Hrvatska između krize, NATO pakta i CIE

U aprilu 2014. godine navršilo se 5 godina od pristupanja Hrvatske NATO paktu. Povodom tog jubileja, Kenet Merten, ambasador SAD u Hrvatskoj je rekao: “Članstvo Hrvatske u NATO znači mir i stabilnost ne samo za region, nego i za ceo svet”. Šef hrvatskog MIP-a Vesna Pusić pojasnila je o čemu se radi: “Mi postajemo svesni koliko su važni stabilnost i bezbednost, posebno na prostranstvu jugo-istočne Evrope”. Da ponovim: posebna uloga Hrvatske ne samo na postjugoslovenskom prostranstvu, nego i na celoj teritoriji jugo-istočne Evrope. Tako se ostvario “vekovni san o oslobođenju Hrvatske”, a nacionalni ponos Hrvata je dobio poseban ukras – okove NATO pakta.

Važno je napomenuti da je Hrvatska prvo postala član NATO pakta, a tek potom EU (2014. godine se takođe navršava godina od trenutka stupanja Hrvatske u EU). Prvi korak na putu ispunjenja zadatka stupanja u evroatlansku alijansu bio je učinjen 1996. godine, kada je Hrvatska uputila molbu za pristupanje u Program Partnerstva za mir (taj program alijansa je počela da sprovodi 1994. godine). Pozitivan odgovor NATO u društveno-političkim krugovima izjednačavan je sa prijemom Hrvatske u OUN (1992). Međutim, pune 4 godine se moralo čekati na odgovor. Tek u maju 2000. godine potpisivanjem Okvirnog dokumenta Programa Partnerstvo za mir u Firenci, Hrvatska je primljena u Program, što je smatrano prvim korakom u procesu prisajedinjenja. Međutim, Hrvatskoj je već sledeće godine predložen mehanizam Intenziviranog dijaloga kao prelaznog koraka ka Akcionom planu za članstvo. Upravo Intenzivirani dijalog deli zemlje koje jednostavno sarađuju sa NATO paktom, od zemalja koje teže da postanu njegove članice. Hrvatska je u Akcionom planu počela aktivno da učestvuje posle poziva na majski susret ministara inostranih poslova Evroatlanskog saveta u Rejkjaviku (2002). Posle ispunjenja odgovarajućih kriterijuma, političkih i vojnih reformi, Hrvatska je na samitu alijanse u Bukureštu 2008. godine, zajedno sa Albanijom, dobila zvaničan poziv da postane članica NATO pakta. Potom je usledilo potpisivanje Protokola o prisajedinjenju sa 26 članica alijanse, proces njegove ratifikacije u svih 26 parlamenata zemalja-članica, ratifikacija Vašingtonskog ugovora od strane sabora Hrvatske u martu 2009. godine, nakon čega je napokon Hrvatska postala punopravni član NATO alijanse. Svečano potpisivanje Deklaracije o okončanju NATO integracija (Zagreb, 25. oktobar 2012. godine) značio je konačno i potpuno stupanje zemlje u NATO pakt. Prijem Hrvatske i Albanije predstavljao je šesti talas proširenja NATO pakta od momenta osnivanja i od prvobitnih 12 država, NATO se proširio na 28 država.

Na unutar-političkoj sceni sve političke snage Hrvatske, od provladinih do opozicionih, bile su jedinstvene po pitanju pristupanja alijansi. U tom istom, čisto propagandnom, jednosmernom pravcu, radili su svi medijski resursi zemlje. Profesionalci i stručnjaci su u jedan glas složno ponavljali da stupanje u NATO pakt predstavlja garanciju prosperiteta i stabilnosti, da će članstvo u NATO paktu predstavljati pozitivan signal za investitore što će uticati i na pozitivan rejting zemlje; jačanje bezbednosti koje za sobom neizbežno povlači članstvo u NATO paktu pozitivno će uticati na razvoj trgovine i na priliv direktnih inostranih investicija, što predstavlja ključni faktor rasta i razvoja zemalja u tranziciji; pristupanje alijansi predstavlja mudar poslovni korak koji će ojačati spoljno-političke pozicije zemlje. Uprkos svemu, ostala je jedna prepreka: prema Članu 2. Ustava Republike Hrvatske, povodom tako značajnog pitanja mora se održati referendum.

Međutim, ni Ustav, niti volja naroda koji u većini nije podržavao pristupanje Hrvatske NATO paktu, nije onemogućio realizaciju atlanskih integracija. Tako je na primer Davor Božinović, ministar odbrane u vladi Jadranke Kosor, pozvao na odustajanje od referenduma. Konkretno, ministar je izjavio: „Referendum je pitanje izražavanja mišljenja građana. S jedne strane je ono sučeljeno sa elementima predstavničke demokratije. Treba li nam predstavnička demokratija ako ćemo za sva važna pitanja sazivati referendum? Neke su stvari prekomplicirane da bi bile široko shvaćene. Tako je evropski ustav pao na referendumu jer ko može očekivati da će prosečni građanin pročitati, proučiti i shvatiti njegovih 1.600 stranica? Uostalom, režim koji je organizovao najveći broj referenduma je režim Slobodana Miloševića „.¹

Dakle, kako naterati narod da prihvati ono što protivureči zakonu i njegovoj volji. Odgovor je očigledan – uz pomoć razvijanja potpune, zaglušujuće primitivne propagande koja ne dozvoljava kritična mišljenja, direktnim lažima, falsifikatima i manipulacijama javnim mnjenjem, korišćenjem tehnike iracionalnog psihološkog uticaja kao što se u pravoj meri projavilo u navedenim rečima Božinovića. U toj partiji je hrvatskom narodu dodeljena uloga statiste i dodatka i oni su zaboravili na osnove principe delovanja anglo-saksonske politike: ona je uvek radila isključivo u ličnim interesima, nikada u tuđim. Njen osnovni cilj je uspostavljanje kontrole nad tuđim teritorijama i resursima. Bezbednost, suverenitet i prosperitet Hrvatske, nisu bili i ne mogu biti i strateški interesi SAD i EU i kako bi se reklo, ovde nema ničeg ličnog.

Nadanja na strane investicije izgledaju posebno dirljivo. Akcenat na njih pre svega govori o tome da je sopstvena kasa prazna. Oslanjanje isključivo na inostrane investitore treba da bude ne samo crveni signal, nego i upozoravajući alarm za stanovništvo. Stranih investicija neće biti u onom smislu u kom se predstavljaju kao spasonosni krug uz čiju pomoć se može stići na zlatno brdo prosperiteta. Kada u zemlji praktično nema industrije i resursa, strane investicije – saglasno realnom, a ne izmišljenom ekonomskom sistemu – mogu stići isključivo radi dobijanja aktiva zemlje za par kopjejki i izvoza tih aktiva. Svetski finansijsko-ekonomski sistem se čak ni u promilima ne bavi dobrotvornom delatnošću.

Za balkansku elitu fascinantan primer “visokih životnih standarda” SAD očigledno pokazuje shemu neoliberalne ekonomije. Državni dug SAD iznosi više od 15 triliona dolara, Federalni rezervni sistem od vazduha stvara novac, daje ga za dug SAD, koje prosperišu na nezarađenom novcu. Ali takva paradigma ne može funkcionisati u drugim zemljama, uključujući i evropske, naročito ne u onim koje se nalaze u položaju protektorata ovog ili onog stepena potčinjenosti, čija je nacionalna banka (koja u suštini nije nacionalna) veoma ograničena usled nameta od strane nadnacionalnih finansijskih institucija (što je i zakonski regulisano), pa ne može finansirati nacionalnu ekonomiju i država se mora zaduživati. Dakle, javni dug Hrvatske (unutrašnji i spoljni), raste kao kvasac. Nacionalni Zavod za statistiku Hrvatske objavio je 18. aprila tekuće godine podatke po kojima je nacionalni dug Hrvatske po završnim podacima za 2013. godinu iznosio 220,2 milijarde kuna², što predstavlja 67,1 BND. U poređenju sa 2012. godinom taj dug je porastao za čitavih 20%.³ Prema prognozama stručnjaka, uzimajući u obzir dinamiku rasta zaduženosti, državni dug Hrvatske će na kraju 2014. godine iznositi između 70 i 85% BND. Kukuriku koalicija koja je već dve godine na vlasti i koja je svoj mandat počela sa izjavom o prekidu prakse poročnog zaduživanja, uvećala je državni dug za 50 milijardi kuna. Istovremeno, ministar finansija Slavko Linić i dalje za neuspehe aktuelne vlasti optužuje svoje prethodnike, neracionalni sistem funkcionisanja državnih preduzeća, lošu organizaciju rada zdravstvenih službi itd. Kao protivargument aktuelna vlast “donosi odluke i raščišćava situaciju i zbog toga raste dug, ali se već može videti napredak u drugome – opada deficit”. Pad deficita budžeta, ističu mediji u Hrvatskoj, naravno, ocenjuje Evropska komisija, međutim, da li će tome aplaudirati i stanovništvo koje zbog takve politike vlasti mora ozbiljno da steže kaiš?⁴

U kriznoj situaciji i građani Hrvatske iz privatnog sektora mogu očekivati povećanje poreza. Hrvatskoj državi će, sve do povratka na barijeru od 60% državnog duga od iznosa BND (što već predstavlja nemoguću misiju), biti zabranjen ulazak u evrozonu. Samo da bi isplaćivali kamatu za državni dug, privredni rast bi morao iznositi 3%, što je u ovim uslovima kada vlast teži da bar zaustavi privredni pad, više nego nerealno. Vlast pokazuje spremnost da pođe u nove reforme – izmenu teritorijalnog ustrojstva, reformu državne uprave i zdravstvene zaštite. Ovi “briselski recepti” predstavljaju se kao spasavanje budžeta iako se radi o skraćenju rashoda na socijalna davanja, državni sektor i decentralizaciju (drobljenje) zemlje. Bez ovih reformi – upozoravaju činovnici – “mi smo osuđeni na uvećanje poreskog bremena ili na rasprodaju imovine i tada ne treba da čudi da ukoliko mi po primeru drugih zemalja budemo morali davati ostrva ili železničke puteve na koncesiju”. Predstavnici poslovnih krugova ove mere vlasti upoređuju sa “ubrzanjem od 200 km/sat u zid, pri čemu se umesto kočnice dodaje gas. Sa takvim pristupom nećemo se dugo održati, rezultati će biti sve teži i teži, kriza će se produbljivati”. Analogija sa ekonomskom situacijom i pristupom vlasti kao i u drugim zemljama Balkana, više je nego očigledna – briselski recepti “šok-terapije” i objašnjenja vlasti su identična.

Dodajemo da je kreditni rejting Hrvatske pao na nivo “smeća”, pokrivanje uvoza izvozom smanjeno je do 56,9% (prošle godine ovaj pokazatelj je iznosio 59,4%). Nezaposlenost je dostigla rekordni nivo u poslednjih 12 godina – 385 hiljada ljudi (22%). Uprkos tvrdnjama političara, budžetski deficit je takođe dostigao rekordne pokazatelje – to je za 2014. godinu 17 milijardi (!) kuna.⁵ Hrvatski fond PIO došao je na ivicu propasti, kada je prvi put odnos radnika i penzionera pao ispod nivoa 1:1 (što je iznosilo 0,88:1), a to znači da manje od jednog radnika izdržava jednog penzionera. Mirando Mršić, ministar za rad i penzijski sistem, govori o nemogućnosti očuvanja postojećeg penzionog sistema.⁶

Kakvim promenama su podvrgnute Oružane Snage i odbrambeni sistem Hrvatske države posle pristupanja NATO paktu?

Transformacija OS Hrvatske počela je još 1998. godine i ta transformacija se u prvoj etapi ogledala u skraćenju brojnog stanja armije i povećanja “interoperativnosti” (u skladu sa NATO standardima – A.F.). Tokom 2001. godine je došlo do oštrog smanjenja brojnosti Oružanih Snaga. Republika Hrvatska je promenila Ustav, parlament je usvojio Strategiju nacionalne bezbednosti i Strategiju odbrane, donevši niz zakona koji su omogućavali prilagođavanje OS RH standardima NATO pakta. Istovremeno, stupanje u NATO pakt nije uticalo samo na OS RH, već i na različite oblasti društveno-političkog života zemlje i na rad niza državnih organa. Konkretno, za ulazak Hrvatske u redove NATO alijanse morao se doneti čak i novi zakon o pravima nacionalnih manjina.⁷

Druga faza reformi odnosila se na međunarodnu saradnju. Prvi korak je bio, zajedno sa Evroatlanskim centrom, koordinisanje reakcije na katastrofe u okvirima Pakta za stabilnost jugo-istočne Evrope, kada je u periodu 21-24. maja 2002. godine na širokom prostoru Hrvatske – Makarska – održana vežba “Kroćenje zmaja – Hrvatska 2002. godine”. Rezultate vojne vežbe NATO stručnjaci su ocenili kao spremnost Hrvatske da brzo reaguje u regionu. Potom je vod vojne policije OS RH poslat u sastavu misije ISAF u Avganistan (u okviru nemačkog kontigenta; sada crnogorski kontigent predstavlja deo hrvatskog kontigenta).

Postavlja se pitanje: koliko je Hrvatska morala platiti ulazak u NATO pakt? Prema podacima ministarstva odbrane, direktni troškovi iznose 37 miliona (gubici na zajedničke vojne operacije, učešće u programu NATO, učešće u radu agencija NATO pakta i drugo). Indirektni troškovi iznose još 4,7 miliona kuna. Troškovi izdržavanja hrvatskog osoblja u sastavu misije KFORA (Kosovo i Metohija) tokom 2013. godine iznosili su 24 miliona kuna. Istovremeno se Hrvatska nalazi među onim zemljama koje do kraja 2014. godine treba da povuku svoje trupe iz Avganistana. Rezultat delatnosti te misije je katastrofalan: 140 hiljada američkih vojnika i 10 hiljada najamnika iz raznig zemalja nisu bili u stanju da se obračunaju sa 40 hiljada talibana. Rat u Avganistanu NATO alijansa je neslavno izgubila, a u naredne 2 godine SAD i njeni saveznici (uključujući i Hrvatsku) “podvijenog repa” napuštaju teritoriju razorene zemlje, a cena njihovog učešća je iznosila 2,5 hiljade ubijenih i 16 hiljada (!) ranjenih. Kroz misiju ISAF prošlo je 1500 hrvatskih vojnika i godišnji troškovi za njihovo izdržavanje iznosili su 450 hiljada kuna, iz čega sledi da je desetogodišnje učešće u misiji u Avganistanu koštalo državu Hrvatsku otprilike 670 miliona kuna.⁸

Svi oni koji žele da stupe u alijansu obavezno citiraju Član 5. Ugovora o NATO paktu (koncepcija zajedničke odbrane), premda bi trebalo obratiti pažnju na Član 3. Ugovora u kome je utvrđeno suprotno: “Države članice moraju biti u stanju da se same odbrane od napada, a tek potom da računaju na resurse saveznika. Hrvatski vojni stručnjaci ističu da “će Hrvatska više platiti NATO paktu nego što je plaćala za izdržavanje sopstvene armije, a sada su nam ostale dve pešadijske brigade koje broje oko 7 hiljada ljudi”. To je “od Hrvatske napravilo zemlju apsolutno nesposobnu za sopstvenu samoodbranu”.

U ovom trenutku se 7 aviona MIG-21 nalazi na remontu u Odesi, što predstavlja praktično celokupnu flotu borbenih aviona Hrvatske vojske. I ostala vojna oprema je zastarela, stižu podaci o povećanju upotrebe narkotika u armiji Hrvatske, kao i zloupotrebi službenog položaja od strane komandnog kadra. Tako je samo tokom 2013. godine bilo podneto 18 hiljada (!) žalbi na delovanje komandnog sastava, neisplaćivanje prekovremenog rada itd. “U Jugoslaviji – žale se hrvatski vojnici – smo mi proizvodili oružane sisteme čiji se veliki broj proizvodio u Hrvatskoj. Mostarski SOKO je proizvodio borbene avione za obuku pilota! Mi smo proizvodili brodove i podmornice,… borbene tenkove,… a danas proizvodimo puške, šlemove i vojničke čizme”. ”Danas je glavna razlika između istočne i zapadne proizvodnje u tome što su “Kalašnjikov”, tenkovi T-72/M-84, helikopteri Mi – 8 ili MIG – napravljeni tako da mogu da rade u najekstremnijim uslovima … „. Podsećamo na važnu činjenicu: Hrvatska je kao poklon od Mine Resistant Ambush Protected Vehicle dobila oklopne transportere sa maksimalnom zaštitom od eksplozija i pucnjave, a takva tehnika (zbunjeni su vojni stručnjaci) manje je pogodna za odbranu. “Zašta nas pripremaju? Za odbranu svojega ili za okupaciju tuđega?“.⁹ Nije slučajno da u političkim krugovima kruži uobičajena fraza „biće dobro ako se barem prisluživanje NATO paktu ne bude završilo porobljavanjem od strane NATO pakta“.

Jedini uspešan primer zajedničke saradnje sa NATO paktom u vojnoj industriji predstavlja preduzeće Šestan–Bausch koje se specijalizovalo za proizvodnju vojnih šlemova. Istina, preduzeće je počelo sa radom mnogo pre pristupanja Hrvatske NATO paktu, a za uspešan rad morali su se ujediniti sa partnerima iz Nemačke kako bi dobili pristup tržištu. Pored Šestan–Bausch na teritoriji Hrvatske nema sličnih uspešnih preduzeća za proizvodnju vojne opreme, postoji samo par sitnijih firmi – «HS–Produkt» i «Kroka». Međutim, žalosno stanje odbrambeno-industrijskog kompleksa i privrede zemlje u celini ne smetaju SAD i Izraelu da insistiraju da od njih Hrvatska kupuje bespilotne letilice (i to do kraja tekuće godine), koje će budžet zemlje koštati desetine miliona eura.

Pokušaji Hrvatske da izađe iz začaranog kruga zaduženosti, presecaju se na veoma oštar način. Tako se, na primer, postavljaju barijere na ruske investicije, kao što je rafinerija Omišlju, na ostrvu Krk. Ali ima i mnogo karakterističnijih primera. Sa početkom krize u Siriji Hrvatska je morala po nalogu svojih Vašingtonsko-Briselskih partnera ne samo da odmah prizna terorističku grupaciju u svojstvu “novih vlasti u Siriji”, nego i da sledi embargo koji je EU uvela u martu 2012. godine i izvede svoju naftnu kompaniju INA iz Sirije. Gubici zbog tog poteza iznosili su više od 110 milijardi kuna. Član Nadzornog odbora INE Davor Štern se po sopstvenim rečima “užasnuo od ovakve odluke, pošto se radilo o najvrednijoj imovini koju je INA ikada imala u inostranstvu”. Hrvatski ekonomisti dodaju da ista sudbina čeka i druge firme iz Hrvatske ako im padne na pamet da rade sa ruskim preduzećima, pošto to neće odgovarati Zapadu koji je uzeo kurs na “ekonomskom rušenju Rusije iz geostrateških motiva”.¹⁰

Hrvatska je jedan od najposvećenijih vojno-strateških partnera SAD u regionu. Njoj, kao “proverenom kadru” se poveravaju posebne misije. Tako je potpisan sporazum o razmeni podataka o stanju u vazdušnom prostoru (ASDE-Air Situation Data Exchange) između Hrvatske i Crne Gore sa jedne strane i Evropske komande NATO pakta sa druge strane. Cilj sporazuma je – pripremiti Crnu Goru za NATO sistem protivazdušne odbrane. Saradnja se ostvaruje putem razmene “neklasifikovanih podataka” u vazdušnom prostranstvu posredstvom ASDE-filtera država članica. Odlukom alijanse od 2011. godine Hrvatska je određena kao centar ASDE-filtera za susedne zemlje-pretendente, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Tako Hrvatska postaje značajan deo u formirajućem regionalnom sistemu protivvazdušne odbrane NATO pakta. Uključivanje Crne Gore u ovaj NATO program postaje dodatni podsticaj za njeno pristupanje u redove alijanse. Crnogorska politička elita očigledno ide putem koji je prokrčila Hrvatska, a crnogorski mediji, zatvoreni za bilo koji drugi pogled, isto tako monotono uveravaju građane u svetlu budućnost zemlje u severoatlanskoj alijansi.

U međuvremenu, u skladu sa strateškom koncepcijom odbrane Hrvatske, u budućem periodu će biti znatno skraćene njene oružane snage – do 15 hiljada ljudi redovnog sastava (predviđa se skraćenje za 3 hiljade ljudi iz redova vojne birokratije). Istovremeno se predviđa formiranje posebne mehanizovane brigade od 500 ljudi. Ojačane oklopnim transportnim sredstvima. Ta jedinica će u okvirima atlanskih obaveza omogućiti da Hrvatska deluje u drugim zemljama – gde se “vode borbena dejstva”. Prema usvojenom planu razvoja hrvatskih oružanih snaga, predviđeno je da 50% kopnenih jedinica učestvuje u operacijama širom sveta, 10% će biti neprekidno dislocirano izvan granica Hrvatske. U Hrvatskoj je stvorena profesionalna armija, međutim, izgubljen je niz borbenih jedinica uz očuvanje kontrole samo u vazdušnom i morskom prostranstvu. Jedinice najamnika mogu da računaju na 4-8 helikoptera koji se nalaze u punoj borbenoj spremi za učešće u “međunarodnim operacijama”. Ostaje 4-5 kasarni (sposobnih da smeste do 2 hiljade brojnog sastava, i dva poligona (pokraj Slunja i u Gašincima), dve morske i dve vojno-vazdušne baze. Radari FPS 17 biće potpuno integrisani u sastav vazdušne odbrane NATO pakta. Na taj način se pušta u pogon jedna te ista tehnologija: uništava se sopstvena armija i pretvara se u armiju najamnika, praktično – u eskadrone smrti koji će biti korišćeni u svim regionima sveta u tipičnim kaznenim operacijama u skladu sa voljom naručilaca – kada se ukaže potreba za pogružavanjem neke nove zemlje u krvoproliće.

Međutim, smanjenje oružanih snaga u balkanskim zemljama, pored čistog vojno-strateškog aspekta (zemlja se lišava mogućnosti samoodbrane) ima još jedan negativan momenat – zemlja postaje nezaštićena pred prirodnim stihijama. Poslednje poplave koje su pre svega obuhvatile Srbiju i Republiku Srpsku, pokazale su lični heroizam naroda sa jedne strane i potpuno odsustvo tehnoloških i tehničkih sredstava u armiji koja je jedina u stanju da se izbori sa prirodnim stihijama, sa druge strane. Neophodnost privlačenja armije kao organizovanog i opremljenog, pa samim tim i visoko mobilnog subjekta, predstavlja aksiom u ekstremnim situacijama povezanim sa nevoljama prilikom prirodnih stihija i na likvidacija posledica tih stihija. Smanjenje i praktična likvidacija sopstvene armije predstavlja opšti trend i prevazilazi okvire zdravorazumskog delovanja za većinu zemalja juga Balkana (osim “albanskog faktora”, jer je na “Kosovu” proglašavanje Armije Republike Kosovo i zvanično postojećom – u suštini obnovljene OVK – samo pitanje vremena).

Važno je istaći da je Hrvatska ostvarivši etničko čišćenje Srba posle dve operacije “Oluja” i Bljesak” (uz pomoć specijalaca i logističku podršku NATO pakta), ponovo počela da razvija saradnju sa … Srbijom. I zvanični Beograd, prateći put evropskih integracija (koje su u suštini neodvojive od atlanskih) pravi svoj izbor – potčinjava se toliko neprirodnim naredbama NATO činovnika. Tako je ministar odbrane Srbije Nebojša Rodić 6. februara primio ministra odbrane Hrvatske Gordana Markovića. Na tom susretu bilo je govora o zajedničkom angažovanju oružanih snaga dve zemlje u multinacionalnim operacijama. Kao “najbolji način” za slično angažovanje odabrana je “zajednička obuka i sprovođenje vojnih vežbi”. U rezultatu dogovora sa ministarstvom odbrane Hrvatske, očekuje se tokom 2014. godine sprovođenje prvih dvostranih srpsko-hrvatskih vojnih vežbi “Zajednički odgovor – 14”. Srpski ministar je istakao zainteresovanost Srbije za sličan razvoj “vojno-ekonomske, vojno-obrazovne i vojno-medicinske saradnje.[11] Pored toga, u junu 2014. godine u vojnoj bazi “Jug” (Srbija, opština Bujanovac) biće održana velika regionalna vojna vežba u kojoj će učestvovati predstavnici NATO zemalja (pre svega Nacionalna garda Ohajo), armije Srbije, Albanije, Azerbejdžana, Makedonije, Rumunije, Slovenije i Hrvatske.[12] To znači da se stvara novi sistem sprovođenja krupnih međunarodnih vojnih operacija, povezanih sa spoljnopolitičkim ciljevima SAD. Suvišno je isticati da ovakvo neprirodno sjedinjavanje srpskih, albanskih, makedonskih i hrvatskih jedinica može biti iskorišćeno samo za sprovođenje određenih procedura, prevashodno kaznenog tipa. Zaključke treba izvlačiti u skladu sa istorijskim razvojem i geopolitičkim vektorom procesa: u neprekidnom režimu pod neposrednom upravom specijalista iz SAD počinje specijalna priprema integrisanja jedinica zemalja praktično potpuno potčinjenih NATO paktu.

Aerodrome i vazdušni prostor u skladu sa neumoljivom geopolitičkom logikom, Hrvatska treba da ustupi strukturama koje praktično ostvaruju upravljanje zemljom izvana. Tako je, između ostalog, 2006. godine CIA insistirala da se za nju otkrije deo određenih hrvatskih vazdušnih koridora. Kako prenose hrvatski mediji upravo je CIA organizovala prebacivanje iz Zagreba nekoliko tona oružja iz vojnih skladišta u Siriju. U ambasadi SAD u Buzinu, prema podacima Edvarda Snoudena, nalazi se obaveštajna baza ANB (agencija za nacionalnu bezbednost) i CIA. Toliko je učestalo sletanje aviona na hrvatske aerodrome (posebno od počinjanja “arapskih proleća”) da je Hrvatska postala svojevrsni “vazdušni čvor CIA”. Koriste se aerodromi u Splitu i Dubrovniku i vojni aerodrom u Udbini. Samo na poslednji aerodrom mogu da slete američki transportni avioni Herkules C-1303.[13] Hrvatski mediji su 9. maja zabeležili boravak aviona Boing – 727 – 200 C- 32B na aerodromu u Resniku sa 30 agenata CIE na bortu. To je povezano sa željom da se utiče na političke procese u istočnom Sredozemlju i umanji ruski uticaj na Kipru i u Grčkoj (imajući u vidu nameru grčkih levičara da za Ruse otvore nevelike morske baze na ostrvima).[14] CIA koristi teritoriju Hrvatske da prikrije “posebno prljave” operacije. Tako organizacija za zaštitu ljudskih prava Open Society Justice Initiative u izveštaju pod nazivom “Globalizacija mučenja: tajni zatvori CIA i protivpravna isporučenja” ukazuje na 54 zemlje-saučesnice u činjenju nelegalnih hapšenja, stvaranja “crnih zona” gde se preduzimaju nezakonite mere – mučenja, mrcvarenja i izrugivanja nad ljudima. U tom spisku je i Hrvatska navedena kao zemlja koja je odobrila korišćenje svojih aerodroma i vazdušnog prostranstva za operacije CIA sa nezakonitim ekstradicijama.[15]

Sa pristupanjem u NATO pakt i EU, Hrvatska se lišila prava i na sopstvenu spoljnu politiku. Njoj nije dozvoljeno da očuva ni bar neutralnu poziciju. Dakle, Hrvatska je jedna od prvih – čak i pre SAD – priznala “Libijske pobunjenike” kao zakonite predstavnike naroda Libije. Hrvatska priznaje “Sirijski nacionalni savet” za legitimnog predstavnika naroda Sirije, ne obraćajući pažnju ni tada ni kasnije, na masovne pokolje stanovništva u obe zemlje. Štaviše, prema materijalima The New YorkTimes (26 februara 2013. godine), Hrvatska je naoružala pobunjenike u Siriji vršeći snabdevanje oružjem preko Jordana (u tom smislu i jugoslovenske proizvodnje).[16] Ruski mediji, oslanjajući se na podatke radioobaveštajne službe, navode podatke o učešću hrvatskih vojnika na strani kijevske hunte, postavljajući pitanje da li su oni članovi američkih privatnih vojnih kompanija ili se radi o nekoj hrvatskoj kompaniji tog tipa.[17]

Sumirajući sve navedeno, možemo reći da Hrvatska postaje jedan od ključnih faktora u ostvarivanju geostrateških i geopolitičkih ciljeva SAD, uključujući i učešće svojih vojnih jedinica u kaznenim operacijama stranih okupatora na teritoriji drugih država, radi suzbijanja otpora stanovništva tih zemalja.

___________________________________________

1 http://europskaunija.yolasite.com/nato.php

2 1 hrvatska kuna = 0.18 USA dolara.

3 http://www.jutarnji.hr/eksplodirao-javni-dug–hrvatska-nema-sanse-uvesti-euro/1184555/

4 http://www.jutarnji.hr/slavko-linic–drzavni-dug-bit-ce-jos-veci–za-sve-su-krive-dubioze-prosle-vlasti-/1184538/

5 http://www.bilten.org/?p=626

6 http://vijesti365.com/panika-u-hrvatskoj-penzioni-fond-doziveo-krah-foto/

7 http://www.hrvatski-vojnik.hr/hrvatski-vojnik/065-662005/nato.asp

8 http://slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/205227/Default.aspx

9 http://www.bilten.org/?p=626

10 http://www.bilten.org/?p=626

Izvor: Fond Strateške Kulture