Hoze Muhika sa Kusturicom o slobodi, bankarima, životu …

U filmu „Taksista” Martina Skorsezea, koji je obeležio sedamdesete godine, glavni junak, kojeg tumači veliki De Niro, prolazi sve faze tipičnog antijunaka dvadesetog vijeka. Nezaposleni momak stiže u metropolu, kali se na njujorškim ulicama, zaljubi se u ženu koja vodi političku kampanju, ona shvati posle nekoliko sastanaka da on nije njen par (klasna distanca), taksista od toga poludi, ošiša se kao panker, promeni pogled na svet, postaje politički svestan. U jednom trenutku sreće mladu devojku za koju, kasnije, saznaje da je prostitutka. U kreščendu filma ubija makroa i čitavu bandu, oslobađa devojčicu.

Čini u isto vreme i zločin i dobro delo. Isto tako me je predsednik Urugvaja Hose Muhika, u našem prvom razgovoru, odgovarajući na pitanje šta misli o bankarstvu uputio na svoju burnu revolucinarnu prošlost. „Ti Kusturice misliš da su oni koji pljačkaju banke kriminalci!? Varaš se, kriminalci su oni koji formiraju banke”, kaže nekadašnji tupamaros, gerilac koji se borio protiv fašističke hunte u Urugvaju, učesnik otmica, uličnih borbi, čovek koji je deset godina na robiji proveo u bunarima i, na kraju, spas tražio u razgovorima sa mravima! Kada je izašao iz zatvora bilo mu je jasno da je hunti došao kraj.

Tada je gerilsku borbu i surovu prošlost zamienio političkom karijerom. Kada je stigao svojom „vespom” u Vladu Urugvaja, da tamo započne svoj prvi radni dan kao ministar poljoprivrede, čovek sa parkinga ga je pitao: „Koliko dugo nameravate da ostanete?” Muhika je parkirao „vespu” i odgovorio: „Prilično dugo!” Tako je i bilo. Dva puta uzastopno bio je predsednik Urugvaja, smanjio je nezaposlenost za 47 posto, znatno povećao bruto društveni proizvod, a na moje provokativno pitanje da li je tačno da u Urugvaju ima 3.000.000 stanovnika i 8.000.000 krava, nasmejao se i rekao: „Ništa ti Kusturice ne znaš o Urugvaju. Imamo 13.000.000 krava i šest milijardi dolara godišnje od izvoza mesa!

Muhika nije napustio predsedničku palatu zato što je izgubio izbore. Po urugvajskom zakonu nije mogao da se kandiduje treći put. Nikada neću zaboraviti dan kada je predao lentu svom nasledniku! Napušta tron, silazi sa scene koja je za tu priliku izgrađena na glavnom trgu! Silazeći odlazi da pozdravi stotine hiljada ljudi koji su se okupili da uveličaju svečanost! Kao filmski reditelj gledao sam na mnogim scenama sveta i crvenim tepisima freneziju koju izazivaju filmske zvezde, ali ovakvo oduševljenje, iskrenu ljubav naroda prema svom političkom vođi, niti sam video, niti mislim da će se bilo gde u svetu spontano desiti. Snimao sam ga kako se približava svom „folksvagenu”, svojoj bubi koju nije hteo da proda nekom šeiku jer je taj automobil zapravo poklon i, držeći kameru, bio sam pometen od gužve u koju sam upao. Mogao sam da stradam kao statista na asfaltu Montevidea.

Pridigli su me asistenti i ubrzo je naš automobil sa kamerama krenuo u potragu za sada već bivšim predsednikom Urugvaja. Na putu prema svojoj kući Muhika je sipao benzin i platio iz svog džepa, a ja sam mislio kako je divno da postoje ljudi kao što je bio naš patrijarh Pavle. U jeku dominacije novca i tiranske moći tržišta, teške zavisnosti od bogatstva, ljudi ipak najviše vole one koji su na suprotnoj strani i koji nam govore da je sloboda izvan te epidemije!

* * *

Razgovor se odvija u domu Hosea Muhike… On recituje stihove tanga. Pa kaže: „Brate, tango je čista nostalgija. Peva o onome što si imao i onome što nisi imao, on je za ljude od preko četrdeset godina. Za one koji su u životu naučili da gube. Da bi zavoleo tango moraš da otpatiš, da pretrpiš nekoliko poraza. To je intimna stvar, nije deo mnoštva.”

* * *

Kada si počeo da razmišljaš o ideji socijalne pravde?

— Ne znam, dosta rano. Kada sam imao 14, tada sam se pridružio jednoj studentskoj političkoj grupi.

Znači i pre nego što si se zaljubio?

— To mi se desilo onda kada i prva ljubav. Političke ideje često dolaze s ljubavlju. Istovremeno. Prvi put sam se politički aktivirao u studentskoj grupi „Anarhistička inspiracija”. Anarhistički pokret je bio prilično snažan u Urugvaju, sa njim je, zapravo, počelo stvaranje sindikalnog pokreta. Još se sećam nekih slogana, recimo: „Bolje da te otpuste zato što si se borio za svoja prava nego zato što si loš radnik.” Za razliku od današnjih, nekadašnji anarhisti želeli su da rade, samo nisu želeli da ih neko eksploatiše. Za svoje proleterske ideje Urugvajci mogu da zahvale baš tim starim anarhistima. Sećam se, majka me je poslala u srednju školu, obrađivali smo i malo parče zemlje. Bio je to naporan posao i tada je počeo moj socijalni i politički aktivizam, koji se nastavio do današnjih dana.

Kako kombinuješ uzgajanje hrizantema sa tom svojom političkom osvešćenošću? Postoji li među njima neka veza?

— U mom kraju živela je mala grupa imigranata iz Japana koja je gajila cveće. U tome su neki od nas našli pribežište jer smo, uz malo zemlje i puno teškog rada, nalazili načine da preživimo. To je jedina veza između to dvoje. Tada smo prodavali mnogo cveća, ali onog pravog. Danas, kada na sceni imamo fikciju, cveće se pravi i od plastike. To cveće samo izgleda kao da je pravo i ljudi ga kupuju jer dugo traje, pa groblja ne moraju redovno da posećuju. Jer – cveće neće uvenuti. Imam u bašti baš hrizanteme, pokazaću ti kasnije, baš niču pupoljci.

Da li su te hrizanteme i prodavanje cveća približili onome što čini suštinu ljudskih bića? Pitam jer je to veoma neobično. Revolucionari obično dolaze iz drugačijeg okruženja, sveta u kome ima oružja, odlučnosti, žilavosti, ali nema cveća…

— Cveće je veoma žilavo. Na jedan nežan način. Ono je delikatno, može da se razboli i potreban je mudar uzgajivač koji može da razlikuje sve njegove boje. To je rafiniran proces, zasnovan na pažljivom posmatranju. Cveću je potreban neko ko tačno zna šta radi, ono ne traži mnogo ulaganja, ali onaj ko ga uzgaja mora da bude neko ko ima mozga.

Veruješ da cveće oseća bol?

— Da, uopšte ne sumnjam u to. To je naučno dokazano, da je cveće sposobno da oseća.

Čini li ti se da je tvoj osjećaj za humanost rastao uz tvoj odnos sa biljnim svetom?

— Naravno. Sebe definišem kao ateistu, ali nisam sasvim siguran da sam to zaista. Veliki sam obožavalac prirode. Postoje ljudi koji se u prirodi osećaju usamljeno. Ali, u prirodi ne postoji samoća ukoliko ste u stanju da pažljivo posmatrate život koji se tu odvija. To je neumorna laboratorija. Samoća potiče iz nas samih, jer smo slepi za svet oko sebe. Moje divljenje prema prirodi je toliko da bih mogao da kažem da sam skoro pa panteista. Duboko u svom biću prirodu smatram božanstvom. Budući da je čovek životinja koja može da razvija svoj intelekt i dosegne apstrakciju, njegovo pozvanje jeste da biološkoj prirodi podari svest tako da ona može da se reinterpretira.

Žan Žak Ruso je rekao da je čovečanstvu sasvim dobro išlo dok nismo stvorili društvo. Slažeš li se s tim?

— Ljudi su društvene životinje. Seme društvenosti je posejano u našoj biologiji. Kao ni mačke, ni ljudi ne mogu da žive sami. Igra je u tome što se uz razvoj tehnologije rodila i vrednost, pa je došlo do stvaranja različitih klasa. Oni koji dominiraju i oni nad kojima neko dominira. Ljudi su, zatim, izmislili sveštenstvo, armije onih koji su ubirali poreze, izmislili su birokratiju, koja živi na račun onih koji rade i plaćaju poreze. To je sve društvo, koje nam je, istina, dalo i progres, pa danas živimo prosječno 40 godina duže nego što su živeli ljudi u, recimo, 1870. godini.

Šta misliš, šta nam je ostalo nakon Francuske buržoaske revolucije?

— Stereotip. Verujemo da je deklaracija o pravima sveta i da su ljudi jednaki zbog nekog važnog spisa. Ali, to jednostavno nije slučaj. Neki imaju više prava od nekih drugih. Ostala nam je još jedna važna stvar – ekstremni racionalizam. Napravljen je nered u ljudskoj svesti. Robespjer je bio lud. Stavio je Boga razuma na oltar, ali nije upalilo.

Nije uključio nagone?

— Nije uključio osećanja. Izostavljeno je ono što neko oseća.

Emocionalna inteligencija…

— Tako je, to je seme sveukupne naše inteligencije. Odluku prvo donese naše srce, pa onda naša glava smisli argument. Mi, međutim, verujemo da je obrnuto. Ali nije tako, jer čoveka pre svega drugog određuju osećanja.

Kako dopreti do ljudskog ega, kako ga svesti na meru uz koju će biti moguće pobediti materijalizam? Jer, kapitalizam je socijalni darvinizam…

— Slažem se sa tim. Imamo dvostruku borbu. Sa jedne strane, moramo u obzir da uzmemo materijalni svet i zahteve ljudi koji su kapitalizmom uplašeni dok, sa druge, moramo da nađemo način kako da resurse kapitalizma iskoristimo kako bi stvari išle u pravcu za koji mi mislimo da je pravi. Istovremeno, moramo da formulišemo i drugačiju kulturu; ne živim ja u strogom asketizmu tek tako. To je moj način da ukažem na značaj borbe za slobodu. Hoću da poručim ljudima da oni koji putuju s malo prtljaga imaju manje stega i da, duboko unutar sebe, žive srećnije nego oni zaokupljeni zgrtanjem bogatstva. Znam da je to teško, ali svaka revolucija je teška. Mnogi kažu: „Sjajno, kakav predsednik, vidi kako živi.“ Ali, drugi predsednici nastavljaju da žive kako su oduvek živeli, ne pada im na pamet da me imitiraju. Problem je u tome što jedna lasta ne čini proleće. Da bi se postigla makar i mala promena potrebno je mnogo ljudi.

Bio si izložen jednoj vrsti socijalnog izazova. Kada si prešao granicu i shvatio da ćeš učiniti nešto zbog čega bi mogao da završiš u zatvoru?

— Nisam bio svestan šta će se dogoditi. Pripadam generaciji koja je verovala da je socijalizam bio odmah tu, iza ugla. Lenjin je u velikoj meri bio u pravu kada je govorio da je neophodno stvoriti državu koja će težiti tome da društvene klase postanu stvar prošlosti. Moja mladost pripada svetu iluzije, kao i mnoge druge. Dok se istorija dešavala shvatili smo da su stvari, zapravo, teže. Da je, ukoliko želimo da čovečanstvo bude bolje, kulturni aspekt važniji od materijalnog jer se prava promjena dešava unutar nečije glave. Mnogi koji su imali socijalistička uverenja, a koji su emigrirali ka kapitalizmu, trude se da kapitalizam predstave boljim nego što jeste. A postoje i oni poput mene, koji se trude da učine šta mogu unutar kapitalizma iako znam da on nije rešenje. Moramo da nađemo druge puteve.

Kako si o slobodi razmišljao dok si bio u zatvoru?

— Shvatao sam je imaginarno. Nisam tada znao ni kada ću ni da li ću da izađem. Znao sam samo da ću kada se to desi svakako nastaviti s borbom. Jer, ono što me motiviše jeste borba. Pola sata nakon što su me pustili na slobodu prvo sam poljubio majku, a pola sata nakon toga već sam bio na protestu. Ostao sam takav, uvek politički aktivan.

Militantan…

— Da, ja nisam predsednik, ja sam militantan… Znaš, većina ovoga o čemu ti danas pričam rođeno je tokom tog mog desetogodišnjeg usamljeničkog boravka u zatvoru. Bez te duboke usamljenosti danas ne bih bio ono što jesam. Bio bih besplodniji, frivolniji, površniji. Više bi me vodila težnja ka uspehu, kratkoročno bih razmišljao, uobrazio bih se, bio oholiji. Nekada je ono što je loše zapravo dobro. A nekad je obrnuto. Ljudi su komplikovana bića.

Šta je za tebe danas sloboda?

— Sloboda je vreme, vreme da radimo ono što volimo. Slobodan sam kad se bavim svojim hobijem, nečim što volim, nečim što me motiviše… Neko može da kaže da je to, zapravo, moj očajnički beg od saznanja da sam smrtan. Ali, borba za slobodu je, u stvari, ljubav prema životu. Ukoliko sve svoje vreme potrošim na zarađivanje novca, na plaćanje kredita ili kupovinu nečega što mi je potrebno, onda nisam slobodan već sam savremeni rob. Opet, ako postoje drugi ljudi koji svoje vreme troše da bih ja bio slobodan, onda ni ja ne bi trebalo da imam slobodu i da svoje vreme trošim kako želim. Sloboda ne može da se ima na račun drugih, koji žrtvuju svoju slobodu. To je eksploatacija. Zato ja ne mogu da se složim sa kapitalizmom.

Rekao si da je pojava banaka, zapravo, najveći zločin, pošto banke uzimaju novac radnih ljudi i na njemu zarađuju…

— Nesumnjivo je tako. Ja razmišljam slično ranim hrišćanima… oni nisu znali za interes… za kamate. Ali, smatram da smo za sadašnju situaciju svi odgovorni jer smo osmislili društvo koje se oko toga okreće…

Šta bi radio da imaš osamdeset milijardi dolara?

— To se nikada neće desiti. Ali, ako bih imao toliko para verovatno bih živeo onako kako živi milijarder, očajnički bih razmišljao o tome ko pokušava da me opljačka jer, što se mene tiče, mora biti da je svakom milijarderu to glavna briga…

A šta bi sa tim novcem uradio za svoju zemlju?

— Ne bih stigao o tome da mislim jer bih taj novac vrlo brzo podelio unaokolo… Čovečanstvu su potrebne ogromne investicije da bi se spasli životi… Moramo da se pozabavimo klimatskim promenama. Moramo da prebacimo ogromne količine slane vode u srce Sahare, moramo da stvorimo nove reke od leda koji se topi na severu Sibira. Moramo da stvorimo pijaću vodu u Mongoliji, u sušnim delovima Azije. Moramo da pokušamo da nastanimo Patagoniju, to je moguće. Mogli bismo da promenimo klimu pustinje Atakama, najsuvlje na svijetu, i tamo da zasadimo drveće. To je moguće izvesti, ljudi to mogu. Umesto da proizvodimo kola koja vrede milion ili dva miliona dolara.

Da li je to pitanje egoizma? Ili altruizma?

— Činjenica je da najveće kapitalističke ekonomije sveta nemaju motivaciju da učine pravu stvar. Jer, ako bi rešili da siromašne izvuku iz kandži nemaštine to bi značilo da bi ih integrisali na tržište, čime bi ugrozili hiperprodukciju raznoraznog đubreta koje ionako biva odbačeno… Sjajno bi bilo kada bismo bili u mogućnosti da umrežimo elementarne aspekte civilizacije tako da osnovne potrebe svih ljudi budu zadovoljene.

Ako razgovaramo o boljem svetu, da li je moguće stvari znatno promeniti bez nekog velikog rata ili katastrofe, kako izbeći apokalipsu?

— Ne znam, zaista ne znam da li ćemo evoluirati. Ne postoji jasno definisana sila koja može pokrenuti apokalipsu, kao što ne postoji ni ona putem koje bismo je mogli izbeći. Nisam siguran kako će se stvari odvijati, ali ako nastavimo ovako kako je bilo do sada ishodište je jasno – priroda će izbrisati ono što bi trebalo da se izbriše. Ajnštajn je jednom rekao: „Ne znam kakvim će oružjem da se vodi Treći svetski rat ali će Četvrti svetski rat biti vođen motkama i kamenjem.” Apokalipsa je moguća. Verujem da živimo u svetu punom slepila, u svetu kojim, zapravo, niko ne vlada. Ili, da to kažem jasnije – jedina vladavina ogleda se u neposrednom interesu ka zaradi… Dakle, nema vladavine koja nam čini dobro…

Možda bi trebalo da promenimo našu percepciju pojma zarade?

— Upravo tako. Moramo da počnemo da razmišljamo na nivou vrste a ne samo zemlje ili klase. To je najteži deo. Ako ne razmišljamo tako onda ne razmišljamo o celini. Postaviti na prvo mesto celo čovečanstvo – to će biti veoma teško. Vlade nisu za to sposobne. Najveći problem nije čak ni u tome, već u činjenici da mi uopšte nismo u stanju da kritički posmatramo svoju situaciju. To ne znači da probleme ne možemo da rešimo, ali znači da nemamo plan. Zašto nivo mora raste? Zašto zagađujemo atmosferu? I tako dalje…

Kada pogledaš unazad, na šta si posebno ponosan?

— Ponosan sam na to što je posao koji sam radio godinama omogućio nekim ljudima koji su žieli u ekstremnom siromaštvu da danas žive bolje. To ne znači promenu čovečanstva – to znači da ljudi imaju priliku da tokom vremena koje im je dato ovde na zemlji imaju udobniji krevet, bolji krov nad glavom, da jedu bolju hranu… Ono što možemo jeste da pomognemo ljudima da im tokom ove avanture koju zovemo život bude malo bolje. To je kao u slučaju mog psa, Manuele. Ona me je pronašla i ja se trudim da joj spremam dobru hranu. Ona živi bolje nego mnogi psi. I to je ono što se računa. Ako pogledamo šta bi to bio „novi čovek”, nisam siguran da nije reč o praistorijskom čoveku. Čovek koji je šetao unaokolo sa neurednom, prljavom kosom i čekićem u ruci nije nikoga eksploatisao.

Prevod – Milica Dimitrijević

Izvor: Politika