Idejna kretanja unutar vehabijskog pokreta u BiH

Možda je potpuno negiranje razvoja islamske intelektualne misli tokom četrnaest vekova najupečatljivija karakteristika vehabijskog pokreta. Interpretacija islama iz šestog veka, ona koju su negovali „naučnici iz prve generacije muslimana“, jedina je mjrodavna za pristalice ovog, koliko verskog, toliko i političkog pravca. Ujedno, pristalice pokreta koji se progresivno razvija u nizu zemalja, ispoljavaju netolerantnost, često i agresivnost prema oponentima, potpuno uvereni da je jedino ispravno njihovo viđenje islamskog prava, odnosno fikfa[1].

Bosna i Hercegovina je jedna od zemalja u kojima je ova radikalna ideologija pronašla plodno tlo. Njeni barjaktari bili su ratnici odreda El Mudžahid, u ratu pristigli u BiH iz više arapskih zemalja. El mudžahid je poznat po zločinu, ritualnom odsecanju glava srpskim vojnicima zarobljenim na Vozući kod Zavidovića. Drugi „znak raspoznavanja“ bila je interpretacija islama, strana bosanskim muslimanima, ali podržana od Alije Izetbegovića koji je „nove muslimane“, kako ih je nazivao, domicilnom stanovništvu nudio kao uzor u veri. Po okončanju rata, a shodno Dejtonskom mirovnom ugovoru, strani ratnici bili su obavezni da napuste BiH. Zahvaljujući političkoj podršci i sklopljenim brakovima, po osnovu kojih su stekli državljanstvo, ostali su da žive u izolovanim enklavama, zajednicama u kojima su praktikovali svoj način života. Nastavili su širiti vehabizam, koji je, zbog filozofije o stvaranju države zasnovane na šerijatu[2], u višenacionalnoj i višekonfesionalnoj državi kakva je BiH, jako opasan. Naime, u kalifatu, islamskom obliku vlasti koji predstavlja političko i versko jedinstvo, žive tri klase ljudi: muslimani, nemuslimani (zimije)[3] i robovi. Džihad^[4] predstavlja jačanje islama, očuvanje islamskog društva i borbu za ukupno jačanje i odbranu islama.

Vehabije danas ne možemo posmatrati kroz izdvojene enklave u kojima su, kako se verovalo, odvojeni od sveta. Njihovi verski autoriteti stekli su obrazovanje i odbranili doktorate na prestižnim islamskim univerzitetima u Džedi i Rijadu. S obzirom da se radi o mlađim ljudima, koji za širenje vere koriste društvene mreže, i uopšte internet, ali i verska predavanja na kojima se zna okupiti i hiljadu mladih, interpretacija islama koju nude, mladima je postala bliža od načina na koji ih veri uče imami i muftije, službenici Islamske zajednice. Uspeli su stvoriti organizaciju paralelnu Islamskoj zajednici u BiH. U nizu džemata (verske zajednice) i mesdžida (objekti bez minareta, u kojima se obavlja verski obred, i ljudi podučavaju veri) okupljaju sve više sledbenika.

U ideološkom smislu oni rade na jačanju bošnjačkog nacionalizma. Mnoge daije (koji šire veru) odvraćaju mlade od odlaska na sirijsko-iračko ratište, objašnjavajući im da je tzv. Islamska država tvorevina Vašingtona i Tel Aviva i da ne treba da ratuju za interese drugih. U tom kontekstu navode da je samozvani kalif Abu Bakar El Bagdadi nakon ranjavanja lečen u Izraelu i osporavaju njegov identitet, navodeći da je El Bagdadi povezan sa Mosadom, da ima jevrejsko poreklo i da mu je pravo ime Eliot Shimon, te da je pod lažnim imenom (Ibrahim ibn Awad ibn Ibrahim) završio vojnu obuku, kurseve na kojima  je usvojio znanja iz teologije i usavršio arapski dijelekat. Rat za kalifat, državu uređenu po principima šerijata, vehabijski pokret više neće voditi u Siriji i Iraku već će čekati pogodan momenat da za tu ideju ratuje na teritoriji BiH. Do tada će nastojati da ideološkom indoktrinacijom steknu što više sledbenika.

Iz navedenog treba isključiti tzv. džihad frakciju, koja se zalaže za vehabizam kao internacionalni, odnosno panislamski pokret. Najpoznatiji predstavnici ove ideje nalaze se u Siriji. Bajro Ikanović je jedan  od komandanata u Islamskoj državi, dok Nusret Imamović ratuje na strani Al Nusra Fronta, ogranka Al Kaide. Posredstvom emisara, ali i portala kao što su Saff (Imamović) i Put vernika (Ikanović) šalju poruke, često i pretnje suprotnoj strani, ali uticaj obojice u bosanskoj vehabijskoj strukturi permanentno slabi.

Idejna kretanja unutar vehabijskog pokreta u BiH odvijaju se u sledećem okviru: okretanje ka nacionalizmu, odbacivanje internacionalizma i odlaska na sirijsko ratište, misionarski rad, organizacijsko jačanje. Njihov odnos prema Islamskoj zajednici u BiH nije ujednačen. Inicijativu koju je pokrenuo poglavar Islamske zajednice, Husein Kavazović, u pogledu ukidanja paralelnih mesdžida i džemada, različito tumače. Linija koju predvode Dževad Gološ iz Mostara, Zijad Ljakić iz Zavidovića i Adnan Mrkonjić iz Zenice, oštro se protivi nameri reisa Kavazovića da zabrani rad ilegalnim džematima, koji su uglavnom registrovani kao nevladine organizacije. I pored jasnih odredbi Zakona o slobodi vere, i pravnom položaju crkava i verskih zajednica u BiH, ilegalni džemati su delovali neometano za vrijeme mandata prethodnog reisa Mustafe Cerića. Po zakonu, bez saglasnosti Islamske zajednice nijedan mesdžid ne može biti osnovan. Stoga su ih i registrovali kao nevladine organizacije. Bivši reis Cerić je danas, uz Muamera Zukorlića, glavnog muftiju Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, najglasniji oponent reisu Kavazoviću. Protivljenje politici reisa Kavazovića oni su pokazali i prilikom inicijative o ukidanju vehabijskih džemata i mesdžida. Bosanski vehabijski autoriteti u Saudijskoj Arabiji su pored obrazovanja, stekli političku podršku, ali i kontinuiran dotok finansijskih sredstava, što im i omogućava rad.

Otklon od vehabizma i zaštitu tradicionalnog praktikovanja islama, koje su u BiH ostavile Osmanlije, naravno da podržava zvanična Turska, što čini preko medija koje finansira, ali i političkim kanalima. Ispred Islamske zajednice u BiH sa vehabijskim liderima pregovaraju imami i muftije. Nakon isteka roka koji je reis Kavazović javno saopštio (01. mart), onima koji se ne povinuju zabrani ilegalnog verskog rada, baviće se državne institucije.

Vehabijski pokret, kao i svaka ideologija, bez obzira da li se radi o vehabizmu, komunizmu, ili globalizmu, primenjuje istu metodologiju: misionarski rad i, po potrebi, terorizam. Preostalo je još nepun mesec dana da vidimo kakvu će reakciju kod vehabijskih ideologa izazvati očekivana akcija državnih  organa.

___________________________________

Uputnice:

[1] Islamsko pravo, prošireni šerijet. Za razliku od šerijata, fikh se ne smatra svetim.

[2] Šerijat, zakon koji je Alah objavio, a priznati tumači vjere omogućili njegovu primjenu u praksi, proističe iz četiri osnovna izvora: kur’anska objava (Kuran), Muhamedove upute i praktični primjeri (sunet i hadis), opšta saglasnost velikih islamskih zakonodavaca po nekom pitanju (idžma), islamsko običajno pravo (kias).

[3] Zimije su narod koji živi po ugovoru po osnovu kojeg plaća posebne poreze: haradž i glavarinu (džizija). Zimije su oslobođene jedne od najznačajnijih religijskih obaveza muslimana – džihada

[4] Džihad (ar.) kontroverzni versko-socijalni instinkt koji ima onoliko značenja koliko ima političkih i drugih ambicija da se ovaj institut razume. Sve zavisi u koje se svrhe džihad tumači. Ipak, osnovno značenje jeste: napor, borba (duše), možda rat. Prema klasičnoj doktrini militantnih teologa džihad postoji u oružanoj akciji radi širenja islama, ali i eventualnoj njegovoj odbrani. Takvi vide džihad kao jedini oblik rata koji odgovara islamu, jer teološki, islam treba da predstavlja čitavu jednu zajednicu organizovanu pod jednim autoritetom, a zna se da je Kuranom svaka borba između muslimana zabranjena. Mada Kuran jasno poručuje da mnogobošce treba u veru prevoditi, ali ne voditi s njima rat, već to činiti s „mudrošću i dobrim ponašanjem“. A opet ima i kontradiktornih stavova koji govore o tome da ih svuda treba napadati. Na tim kontradiktornostima jedan deo borbenog fundamentalizma izgradio je militantnu funkciju instituta džihada. Božović, R., Simić, V.: Pojmovnik islama, Narodna knjiga, Beograd, 2003, str. 150-151.

Izvor: Fond Strateške Kulture