Немате шта тражити на Балкану уколико не познајете његову историју. Та историја уопште није апстрактни скуп чињеница које су обавезне у школском програму. Историја детерминише религиозну и националну свест балканских народа и у строго задатој матрици диктира конкретне геополитичке, политичке и економске акције. У ХХ веку над Србима је три пута извршен геноцид. У Независној Држави Хрватској створен је систем логора смрти под општим називом Јасеновац (тамо је по први пут у светској историји био направљен логор смрти за децу – Стара Градишка – где је убијено 50.000 српске, јеврејске и циганске дечице). Хрватска „вражја дивизија“ јуришала је на Стаљинград, да би потом ратно усташтво доживело своју ренесансу преко хрватске диверзантско-казнене експедиције која ратује у Донбасу и убија Русе, али и преко операције Агрокор. Ове појаве нису случајни ексцеси или рецидиви, већ логичан, закономеран и једино могући континуитет испољавања специфичне хрватске политике и хрватске националне свести. Свести коју је вештачки, у својим напорима, формирaо Ватикан, свести која је створена на бази покатоличења Срба, тј. добровољним прихватањем функције да буду геополитички инструмент у рукама Свете столице.
Ватикан је Хрватима немилосрдно одсекао све што је могло да обогати хрватску самобитност, на првом месту глагољичко богослужење. Уз то, католичке организације (тзв. Католички покрети) биле су усмерене на свеобухватан културно-просветитељски рад са неписменим сељачким масама којима су закидали права – књижевност, историју, културне институције и у широком смислу друштвени и културни живот, све што није било у функцији екстремног хрватског национализма, а што је, у овој или оној мери, постало талац примитивних и веома опасних политичких клишеа о стварању „етнички чисте државе“.
Хрватски национализам је појава која практично оличава и одређује дух и смисао хрватске политике. Католичанство и учење „оца нације“ Анте Старчевића чине фундамент хрватског национализма. Не морате да идете у цркву и слушате мису, можете да будете комуниста, либерал, атеиста, трансродна особа и члан ЛБГТ заједнице, али у вашој свести неотуђиво мора да буде присутно схватање Хрвата као „бедема католичанства“, почев од свакодневног живота па све до геополитике, и то са свим последицама које из тога проистичу.
Паралелно са овим процесом текао је и процес територијалног ширења „хрватских територија“ из историјског језгра где се одувек говорило на чакавском и делимично кајкавском дијалекту. Међутим, Хрвати ипак, Бечким књижевним договором из 1850. године, прихватају најраспрострањенији српски штокавски дијалект за свој језички стандард. За време Аустро-Угарске, Краљевине Југославије, а потом и социјалистичке Југославије ово ширење иде и на туђе територије – са претежним православним становништвом – где ниво националне свести није био формиран у пуној мери.
*******
Средином XIX века Краљевина Хрватска и Славонија заузимала је, као номинално аутономна политичка јединица, мали географски простор унутар Краљевине Угарске. Она се делила на бановину Хрватску која је имала само три жупаније (Загребачку, Вараждинску и Крижевачку) и бановину Славонију (са основним градовима – Вировитицом, Пожегом и Осијеком). Попис становништва из 1857. године говори да је у Аустро-Угарској монархији живело 1.584.134 Срба православне и римокатоличке вере, док је Хрвата било 1.288.632. Треба истаћи да су и тада сви Хрвати били римокатолици, уз изузетак неколико хиљада унијата. Када се говори о територијама Славоније, Срема, Далмације, Барање и Истре, посебну пажњу заслужује чињеница да се Хрвати нигде не помињу. У Славонији су, осим православних Срба и странаца, живели Срби римокатолици (Шокци). У Далмацији, која је обухватала Дубровник и Боку, живело је 330.827 Срба римокатоличке вере, док је православних Срба било 78.858. Овде треба истаћи да се и у ранијим аустријским пописима из 1850. и 1851. године, када је реч о Далмацији, нигде не помињу Хрвати, целокупно становништво Далмације сводило се на Србе православне и римокатоличке вере – укупно 409.685 људи, а према попису из 1846. године било их је 393.7151.
Јужнословенски простор на територији Хабзбуршке монархије преживео је корените политичке и административно-територијалне измене након што су потписана два споразума. Према првом аустро-угарском споразуму из 1867. године, Аустријска монархија се претвара у Аустроугарску монархију, а Аустрија и Мађарска деле јужнословенске земље. На основу другог, мађарско-хрватског споразума из 1868. године, Хрватска и Славонија су претворене у саставни део Земље круне св. Стефана, док су хрватске територије сачувале више него скромне атрибуте државности: територију, границе, а на локалном нивоу, у виду уступака, Хрватима је била дата ограничена аутономија у административним, судским, црквеним и школским пословима, а хрватски језик је добио званични статус. Аутономна права Хрватске и Славоније остваривала су се тако што је шефа хрватске владе – бана – именовао аустријски цар на предлог мађарског премијера. Бан је имао право да се обрати аустријском цару, али уз искључиво посредовање мађарског министра за хрватске послове. Хрватска и Славонија су у потпуности биле искључене из законодавних и извршних органа власти Аустријске империје. У саставу мађарске делегације (60 посланика) који су улазили у царски парламент – Рајхсрат – било је само 5посланика из Хрватске и Славоније. Овде такође треба додати да њих није бирао Сабор бановине Хрватске и Славоније, већ мађарски парламент. Хрватски сабор је без расправе морао да усваја законске предлоге мађарског парламента. Извршна власт у заједничким пословима Мађарске и Хрватске припадала је искључиво мађарској влади.
Генерално, дуализам је представљао чврст систем са ефикасним политичким механизмом. Он је осигурао да словенске земље, које су током друге половине XIX и почетком ХХ века припадале власти Круне Светог Стефана, све више постану мађарска колонија. Само су Мађари имали статус политичког народа са државним и историјским правом (Закон о народностима из 1868. године). Ипак, територија Бановине Хрватске била је незнатно увећана припајањем Срема и Вараждинске крајине, након чега се 1857. године територија Бановине Хрватске релативно увећала, и то за четвртину (за 4.964 кв.км. или 27,12 одсто), док се број становника повећао за једну трећину (и то за 27.192 становника или 32,04 одсто)2.
На јужнословенским територијама живело је мешовито становништво: Бановина Хрватска, Славонија и Међимурје били су у саставу Мађарске и под доминантним немачким утицајем, Далмација и Истра, у аустријском делу монархије, биле су под утицајем италијанске културе, док је Босна и Херцеговина, која је у административном смислу била под аустријском влашћу (од 1878. године), суштински наставила да буде остатак Отоманског царства. Све док Аустро-Угарска није окупирала БиХ, тамо практично Хрвата није ни било. Славонија чак ни административно није била обједињена са Хрватском. Све док није била укинута 1881. године, Славонију и Хрватску је делила српска Војна Крајина, која је настала након одласка Турака крајем XVII века и била под директном влашћу Беча. Укупан број становника Војне Крајине средином ХIХ века био је око 673.000 људи, од чега је 90 одсто било Срба3. За разлику од становништва које је живело ван граница Крајине, граничари нису били кметови, већ слободни сељаци ослобођени плаћања феудалне ренте зато што су били у војној служби аустријског цара. Основни закон Крајине из 1850. године каже да се она неће уједињавати са Хрватском и Славонијом. Ипак, постепено су јачали мађарски захтеви да се Крајина демилитаризује и укључи у мађарски део монархије. Мађари су се плашили српске војске (Срби су увек могли да мобилишу око 60.000 војника) која је одиграла кључну улогу у гушењу мађарске револуције 1848-1849. године. После многих догађаја у међународној арени – када су Срби фактички добили слободу у Кнежевини Србији 1867. године и када је Аустро-Угарска 1878. године окупирала Босну и Херцеговину – Војна Крајина је 1881. године била ликвидирана. Тек након тога је Бановина Хрватска добила могућност да се уједини са Славонијом, а царски рескрипт од 8. јануара 1881. године гласи: територија демилитаризоване Војне Границе (Крајине) која се састоји од 6 округа (Личко-оточког, Огулинско-слуњског, Банијског, Градиштанског, Бродског и Петроварадинског) уједињује се са Хрватском и Славонијом у мађарску административно-територијалну јединицу Краљевине Хрватске и Славоније. На тај начин, после ликвидације Војне границе (Крајине), Краљевина Хрватска и Славонија су се прошириле на значајни део српског простора4.
На целокупној територији бановине, мађарски језик је потискивао хрватски, док се генерално водила политика денационализације.
Територије Хрватске и Славоније су у националном смислу биле хетерогене, а становништво у славонском и сремском делу није имало изражен хрватски карактер. Загреб је 1890. године имао 40.000 становника, од којих су четвртина били странци, у првом реду, Немци. Већина становника Загреба стидела се да говори народним језиком. Немачки језик је доминирао и у породицама које нису биле немачке, тако да је у њима немачки језик био у свакодневној употреби. Народне новине из 1895. године истичу да су од 50.000 становника Загреба «једва 20 одсто пореклом Хрвати и Срби, а да су добре 4/5 – Словенци, Чеси и Немци, а да највише од свих има мађарских Јевреја», тако да се управо тиме објашњава «разлог зашто већина становника града хрватски језик повезује са ропством и слуганством, оно не зна нијансе и изразе народног језика, шта више, једва да има појам о народном духу; њему су не само страни народни обичаји, већ и сам начин народног мишљења и осјећања»5. Тадашње новине Странке права «Хрватска» револтирано истичу да је «Загреб немачки, мађарски и јеврејски град, само не хрватски»6.
Број Срба у Хрватској и Славонији се смањио: са трећине 1880. на четвртину 1890. године. По попису из 1910. године од укупног број становника – више од 2.600.000 – римокатолика, без обзира на национални састав, било је 1.863.847. Генерално, у периоду од 1869. до 1910. године бележи се значајан пораст католичког становништва и то за 600.000 људи. Ако од укупног броја римокатолика одузмемо странце, онда је број римокатолика словенског порекла (Срба, Буњеваца, Шокаца и Хрвата) достигао број од 1.550.000, а православних 649.4537. Повећање словенског католичког становништва било је повезано са активностима римокатоличке цркве. Њени мисионарско-прозелитистички задаци вршени су у два правца: покрштавање некатоличког становништва, а потом и обједињавање свих римокатолика Срба, Немаца, Чеха, Словака, Словенаца, Италијана, Русина, Мађара, Шокаца и Буњеваца у јединствену категорију «хрватског народа».
У својој идејно-политичкој борби, хрватски политички лидери су се оријентисали на мађарски пример. На територији Мађарске било је признато постојање само једне и то мађарске «политичке нације». И Хрвати су приступили изради доктрине о постојању једног јединственог хрватског политичког народа. То је била тзв. теорија хрватског државног права коју су створили идеолози и оснивачи Хрватске странке права Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Теорија државног права, у мери како се развијала, постајала је све већа опасност за српско становништво Хрватске, Славоније, Далмације и Војне Крајине. Српска национално-политичка мисао на јужнословенском простору Хабзбуршке монархије није стремила да се на било који начин утапа и дели хрватске „правашке“ конструкције8, имајући у виду развој српске националне свести, постојање Карловачке митрополије, древних и богатих националних традиција и књижевности, као и оног што је најважније – фактичке, а од 1878. године и формалне самосталности Краљевина Србије и Црне Горе.
Почетком `60-тих година XIX века, упоредо са обновом политичког живота у монархији, на хрватској политичкој сцени била је формирана Народна либерална странка (народњаци), чији је духовни лидер био ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Бискуп је имао паству од око 300.000 верника, управљао је приходима који су на годишњем нивоу износили више од милион форинти, тако да је могао овој странци не само да пружи моралну, већ и материјалну подршку. Штросмајерова концепција садржала је програмске тачке које су говориле у прилог стварања широког савеза југословенских народа, чији би духовни центар постао Загреб. Национални аспект програма Народне странке заступао је принцип хрватског историјског државног права, уз покретање захтева за присаједињењем Војне Крајине, Далмације и Истре. У оквиру Народне странке, почетком `60-тих година, формира се лево крило, које је касније самостално формирало Странку права чији су лидери потом постали Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Они су у програмским одредницама своје партије објавили да желе трансформацију Хрватске у самосталну државу у оквиру Аустријске монархије или ван ње.
Појави Партије права на политичком попришту Хрватске допринела је апсолутна арбитража државе над човеком у комбинацији са развијеним правом Харбзбуршке империје, што је у затвореној хрватској аграрној средини довело до интересантне појаве: лидери Странке права били су правници који су уносили копрену легитимности у комбинацији са превртљивом демагошком реториком. Преко њих, странка је, по правилу, била повезана невидљивим нитима са домаћим и страним банкама9. Партија је увек била у добрим односима и са вертикалом власти: праваши су се ослањали на бана Левина Рауха, иако би било боље да се каже, да не би остало вечита тајна, да је у том моменту А. Старчевић био на списку оних који зависе од мађарског новца, привилегија и заштите бана Рауха, дакле оних који зависе од мађарске владе и неких неидентификованих кругова у Бечу. „Златни век“ Старчевића, прецизније његова „научна србофобија“, настаје управо у периоду владавине бана Левина Рауха, онда када су професоре, државне функционере и новинаре који другачије мисле, масовно отпуштали због супротстављања мађарском режиму уз, по правилу, порцију „Старчевићеве рапсодије“ у форми тешких увреда и личних погрда на њихов рачун. Зато је сам Старчевић двапут месечно у загребачком часопису Хрват објављивао „просветитељско-политичка расуђивања“ (као на пример „Би-ли ка Славству или ка Хрватству?“, „Име Срб“, „Пасмина Славосербска по Хрватској“ и др.). Током `70-тих година XIX века Старчевић је био уредник часописа Звекан, који је пунио својим радовима, дакле, у време када је ово издање добијало субвенције диспозитивног фондабана Левина Рауха. Раух је на тај начин награђивао оне који су му помагали у реализацији мађарско-хрватског споразума из 1868. године. На предлог да се због својих „испада“ ухапси и сам Старчевић, Раух је одговорио: «Тог не, тај је мој»10. Дакле, Раух је на просторима мађарске круне вештачки пумпао балон хрватства као противтежу Србима, док се сам Старчевић надао да ће за антисловенску и антисрпску делатност од мађарске владе и аустријског Двора „заслужити“ стварање „Велике Хрватске“ по узору на „Велику Мађарску“.
Тако да је идеолог Странке права, Анте Старчевић (1823-1896, од оца Хрвата и мајке Српкиње) покушавао да у другачијем светлу објасни историју хрватског народа и докаже да му порекло није словенско. Основне тезе Старчевићевог учења су тврдње да се савремени хрватски народ изоловано доселио на Балкан, чинио једну петину и тако био мањина у односу на остало становништво. Остале четири петине, сматра он, било је посебно становништво које је „раније насељавало Панонију, Македонију и Далмацију“11. То је било неслободно и зависно становништво састављено од бивших робова, које је Старчевић називао посебном „пасмином“ (Старчевић је свесно користио термин који се односи на животиње и зато је његов вокабулар генерално у односу на Србе вулгаран и аморалан) која је постепено насељавала простор Балкана. Старчевић сматра да назив «серб» није етнички појам и да потиче од термина „servus“ (што значи роб или сужањ). Термин „славјани“ се такође не односи на народ, већ на социјални појам који потиче од латинске речи „sclavus“ који одрећује статус народа и има исто значење као и роб и сужањ. По њему, Срби никад нису насељавали Балкан, они су били „најстарије“ становништво које је живело на десној обали Дунава, тј. на Балкану. А као „сужњи“ и „робови“ чинили су четири петине становника територије коју су после населили Хрвати. Талас хрватског насељавања, као посебне етничке заједнице и народа-„владара“ на Балкану, одигравао се у VI и VII веку, при чему су бреме владавине над потчињеним народом преузели од Авара и Византинаца. Старчевић није тврдио да су Хрвати пореклом били Готи, али је тврдио да нису ни Словени, тј. „робови“ већ, „народ-господин“. Два дела становништва – покорени народ и његов „господин“ – живели су одвојено све до прихватања хришћанства. Управо је хришћанство допринело да се асимилују у јединствен народ: «иако нису сви народи ушли у јединствени хрватски народ, у један закон вере и једно хришћанство. Тако је било на свим просторима које су освојили силом оружја“12. Кад је прихватио хришћанство, етнички чисти хрватски народ престао је да постоји, пошто се „хрватска националност која припада народу господину проширила на целокупно становништво наше домовине…“13. Анте Старчевић сматра да Срби, као покорени народ, нису могли да имају своју државу, што значи да је држава Немањића била хрватска, а династија Немањић – хрватска династија и да се Милош Обилић на Косову пољу показао као истински Хрват.
Старчевићев расистички мотив редефинисања српског менталитета био је веома снажно испољен у његовом раду под називом „Име Срб“. Он је генерално све јужне Словене, осим Бугара, сматрао Хрватима и бранио њихово право на рестаурацију „раније историјске државности“, током чијег је стварања дошло до потчињавања Срба и њиховог апсорбовања преко хришћанства – народа ког је називао „робови-сужњи-кметови“. Старчевићеве територијалне претензије простирале су се на „повијесне хрватске“ територије као што су Славонија, Војна Крајна, Истра, Босна и Херцеговина. Он је у БиХ одједном „похрватио“ два и по милиона Срба и рекао да их „тамо више нема“. Муслиманско становништво Босне као део раније „владајућег“ народа представља нешто сасвим друго, а у етничком смислу то је најчистији део хрватског народа. Директна последица и практична примена овакве тврдње било је учешће представника „чистог хрватског цвећа“ – Муслимана – у геноциду над Србима у БиХ. Муслимани су, поред учешћа у мучењима и масовним убиствима Срба, у геноцидној квазидржави заузимали и кључне државне функције. Старчевићеви савременици су говорили да је он био „апостол мржње против свега што је српско“, а да је овај текст био „памфлет и гомила бесмислица и рецепт за рат против Срба“. Српски истраживач Д. Берић рекао је за Анту Старчевића да је био оснивач „тријумфалног идентитета који ратује са реалношћу“14.
Овде се морају истаћи стереотипи и предрасуде према Србима који су више карактеристични за римокатоличку пропаганду и исказани интелектуално осиромашеним и провинцијским језиком, којим су ипак исказани идеали и вредности хрватског ћифтинско-малограђанског слоја, конзервативног до потпуног реакционизма. Зато Старчевићева парадигма и није могла да изроди позитивну активност, јер је била ограничена негативним дискурсом – деструкцијом и ликвидацијама. Карактер правашког покрета био је непомирљиво антисрпски, А. Старчевић је постао оснивач хрватске искључивости, која је генетски условила настанак усташког покрета. У контексту догађаја из Другог светског рата и локалних ратова на постјугословенском простору као злослутно предсказање звучале су речи Е. Кватерника „Ах ти Срби су нож у грлу мом народу!“15.
Анте Старчевић није постао „мртви епитаф на политичком гробљу“. Његови рецепти су имали дугорочну и вишестепену практичну примену. Овде ћемо поменути само неке од њих: у Лици (области која се данас налази на територији савремене Хрватске, до 1995. године већину становника чинили су Срби, а после етничког чишћења 1995. године, Срби су у читавој Хрватској сведени на ниво статистичке грешке) праваши су још 1901. године певали песму „Нема Срба!“. Интелектуалци-праваши су истицали да је „Старчевизам шездесетих и седамдесетих година XIX века дао нашој савременој хрватској народној мисли облик и душу“16. Интересантно сведочанство савременика односи се на 1911. годину и каже: „Тешко да постоји културни Хрват, стар 40-50 година, а да није страсни присталица Старчевића. Чак и када је Штросмајер стварао институције као што су свеучилишта, академије и умјетничке галерије, које су од нас стварале цивилизоване људе, и тада је сва омладина била на страни Старчевића“, он је „уништавао љубав према ближњима и блиским Србима и Словенима у корист обмане самих Хрвата“, којима није преостајало ништа друго него да се надају некој будућој узвишености17, која је проистицала из негирања постојања самих Срба и њиховог права да живе на „хрватским територијама“. Ово поткрепљује и сведочанство Миле Будака из 1911. године (Будак је био министар за религију и образовање у НДХ и заменик Анте Павелића, организатор геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима): „Ми немамо ништа против Срба зато што су они Срби, већ зато што су они хрватски Славосрби према тумачењу Анте Старчевића. Зато међу нама не смије и не може бити ни ријечи о сагласју и љубави… Разумије се, у нашим очима су сви Славосрби апсолутно једнаки…“18. Старчевић је задао и конкретне идеолошке координате: огроман број усташког политичког руководства су птићи из „Старчевићевог гнезда“. Управо је он био тај који је у систем хрватског националног мишљења увео тоталитаризам, а најважније је да је физичко истребљење по први пут постало његов саставни део. Генерално, слепа мржња и позив на крваву револуцију отровали су душу хрватског народа.
Једна од многобројних последица геноцида и етничког чишћења је и „хрватизација“ целокупног српског културног наслеђа. Хрвати су присвојили ћирилицу, манастире и цркве, али и истакнуте личности као што су Никола Тесла (кога називају „истинским Хрватом“, иако потиче из породице православног свештеника из Лике), Иво Андрић и др. А најсвежији такав пример је покушај хрватског председника Колинде Грабар Китаровић (донедавно високог функционера НАТО) да на сусрету са Владимиром Путином покуша да дезинформише руског председника рекавши да је и „један Хрват био руски адмирал“19. Реч је о Матији Змајевићу, првом страном адмиралу Руске флоте, оснивачу Каспијске флотиле. Матија Змајевић потиче из аристократске дукљанске породице (Црне Горе) која се преселила у Котор, а одатле у Пераст. Матија Змајевић је био католик, али никада није скривао и порицао своје српско порекло.
*******
Праваштво је, по свему судећи, у првој фази свог постојања (до 1878. године) било политички покрет у којем је идеја надилазила организацију. После погибије Кватерника у устанку из 1871. године у селу Раковица, праваштво је практично нестало са историјске сцене, све док 1878. године Аустро-Угарска није окупирала Босну и Херцеговину и када је правашка идеологија добила нови снажан импулс за развој. У другој фази свог развоја Странка права се нашла тесно повезана, како са локалним, тако и са западноевропским католичким круговима, оним који су тражили своје савезнике на Балкану. Тада је почело стварање „Велике Хрватске“, засноване на католицизму као фундаменталном консолидујућем и мобилишућем фактору, Ватикану као основној сили која је подржава споља, западноевропским вредностима и снажној подршци аустријских и мађарских владајућих кругова. Управо тако је настао правашко-клерикални симулакрум хрватског национализма.
________________________________
1 Жутић Н. Римокатоличка црква и хрватство од илирске идеје до великохрватске реализације 1453–1941. Београд, 1997. С. 53-54.
2 Szabo A. Demografska struktura stanovništva Civilne Hrvatske i Slavnije u razdoblju 1850-1880 // Historijski zbornik, god. XL (1), 1987. S. 171-172.
3 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Istorija Jugoslavije. Beograd, 1972. S. 227.
4 Ibidem.
5 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 92.
6 Цит. по: Там же.
7 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Op. Cit. S. 286-287.
8 Bataković D. Tipovi nacionalizma kod Hrvata i Srba u Hrvatskoj: Sličnosti i razlike. Dialog povjesničara-istoričara. Zagreb, 2000. Knj. 2. S. 208.
9 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Op. Cit. S. 303.
10 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 243.
11 Екмечић М. Срби на историјском раскршћу. Београд, 1999. С. 188.
12 Там же. С. 191.
13 То же.
14 Берић Д. Указ. Соч. Књ. 1. С. 57.
15 Екмечић М. Указ. Соч. С. 182.
16 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 273.
17 Цит. по: Там же. С. 257.
18 Цит. по: Там же. С. 298.
19 http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:691805-Хрвати-отимају-нашу-баштину
Оставите коментар
Оставите коментар на Хрватске баријере за Русију – од ХСП и НДХ до „Агрокор“-a (1)
