Хрватска против Србије и Србија против Хрватске

Управо је завршена дуга расправа у процесу “О примени Резолуције о геноциду (Хрватске против Србије)”, која је одржана у Међународном суду ОУН у Хагу. Расправа је трајала током целог месеца (од 3. марта до 3. априла). Међутим, та дуготрајност (премда и ретка) – није ништа у односу на дужину самог предмета. Хрватска је још 2. јула 1999. године иницирала тужбу против СРЈ.[1]На тај начин се предмет од стране Међународног суда, разматра већ 15 година.

Формално, предмет се зове Хрватска против Србије, међутим, током разматрања предмета Србија је подигла контра-тужбу и предмет је добио и карактер “Србија против Хрватске”. Нешто ниже ћемо писати о томе подробније. Сад напомињемо да је суштина тужбе Хрватске да је Србија крива за наводно почињени геноцид на територији Хрватске у периоду 1991-1993. године.

У складу са правилима процедуре приликом разматрања сваког дела, прво се износе писмени докази, а затим усмени. Писмене доказе земље су доставиле 2001. године. Хрватска је поднела свој меморандум[2], а Србија свој контра-меморандум.[3] Расправа је протицала у две рунде. Прва рунда – излагање позиције сваке државе, друга рунда – одговор на аргументе супротне стране.

Хрватску делегацију је предводила Весна Чернић-Гротић, професор универзитета из Ријеке. Српску делегацију предводио је познати правник, некадашњи руководилац међународно-правног сектора МИП-а Србије Саша Обрадовић (који је данас главни правни саветник амбасаде Србије у Холандији).

Као што је уобичајено, није се прошло без позива “викинга” са стране. Странци су били позвани у оба тима. Хрвате је представљао Британац Џејмс Крауфорд (већ је постављен за заменика шефа хрватске делегације), професор Филипс Сандс, а такође и Кеир Стармер, Х. Ло, Е. Кравен, Р. Рејчхолд, Р. Кенеди, Американци М. Дамашка, К. Кук, Б. Граљеј. Очигледно ради «разблаживања» англосаксонске монотоније, у хрватски тим је позван и један индијац А. Сингх. Међу српским «викинзима» треба истаћи ирског професора У. Шабаса, Немца А. Цимермана, британце К. Тамса и В. Џордаша.

Позиција Хрватске, представљена Међународном суду, има веома озбиљне недостатке. Како чињеничне, тако и правне.

Као прво, захтеви Хрватске не односе се на власти Србије него СФРЈ, тако да је основни део злочина био извршен до априла 1992. године. Али Хрватска никако да схвати ову веома једноставну чињеницу. То говори о томе да главни циљ жалбе Хрватске није правни спор – него политичка пропаганда. Хрватска једноставно жели да “светски” медији током деценија извештавају како “Међународни суд ОУН разматра предмет о геноциду који су над Хрватима починили Срби”. Чак и правна заснованост Хрвата изгледа смешно. Хрватска је сама одбила да призна СРЈ као наследника СФРЈ, укључујући и област међународних споразума. Сада Хрватска тврди да је Србија правни наследник Конвенције о геноциду. Није јасно како се могу помирити те две потпуно контрадикторне изјаве. Међутим, када знамо да је истински циљ управо политичка пропаганда – онда је све јасно.

Као друго, о геноциду наводно почињеном над Хрватима у Хрватској, говоре само Хрвати и нико више. Чак и најбољи пријатељ усташа – МТБЈ у Хагу – уздржао се од подизања оптужница за геноцид. Хрватска делегација је покушала да то објасни на прилично жалостан начин: наводно, то је све “одраз политике канцеларије Тужилаштва МТБЈ”. Крајње неуверљиво објашњење, поготово ако се узме у обзир чињеница да Статут МТБЈ обавезује Трибунал да кривично гони оне који су одговорни за чињење посебно тешких међународних злочина, међу које је директно убројан и геноцид. Треба истаћи да је МТБЈ истакавши оптужницу за геноцид против свог главног непријатеља – Председника СРЈ Слободана Милошевића – указао само на Босну и Херцеговину, а не и на Хрватску. Само ова чињеница јасно указује да МТБЈ не располаже ни најминималнијим доказима .[4]

Представници Хрватске даље су покушали да докажу да само неподношење макар једне једине оптужнице у Хрватској, не значи да геноцида тамо није и било. Све ово је објаснио од стране Хрвата ангажовани Британац ф. Санд, који је указао да “тужилац није обавезан да подиже оптужницу за сваки злочин”. Изгледа да су Хрвати узалуд бацили паре на иностраног “викинга” – овако “генијалан” аргумент могли су и сами смислити.

Међутим, део истине у тврдњама хрватске стране постоји (поводом тога да уколико трибунал нешто није предузео, не значи да тога није ни било) – МТБЈ непрекидно оптужује ова или она лица за почињене ратне злочине, али није казнио никога због самог распиривања рата. Ратни злочини у складу са логиком МТБЈ се чине сами по себи, и по њима уопште није обавезно утврдити ко је започео рат. Све стране у војном сукобу “Хашко правосуђе” је ставило у исти положај – и агресоре, и оне који су се од агресије штитили.

Правна алхемија другог хрватског “викинга”, Британца Кијера Стармера, такође није импресионирала. На пример, он је тврдио да је сведочење Милана Бабића уверљив доказ против Слободана Милошевића, јер је Бабић добровољно признао своју кривицу. Истина је да у речима Страмера има мало истине. Као што је мало истине и у сведочењу самог Бабића. Но, ако чак и оставимо лаж Бабића и тај аргумент размотримо чисто формално, јасно је да сведочење Бабића није убедљиво ни из разлога што је то сведочење дато у замену за обећање да суд неће одредити сувише сурову казну. (Узгред, Бабић је био шокиран добијањем 13 година затвора, значи у тренутку кад се од њега тражило да потпише “признање”, њему је обећано знатно мање). Али нешто друго је још важније. – и то не могу не знати они који заступају земљу у међународном суду (у крајњем случају, дужни су то знати): такозвано сведочење оптуженог који је пошао на договор са Тужилаштвом, не представља ЊЕГОВО признање, него је то текст који је саставило само Тужилаштво, и онај који иде на договор обавезан је да тај текст потпише без икакве измене! Тако да су тврдње хрватског представника веома неискрене – сведочење Бабића (тачније тврдња Тужилаштва – потписана од стране Бабића) нема никакав статус “убедљивости”.

Веза права и политике не представља некакву новост. Међутим, током разматрања овог предмета, та веза се пројавила у свом сјају. Тако је српска делегација доставила Суду тајне телеграме амбасаде САД који су публиковани на сајту Викиликс. Из тих писама се очигледно види да су хрватски правници веома добро знали да је њихово обраћање суду беспредметно, јер они оптужују за злочин апсолутно другу државу (Србију уместо СФРЈ). Из тих писама се такође види да је до тужбе Хрватске Међународном суду ОУН дошло у резултату притисака САД на Хрватску, како би се на тај начин “парализовала” канцеларија Тужилаштва МТБЈ да кривично гони Хрвате.

Генерално, правни положај Србије у овом предмету огледа се у следећем. Међународни суд ОУН нема јурисдикцију да разматра овај предмет. Република Србија не сноси никакву одговорност за дејства власти СФРЈ. У случају да суд одбаци овај аргумент, Србија је изнела алтернативни захтев: потпуно одбацити све тврдње Хрватске које не задовољавају високе критеријуме доказивања који се примењују у Међународном суду ОУН.

Међутим, током последњег саслушања, предмету “Хрватска против Србије” паралелно је додат и предмет “Србија против Хрватске”. Подробније о овој страни предмета – у другом делу чланка.

Главни догађај током расправе у премету „Хрватска против Србије“ постало је покретање контра-тужбе Србије[5]против Хрватске.

Представници Србије предочили су масу важних документованих доказа да су хрватске власти планирале геноцид над Србима и да су га реално и починили. На жалост, представници Србије су читаво питање о геноциду над Србима свели само на акцију “Олуја”, међутим и та, иако најмасовнија, но ипак појединачна епизода, довољна је да се Хрватска доведе пред међународну одговорност за почињени геноцид.

Пракса МТБЈ често је непогодна за правну анализу, али понекад веома јасно наглашава неке занимљиве детаље. Тако на пример, покушавајући да поткрепи своје оптужбе против Србије, Хрватска се позивала на пресуду МТБЈ изречену против бивших председника РСК Милана Мартића и Милана Бабића, а такође и у односу на руководиоце Службе Безбедности Србије Ф.Симатовића и Ј.Станишића и начелника генералштаба армије СРЈ генерала Перишића. Међутим, позивање на ове пресуде не доказује кривицу Србије (па чак ни СРЈ). Као прво, све те пресуде изречене су против конкретних лица а не државе. Као друго, пресуда МТБЈ против Перишића, Симатовића и Станишића је оправдавајућа и садржи директну изјаву да Србија као држава није починила злочин. Ствара се снажан утисак да се Хрватска једноставно подсмева суду, пружајући му лажне чињенице.

Међутим, ако упоредимо ту пресуду МТБЈ са пресудом у предмету Готовине и Маркача, добијамо сасвим супротну слику! У тој пресуди је установљено, да поред кривице наведених генерала постоје суштински докази о намери високог руководства Хрватске да се почини геноцид, а пре свега председника Ф. Туђмана.[6]

Међутим, позивање на предмет против Готовине и Маркача у МТБЈ апсолутно је недовољно за потпуно разматрање операције “Олуја” и њеног геноцидног утицаја на српско становништво у данашњој Хрватској. Тужилаштво МТБЈ је умишљено ограничило предмет (и самим тим ограничило изношење доказа у процесу) на само неколико епизода те операције. Штавише, предмет је представљен на такав начин да је сама операција била потпуно легитимна, али су током њеног извршења наводно прекршене норме међународног хуманитарног права. Овакав циничан и антиправни приступ Тужилаштва МТБЈ мора бити одбачен. И то је практично и учинила српска делегација на расправи у Међународном суду правде ОУН.

Дакле, били су предочени опширни докази планирања и спровођења те операције као геноцида против Срба у Хрватској. Били су предочени стенограми високог политичког и војног руководства Хрватске, одржаног на Брионима у јулу 1995. године у којој се јасно види намера да се елиминишу Срби као такви – то јест чињењем геноцида како је то дефинисано у Конвенцији о геноциду из 1948. године. Колико пута су ту дефиницију покушали да промене (тај исти Трибунал или Трибунал за Руанду), како би “протурили” овај или онај догађај као геноцид – или додавањем нових карактеристика као геноцидних или дајући нова тумачења појмовима “стабилна група” итд. А да примене оно што је заиста записано у у датој Конвенцији – не желе!

Важна карактеристика расправе у предмету “Србија против Хрватске” било је извођење сведока. То је веома ретка појава за Међународни суд ОУН. До сада су у Дворцу мира у Хагу сведоци били саслушавани само пет пута, за свих 60 година постојања МС ОУН.

Први сведок Србије је био Канађанин Џон Џефри Вилијам Хил из Мисије ОУН у Хрватској.[7] Други сведок био је генерал армије Канаде, такође бивши сарадник мисије ОУН у Хрватској Ендрју Брук Лесли.[8] Они су показали како је Хрватска армија под командом Готовине спроводила своје операције и убијала људе. Оба сведока су дала свој исказ о току операције “Олуја” на процесу против Готовине.

Даља сведочења Суду су пружили сведоци-жртве операције “Олуја”. Сведок Божо Шуша,[9]сведок Мирко Мркобрад,[10] сведок Јела Угарковић,[11] сведок Илија Бабић[12] и сведок Миле Совиљ.[13] Говорили су о томе шта су они преживели током инвазије Хрвата на Републику Српску Крајину.

На крају је Србија предочила и сведока-вештака Саву Штрбца, који је предочио детаљне информације о жртвама геноцида над Србима на територији данашње Хрватске у целини. Према његовом сведочењу, само током операције “Олуја” убијено је 1. 713 Срба.[14] Као жртве хрватског геноцида пострадало је укупно шест хиљада двеста осамдесет четири човека.[15]

Сумирајући расправу и упоређујући аргументе које су предочиле како Хрватска тако и Србија, може се недвосмислено закључити: позиција Србије била је суштински квалитетнија, како са теоретске (правне), тако и са практичне (фактично-доказне) стране.

Тако на пример треба обратити пажњу на то да је безимен велики део такозваних “сведочења сведока о геноциду над Хрватима” – то јест, та сведочења нису ни од кога потписана. Већ позната прича! Само што се сличне приче могу причати у медијима у Хрватској али не и у Међународном суду ОУН!

На крају рочишта судије су се повукле на саветовање које се може одужити неколико година. Пракса показује да између усмене расправе (која формално представља последњи стадијум разматрања предмета) може проћи од неколико месеци до неколико година. У саставу суда налази се 17 судија од којих двоје представљају Хрватску (судија Будислав Вукаш) и Србију (судија Миленко Креча). Остале судије су из САД, Кине, Британије, Француске, Русије, Бразила, Уганде, Словачке, Јапана, Мексика, новог Зеланда, Марока, Сомалије, Италије и Индије.

****************

[1]Требование Хорватии о возбуждении дела см.: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/7125.pdf

[2]Меморандум Хорватии см.: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18172.pdf

[3]Контр-меморандум Сербии см.: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18188.pdf

[4]Треба истаћи да факт признања геноцида у Босни и Херцеговини (у Сребреници) од стране МТБЈ још не значи да је такав геноцид стварно и почињен. Чињеница утврђивања геноцида – као међународног злочина – не може бити резултат превара, махинација и примене «иновацијских» метода, које нису научно засноване (методика доказивања геноцида експерта МТБЈ Е.Табо), а такође противуречних и очигледно лажних сведочења (сведок Д.Ердемовић). До дан данас ни једна одлука МТБЈ, која утврђује «факт» геноцида у Сребреници, не може бити квалификована као заснована на апсолутно поузданим доказима.

[5] У потпуности се са свим материјалима контра-тужбе Србије против Хрватске можете упознати на званичном сајту Међународног суда ОУН на следећем линку: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18188.pdf

[6] Истине ради треба истаћи да је Апелационо веће МТБЈ оправдало указане оптуженике. Међутим, важно је приметити да пресуда Апелационог већа не укида све оно што је било установљено за време судског процеса. Тај важни аспект судског процеса често се заборавља или свесно игнорише. Ствар је у томе да оба већа (претресно и жалбено) имају своја пуномоћја и Апелационо веће не може изрећи пресуду, која се налази у искључивој компетенцији Претресног већа (управо због тога у низу случајева се наставља нови судски процес, који спроводи ново судско веће!). Само Претресно веће може установити конкретне чињенице. У вези са тим важно је истаћи: те чињенице које је било утврдило Претресно веће у предмету «Тужилац против Готовине и других» нису укинути Апелационим већем и представљају чињенице које је установио Међународни кривични трибунал.

[7] Пуни текст исказа сведока види на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18246.pdf

[8] Пуни текст исказа сведока види на:http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18248.pdf

[9] Пуни текст исказа сведока види на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18250.pdf

[10] Пуни текст исказа сведока види на: http: //www.icj-cij.org/docket/files/118/18252.pdf

[11] Пуни текст исказа сведока види на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18254.pdf

[12] Пуни текст исказа сведока види на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18256.pdf

[13] Пуни текст исказа сведока види на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18264.pdf

[14] Пуни текст исказа сведока види на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18264.pdf

[15] Подробније о изношењу доказа сведока Србије – видети стенограм заседања Межђународног Суда ОУН од 11. марта 2014. године: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18112.pdf

Извор: Фонд Стратешке Културе