и политички систем, темељен на идеји теократско-републиканског дуализма.

Западу је након краја Хладног рата одговарало постојање Ирана као „непријатељског система“ – Другог и Другачијег, али Иран није прихватио такву ограничену улогу него је постао кључни играч конзервативних идеологија и традиционализма. Истовремено, путем владе Алије Изетбеговића ушао је на велика врата у БиХ а мало касније и у Хрватску. Потпуни амерички неуспех у рату у Ираку и Сирији (од 2003. надаље) отворио је Ирану могућности ширег повезивања с Русијом, Кином, Венецуелом и земљама “Старе Европе” (Немачком и Француском). Будући да су успешне земље у суседству (Кина и четири Азијска тигра) такође утемељене на дуалистичким начелима, Иран се није морао либерализовати као што се крајем Хладног рата либерализовала Источна Европа.

Нуклеарне амбиције Ирана и воља нове администрације САД да то не дозволи, да употреби сва средства да то спречи, представљају нови оквир сукоба. Иако је реч о поводу, штавише релативно оправданом поводу за сукоб, разлози су много дубљи а амерички интереси, у региону и целом исламском свету, су порасли и представљају главни узрок свих сукоба, ратова и рушења режима силом НАТО-а.

Амбиције Ирана да се укључи у нову расподелу моћи у оквирима који су шири од регионалног видљиве су из његове вишеструко обнављане молбе за укључивање у чланство Шангајске организације за сарадњу (Shangai Cooperation Organization) те из његовог нуклеарног програма, за који није сасвим јасно је ли претежно војног или претежно енергетског карактера. Иран би хтео развити директнију сарадњу са БРИК земљама (Бразил, Русија, Индија и Кина), а већ је успоставио политичке односе са Русијом.

Иранско-руска сарадња укључује и помоћ у нуклеарним енергетским пројектима, а америчка политика нарочито подозрева због евентуалног дубљег и не сасвим јавног аспекта те сарадње. Осим политичких и војно-безбедносних разлога, иранско-руско повезивање има и енергетско-економски аспект, посебно у вези с евентуалним алтернативним коридорима транспорта енергије у тој регији (Fouskas и Gokaj, 2005). Северно-јужна “осовина”: Москва-Јереван-Техеран (уколико до ње дође) могла би бити важна алтернатива западно-источној “осовини” Вашингтон-Анкара-Баку-Ташкент, и то у подручју у којем и Иран и Русија и Сједињене Државе имају значајне интересе.

Поред чињенице да је Иран развио алтернативни политички систем који се темељи на идеји дуализма и комбинацији републиканског и теократског политичког модела, унутар којега се толерише али и примењује ограничена демократска пракса, Иран се истовремено појављује као исламски образац регионалне силе, која има утицај на неке муслиманске земље, па у њима може играти и стабилизирајућу и дестабилизирајућу улогу. То се у првом реду односи на Ирак, чија је шиитска популација прилично бројна и са којом Иран поступа одмерено и корак по корак – знајући да постоје обавезе које ова заједница и институције власти морају осећати према улози и америчким интересима.

Иран врло често демонстрира “тврду силу” (hard power) и легитимише се као агресивни играч на геополитичкој сцени, нарочито зато што има и капацитет за развој нуклеарног оружја те за војне акције регионалног карактера. Иран не скрива амбиције да буде респектабилна сила у глобалним размерaма. Све га то чини значајном земљом и у глобалним оквирима, нарочито у контексту развоја мултиполаризма у савременом свету.

Иран је био и остао највећа препрека доктрини и пракси либералног интервенционизма, а тиме и амбицији да се крај Хладног рата а посебно бруталне и крваве победе у арапском свету у задњим годинама искористе за апсолутну и неповратну глобалну превласт и хегемонију либералне демократије која је поражена чак и у САД. У идеолошком смислу Иран је имао сличну улогу коју је за време Хладног рата имао Совјетски Савез, те се – нарочито након 2001 – успоставио као главни идеолошки контрапункт и антипод либерално-демократској глобалној амбицији. Истовремено, Иран је постао дио теорије и праксе о глобалној и свеприсутној опасности од исламског фундаментализма, те о општем рату против тероризма, и заузео место оног нужног злог и опасног фактора међународних односа, насупрот којем се редефинисала и сама либерална демократија – нарочито у околностима у којим је крај Хладног рата означио и нестанак видљивог и познатог непријатеља. У том смислу Иран и Запад требали су један другог јер су један другоме били жељени противник. Јачање једног стварало је оправдање за постојање оног другог. Парадоксално је дакле да се истодобно с јачањем тензија у односима између Запада и Ирана појавио и висок степен потребе обеју страна да се, у сталном сукобу, потврђује оправданост постојања и деловања оба актера сукоба.

Јачајући утицај америчких савезника у региону (Саудијске Арабије, Катара и Уједињених Арапских Емирата) ојачао је истовремено и конзервативне снаге у самом Ирану. Иран и Запад требали су дакле један другог да би консолидовали властите политичке системе и идентитете након хаоса и ратова у арапском свету и злочина и нестабилности које су ти ратови и њихов укупан резултат донели на три континента.

Међутим, све анализе у сфери значаја различитости политичких система и глобалне равнотеже, престале су бити важне, пред чињеницом која најпотпуније обележава положај Ирана у светској заједници и њен однос према тој заједници. То је улога ове земље у спонзорисању тероризма, у подршци терористичким организацијама и појединцима и њеној активној улози на свим ратним жариштима, која је дестабилизирајућа и изразито негативна. Нарочито на просторима бивше Југославије, у ратном сукобу, Иран је само извозио радикалну исламистичку идеологију, обавештајце и убице првог реда, те огромне количине оружја, које су са знањем америчке владе, преко Хрватске, стизале на ратиште БиХ. Дакле, у мултиетничкој БиХ за иранску државу постоји само једна страна коју идеолошки, пропагандно и логистички подржава – коју наоружава за убијање других верских или етничких заједница. А то отвара питање: може ли улога Ирана икада бити позитивна за БиХ и може ли икоме требати таква политика и држава?!

Свакако је ту и дилема: како, откуда и откада се шиитски Иран позиционирао међу сунитским муслиманима у ризичном делу БиХ који представља бошњачко-хрватску федерацију?

Контакти и сарадња између бошњачког политичког естаблишмента и иранског државног врха започели су 1979. године, победом Хомеинија. Настављени су 1992, када су тадашњи председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић и његов син Бакир постигли начелни споразум о војној, политичкој и привредној сарадњи.

Наредне су године у Иран отпутовали Изетбеговићеви најповерљивији ратни сарадници Хасан Ченгић и Омер Бехмен како би договорили механизме војне помоћи, која је уз пошиљке оружја и муниције за Армију БиХ подразумевала и долазак иранских војних инструктора (касније распоређених од Сарајева до Бихаћа), али и агената иранске тајне службе ВЕВАК. Службено је обавештајна сарадња с Иранцима започела 1994, када из БиХ у Техеран одлазе Бакир Алиспахић, Ирфан Љеваковић и Неџад Угљен, а потом и прве групе „курсиста“, пажљиво селектираних, верски и идеолошки проверених кадрова, који су у Ирану похађали специјалну обуку. Ирански утицај на војне и полицијске структуре се спроводио под директним надзором Изетбеговићевог војног обавештајца Фикрета Муслимовића и Зијада ефендије Љеваковића.

Након што се под снажним притиском Американаца Алија Изетбеговић у фебруару 1996. (после упада војника ИФОР-а у камп на Погорелици) формално одрекао иранске војне и обавештајне помоћи, активна улога иранских емисара у БиХ замаскирана је оснивањем бројних културних, научних и образовних организација, институција и удружења.

Ирански културни центар у ратном Сарајеву 1994. године отворио је тадашњи ирански министар спољних послова, Али Акбар Велајати. У складу са дугорочним циљевима Ирана, боравак обавештајних служби Ирана у БиХ прикриван је маском хуманитарног рада, оснивањем разних курсева, школовањем и стручним усавршавањем држављана БиХ у Ирану. Разграната је мрежа хуманитарних организација, научних института, удружења грађана, културних друштава, приватних предузећа кроз чији су се рад обављале обавештајне активности: Научно-истраживачки институт ИБН СИНА, Центар за културу Исламске Републике Иран у Сарајеву, РТВ ИРИБ (Ирански радио и ТВ сервис), Иранска новинска агенција ИРНА (касније премештена у СиЦГ), Друштво иранско-босанског пријатељства, Персијско-босански колеџ, Ирански центар за реконструкцију и развој ИРЦА, Удружење грађана НУР (свјетлост), Удружење грађана Фатих, Удружење грађана Кевсер, Хуманитарна организација Обнова, ХО Хасиб, ХО Бирдс-Естехлал Институт – Техеран, ХО Ирански црвени полумесец, ХО Косар, ХО Мост пријатељства, д.о.о. Дуга, Хеyва д.о.о. и друге, Фондација „Мула Садра“, Телевизије Сахар, Бехар и ИРИБ.

Блиска сарадња високих официра Армије БиХ Фикрета Муслимовића, Енвера Мујезиновића и Џемала Најетовића са припадницима Иранске револуционарне гарде која је успостављена у ратним годинама, у мирнодопским је условима настављена кроз Друштво иранско-босанског пријатељства, у којем су некада најутицајнији војни обавештајци посебно активни. Претпоставља се како је, поред Научноистраживачког института Ибн Сина, најважнији пункт Иранске револуционарне гарде у БиХ Персијско-босански колеџ који је отворен 1999. у Илијашу код Сарајева. Наводно је ирански колеџ основан са циљем и прикривања идентитета припадника Револуционарне гарде, који у БиХ долазе с дипломама наставника, а заправо се баве обавештајним пословима.

У првој седмици марта 2017. године, Национално безбедносна агенција САД је објавила посебни извјештај о деловању Иранске обавештајне заједнице у БиХ. Извештај заправо представља пресек сазнања о деловању и активностима иранских обавештајаца у последњих петнаест година, и базирана је на подацима које је прикупила Обавештајно-безбедносна агенција (ОБА) БиХ.

У извештају 2783 НСА, посебна пажња посвећена је акцији шифрованог назива „Платон“, коју су службеници ОБА-е провели у најстрожој тајности. Тај извештај има службени назив „Анализа оперативне акције ‘Платон’“, а сачињен је 7. јуна 2009. године и заведен под бројем УР-04-429/09, куцан је на више од стотину страница. Осим информација ОБА-е, у извјештају НСА-е коришћене су и информације до којих су дошле западне обавештајне службе. „НСА располаже са око 650 имена припадника највише иранске, али и још неколико обавештајних служби исламских земаља у БиХ, док је у службама у БиХ у оптицају још 330 имена. Тај број од скоро 1.000 припадника тајних обавештајних служби Ирана, Пакистана, Кувајта и Саудијске Арабије је алармантан и представља посебну кочницу на путу БиХ ка НАТО-у, али и представља велику претњу за националне безбедности западних земаља, а нарочито САД“, стоји између осталог у извештају НСА-а.

„Према подацима ОБА-е, од БиХ грађана на листи се налазе Амел Хаџимејлић и Халил Елезовић, рођен у Стоцу, бивши преводилац једној групи држављана БиХ који су завршили обуку код Иранаца у кампу „Пазарић“; тренутно борави са супругом у касарни у северном делу Техерана. На списку су и Мидхат Хаџалија и Есмир, извесни Мехо, као и Рамиз Мулаомеровић“, стоји, између осталог у извештају НСА, у којем је наведено да је ОБА највише података сакупила за Мулаомеровића који је једно време био одборник у Скупштини општине Трново, али је радио и у СЈБ Трново и ПУ Тарчин, те у Агенцији за истраживање и документацију (АИД).

„Према расположивим подацима Рамиз Мулаомеровић је боравио у Ирану током 1995. када се налазио у групи држављана БиХ који су упућени у Иран и том приликом је користио лажну путну исправу на име Амер Хоџић. Том приликом са њим су у Иран отпутовали и Абаз Ћутук, Мевлудин Бабајић и Салих Пинџо. Радио је за Министарство обавештајних послова и сигурности Ирана (МОИС), у Пазарићу га је обучавао лично Али Бајет. У току 1995. године био на обуци у Ирану. Након повратка у БиХ, одржавао сталне контакте са иранском обавештајном службом“, наводи се у извештају ОБА.

Такође, откривено је да је и читав низ интелектуалаца постао саставни део иранских обавештајних служби, а посебно МОИС-а. Један од њих је, према тврдњи из извјештаја ОБА-е, и професор Филозофског факултета у Сарајеву, Невад Кахтаран, а затим и директор Радио ТВ Исламске Републике Иран у Сарајеву (Ириб) Мухамед Реза Голзарди.

За босанске безбедњаке посебно је био интересантан и један од људи који је држављанство БиХ добио захваљујући свом учешћу у рату – Јавдан Амјад звани Меџид, припадник Комитета шиитске организације која делује на подручју БиХ. Његово име се помиње и у више оперативних акција шифрованих имена „Сидро“ и „Маратон“, где је недвосмислено закључено да ради за више тајних служби Ирана, а да је у сталном контакту са шефом ИРГЦ-а Али Сабетом.

Присуство припадника иранске тајне обавјештајне службе у БиХ нагло је појачано од почетка 2012. године, као и активности иранских службеника и дипломата.

„Често се помиње и име новог градоначелника Зенице, Фуада Касумовића, те његова веза са иранским тајним службама. Сарадња Касумовића почела је још у време док је био заменик директора царине“, стоји у извештају НСА-а.

С тим у вези западне обавештајне службе тражиле су податке о (не)службеном боравку Фуада Касумовића у Ирану крајем јуна 2012. године. Иако је тврдио да је тамо званично, касније је то демантовао и рекао да је ишао приватно и о свом трошку. Посета је трајала 5 дана и према подацима западних служби Касумовић се тада сусрео са Аболгхасем Пархизкаром (један од највише рангираних официра ВЕВАК-а, односно МОИС-а). Интересантно је да је Аболгхасем Пархизкар два пута током 2014. године посетио БиХ али са дипломатским пасошем и оба пута се тајно срео са Фуадом Касумовићем, наводи се у извештају НСА. Да ствар буде озбиљнија, након повратка из Ирана Касумовић, који је тада обављао дужност заменика министра финансија и трезора БиХ, организовао је ифтар-вечеру за амбасадора Ирана и његове сараднике у сарајевском хотелу „Загреб“. За то је експресно сазнала Амбасада САД и одмах започела својеврсну истрагу о вези Касумовића и Техерана. Према изворима ОБА-е, задњих година (од 2012. године) особе повезане с иранском обавештајном службом највише контактирају представнике невладиног сектора и особе окренуте радикалном исламу и тероризму.

Из анализе иранског присуства у БиХ и кретања њихових дипломата и службених лица, након посебне и заједничке анализе Граничне полиције БиХ и Обавештајно безбедносне агенције БиХ, може се извући неколико закључака:

1. Појачано је присуство иранских службених лица и дипломата у БиХ, видљиво у поступцима политичког врха у Сарајеву, посебно Бакира Изетбеговића који прима у приватну посету, у кругу породице, у властитом дому, иранског министра културе Сејид Мухамед Хусеинија – 14.1.2013. и поновљену, ненајављену посету 28.5.2013. две недеље након прогона двојице дипломата. Стална комуникација Бакира Изетбеговића са амбасадором Исламске Републике Иран у БиХ Сеyед Хосеин Рајабијом те Изетбеговићева посета Техерану 24. и 25. октобра 2016. године, те пријеми на највишем нивоу од стране Ајатолаха Али Хамнеија и председника Исламске Републике Хасана Роханија, потврђују интерес и намеру обе стране (СДА и укупна бошњачка политика са једне стране а Иран са друге) да се та сарадња настави и интензивира без обзира на оштро америчко-израелско противљење.

2. Интензивна активност и кретање унутар БиХ, контакти са невладиним сектором и лицима индицираних на радикални исламизам и тероризам, поготово контакти са лицима из Г.Маоче као и учестали преласци границе на готово свим постојећим граничним прелазима (начин провере пропусности граничних прелаза) у време верских и државних празника, када је надзор над преласком умањен, показују да иранске службе користе територију Босне и Херцеговине као простор из кога врло лако улазе у Србију а преко Хрватске и у Европску унију. Регистрована су и одустајања од преласка границе, у многим случајевима, након што уђу у пограничну зону БиХ, што недвосмислено указује на присуство иранских сарадника у Граничној полицији БиХ, који откривају степен надзора који се у датом тренутку врши на граници и евентуални, повећани ризик од преласка границе.

3. Ипак, Одлуком министарства безбедности БиХ, којим је тада руководио Фахрудин Радончић, ирански дипломати Хамзех Доолаб Ахмад и Јадиди Сохраб, проглашени су непожељним особама и протерани су 14.5.2013. Иако су деловали као други и трећи секретар у амбасади, утврђено је да раде за министарство националне безбедности Исламске Републике Иран (МИСИРИ). Протеран је и Мухсин Баyат Гиасхи.

Анализом и поређењем доступних информација о идентитетима из различитих националних извора, могуће је пратити и поступке иранских безбедњака и обавештајаца и са лажним идентитетима. Утврђено је да иранске службе користе идентификацијска документа следећих држава: Босна и Херцеговина, Либан, Ирак, Турска, Сирија, Израел (преко Хамаса и Палестинске управе у Гази)…

У суштини Иран није признао Косово и никада није подржавао ни лобирао за Албанце.

Када се сва политичка кретања и интереси у сфери деловања Исламске Републике Иран анализирају, однос према овој регионалној сили не може бити једноставан.

Сарадња Ирана и Русије и дубоко партнерство у самој БиХ не би смело изазивати забуну ни недоумице. Босна и Херцеговина је у пројекцији Исламске Републике Иран важна одскочна даска за Европу те важан мост до сунитских муслимана који на босанске муслимане гледају са пијететом. Иран се никада неће одрећи својих позиција у БиХ нити амбиција да преко ње снажно делује у Европи и међу сунитима. За Иран босански муслимани су управо тројански коњ за улазак у оба света, која се традиционално, историјски и културно налазе у идентитету босанских муслимана.

Зато су иранске позиције искључиво базиране на њиховом односу и вишедеценијској сарадњи са муслиманима тј. породицом Изетбеговић, Младим муслиманима и Странком демократске акције. Сви интереси које је Иран формулисао и пре рата у БиХ и потврдио у самом рату задржани су и у новој стратегији међународне и верске политике Ирана. И то ниједно савезништво не може променити.

Узурпација Босне и Херцеговине коју Изетбеговићи врше већ четврт века мора бити онемогућена и заустављена а непријатељски орјентисаним исламским земљама које нуде модел властитог политичког уређења европским муслиманима мора се смањити маневарски простор у БиХ и морају се онемогућити у деструктивним политикама.

Сентименталност и погрешно разумевање интереса и међусобних односа који владају између регионалних и светских сила не сме бити препрека правилног разумевања иранске позиције у БиХ и формулисања адекватног одговора на такву политику. Иран је у Босни и Херцеговини непријатељски оријентисана земља!

Извор: Фонд Стратешке Културе