Идеологија смрти и либерализација Русије

Руски либерализам у великој мери личи на руски бољшевизам. У оба случаја ради се о доктринама политичких секти које се базирају на страној доктрини, органском непријатељу историјског тока руског живота.

Ту постоје и разлике. Бољшевици су се бар осећали као представници већине. У исто време, руски либерали и не покушавају да себе представе на тај начин. Напротив, они на већину гледају као на главну претњу. Либерали не упућују апел народу (ма колико произвољна била идеализована слика народа), него апстрактним „либералним вредностима“, које се понекад називају „европским“. Управо те вредности треба да однесу победу „у овој земљи“ упркос „отпору материјала“.

Данас се наше либерално друштво налази у стању отворене еуфорије због економских проблема у земљи – санкција, пада цене нафте, девалвације рубље и, као последици свега тога, пада БДП и банкарске кризе.

Ове непријатности инспиришу стварање великих очекивања. На форумима и по кулоарима провејавају велика либерална надања: власт, која „прокримљује“ устав, санкцијама притерана уза зид, на крају ће почети остваривати либерални економски програм.

Када се говори о „либералној политици“, њене присталице имају у виду три тесно повезане ствари. Прва је предаја комплетне власти, заједно са полугама силе и манипулације у руке секте. Градоначелник и полицајац не морају да нестану, они само треба да слушају либералног Хлестакова (лик из Гогољевог Ревизора). Друга је пораз (деоба, приватизација, распродаја) крупних државних предузећа која су била главни ослонац политичког режима протеклих година. Трећа је отказивање свих социјалних обавеза руске државе према државним службеницима, пензионерима и другима, одустајање од политике давања и минималне надокнаде, коју наши домаћи тачеристи називају „социјалним популизмом“.

Није тешко приметити да би реализација све три ствари у кратком времену довела до тоталног колапса политичког система. Одбацивање социјалних обавеза, прелазак на режим отворене бирократско-олигархијске експлоатације становништва у контексту инфлације, стагнација и идеолошка конфузија –представљају припремљен терен за сваке нереде и побуне. Распад државних предузећа, чија је економска ефикасност крајње неизвесна, доводи до оштрог смањења привредних ресурса, које има централна власт. На крају, предаја бар неког дела политичке контроле у руке секте – која има веома чудне погледе на економски и социјални програм у нашој земљи – гаранција је нефункционалности политичке машине у случају кризе.

У овом моменту имамо тешку ситуацију, која је последица системских грешака у економској политици, вођеној деценијама: занемаривање улагања у инфраструктуру и индустријску производњу и тоталну зависност од међународних кредитно-финансијских институција. Такву политику спроводили су и они који је сада највише критикују.

Предлози који сад стижу од „либералних лобиста“ своде се на удаљавање државе од економије. Све у свему, у правцу друштвеног економског, а затим и политичког банкрота државе. Лажан је пре свега основни пакет – економски оријентисан приступ решавању идеолошких, политичких и социјалних проблема.

Држава делује у привреди као представник друштва. Функција државе, ако она правилно функционише, састоји се у томе да привредне ресурсе земље стави у службу интереса нације – њену демографску стабилност, опстанак, квалитет живота, стабилност, коју даје социјална солидарност. Управо то, а не економски раст који је сам себи циљ. Економски раст, чији се резултат дели само у оквиру ограничене групе власника, нарочито ако су власници странци или оф-шор компаније – то није добро за нацију, то је зло.

Какве последице има неотачеризам, у који свето верују наши либерали, на солидарност друштва мислим да није потребно ни помињати.

На нашу земљу ће наредних година бити вршен тежак спољни притисак. Русија ће се, хтела-не хтела, наћи у положају опкољене тврђаве. Ако ми, наравно, не будемо хтели да се нађемо у положају тврђаве, то би требало узети у обзир. Најговорљивији представници секте сасвим отворено кажу: „За разлику од санкција које су уведене Ирану, санкције против Русије биће успешне зато што не постоји јединствена идеологија и зато што су људи лудо заљубљени у новац“. Ако је, што се тиче новца, изречена глупост, нажалост, она је, кад је реч о идеологији, истинита. У најтежу спољнополитичку кризу и конфликт Русија улази идеолошки разоружана, тако да основа за социјалну кохезију нема.

Догађаји у пролеће и лето – присаједињење Крима и борбе у Новорусији – створили су политички консензус и патриотски ентузијазам без преседања у историји. Тако нешто се никад раније није догодило у Русији. Међутим, наша власт се просто уплашила тог консензуса, моралних обавеза које он носи и изгубила је неколико месеци радећи на његовом слабљењу, ако не и уништењу.

Са тачке гледишта руског друштва, споразум са Западом није се поштовао. Самим тим то друштво доживљава разочарење. Оног момента кад је економски притисак Запада прерастао у испит издржљивости, показало се да код нас не постоји повезујућа заједничка идеологија, која би нашем народу дала истрајност, кква је била истрајност Ирана, који је могао издржати санкције и, уопште узевши, победити.

Управо у идеологији, а не у експериментима са економском политиком, лежи тајна опстанка под санкцијама. Но прелазак према либералној економској парадигми без нормалне политичке либерализације (још једном напомињем, „власт либерала“ и политичка либерализација ствари су сасвим супротне) захтева стварање монструозних идеолошких симулација, које ће апеловати на патриотско јединство нације у моменту кад је економски секу на живо. Истовремено, наде за победом нема зато што је победа као циљ унапред одбачена.

Да би се супротставило надолазећој бури, нашем друштву су потребни ресурси солидарности. То је општа борба, заједничко проливање крви, зноја и суза, то је нада у заједничку победу. „Либерализацију“, као технологију управљања секте, већина не подноси, и она не може дати ресурсе солидарности. Напротив, она их уништава.

Превео – Петар Минић

Извор: Известия, Нови Стандард