Insajder

Kod ljudi koji gledaju javne nastupe Petra Porošenka i nehotice se pojavljuje asocijacija na dokumentarne kadrove govora Benita Musolinija. Iste izveštačene poze, iste mračne grimase, isti čelik u glasu i pretnje neprijateljima otadžbine.

Zna se da je ondašnji Duče sebe smatrao za novog Cezara i da se pripremao da na ruševinama Evrope, potonule u razvrat, stvori novu Rimsku imperiju. Njegova demagogija, populizma je doprinela da Italijani „nasednu“ i poveruju mu, a njemu lično je omogućilo da u jednom kratkom periodu bude čak vođa italijanske nacije.

Nešto slično se dešava i sa pomenutim Ukrajincem. Petro Aleksejevič, baš kao Duče, ne samo da pravi kule u vazduhu, već je i objavio da će Ukrajina uskoro da se nađe u „civilizovanoj zajednici nacija“. Ali on ide i dalje od Dučea, jer društvo zaražava šovinizmom i nadahnjuje ga da podrži krvavi građanski rat.

Međutim,tako samo spolja izgleda. Istorija predstavlja nemilosrdnog svedoka ljudskih postupaka i ona će, pre ili posle, otkriti tajne zakulisne politike i baciti svetlost i na prošle događaje i na sadašnjost.

Pre nekoliko godina skinuta je tajnost sa arhiva britanske obaveštajne službe MI-5. Tada je dokazano da je Benito Musolini bio britanski agent. Engleze treba pohvaliti! Prema vrbovanju „specijalnih“ agenata uvek su se odnosili sa dužnom pažnjom i u tome su imali baš dosta uspeha.

Dokument o saradnji Benito je potpisao kao urednik pro-fašističkih novina Popolo d`Italia (koje tada nisu bile mnogo polularne), sa 34 godine. Bila je 1917. godina. Italijani su bili umorni od rata i sanjali su o nekim novim vremenima. Služba MI-5 je Benitu dala pare i rekla: agituj da Italija izađe iz rata i bićeš jako zadovoljan.

Od tog trenutka Benitova karijera je počela naglo da ide uvis. Novac Britanaca je baš pomagao. Budući Duče je dobijao oko 15.000 dolara nedeljno po današnjoj vrednosti, a to mu je omogućavalo da „prihranjuje“ italijansku fašističku partiju, zajedno sa njenim borbenim odredima crnokošuljaša. Vremena su bila gladna, i dobijeni novac je predstavljao izvanredan argument. Sitni novinar je počeo da se pretvara u nacionalnu figuru. On je, agitujući za izlazak Italije iz rata, pošteno izvršavao zadatke britanske obaveštajne službe. One, koji su se protivili njegovoj agitaciji Benito je smirivao uz pomoć crnokošuljaša. Zahvaljujući tom zadatku Britanci su od njega brzo napravili popularnog vođu koji je svojom demagogijom uspešno zombirao sopstveni narod.

Drama italijanskog naroda, do koje je zatim došlo, time što se taj narod „uhvatio na udicu“ fašizma svima je dobro poznata. Za svoje postupke Duče je italijanskom narodu platio tek u aprilu 1945. godine kada su Italijani njegov leš obesili „naglavačke“ o uličnu banderu. Ali MI-5 to više nimalo nije interesovalo. Dotle je Benito povereni mu posao već odradio!

Deo arhive koji su Englezi otvorili nije otkrio, baš kako to njima i priliči, kada je i kako prekinuta saradnja sa Musolinijem. Samo se maglovito kaže da se to dogodilo posle Prvog svetskog rata. Jer ako se ispostavi da je saradnja nastavljena i u vreme kada je (tridesetih godina prošlog veka) dogovarana zavera protiv SSSR-a, London će (opet) biti prinuđen da svetskoj javnosti pruža objašnjenje. Jer, koliko se zna, Musolini je 1938. godine bio potpisnik Minhenskog ugovora o deobi Čehoslovačke.

Musolinijeva sudbina predstavlja tipičnu sudbinu britanskog agenta stoprocentno „utilizovanog“, koji je zatim izbačen na đubrište istorije.

Ali, vraćajući se ličnosti Petra Porošenka, treba konstatovati da se njegova sličnost sa Musolinijem ne završava spoljnim upoređivanjem. Nedavno je Edvard Snouden javnosti pružio novu porciju tajnih materijala u kojima ima i novosti o aktuelnom ukrajinskom predsedniku. Prema njima, kao insajder iz bloka partija „Naša Ukrajina“, Porošenko figurira u prepiski Ambasade SAD u Kijevu sa Stejt departmentom.

Šta znači „insajder“ u profesionalnom argou američkih diplomata? To je izvor informacija iz onih krugova ili organizacija koje imaju svoje tajne.

Po čemu se agent koga je zavrbovala tajna služba razlikuje od insajdera u ambasadi? U stvari – ničim. I sa jednim i sa drugim sastanci su tajni. Motivi njihove saradnje i nadoknada za pomoć koju pružaju mogu biti vrlo različiti, ali njihov rad je uvek usmeren ka zaštiti interesa tajne službe ili ambasade neke države. U navedenom slučaju – SAD.

Razlike postoje jedino u tome kako se ostvaruju kontakti. Sa agentom veza se drži uz korišćenje svih specijalnih sredstava (na tajnim mestima, preko predajnika, tajnopisom), a sa insajderom su susreti jednostavniji, ali konspiracija obavezno postoji.

Sa Porošenkom su održavani samo lični susreti i nadoknada za usluge je mogla da bude ne samo finansijska, već i organizacionog karaktera. Na primer, pomoć u razmotavanju političke situacije. Mada – isti đavo! Petro Aleksejevič je omogućavao da Amerikanci saznaju šta se sve dešava u političkom bloku, a oni su (mada mu, sudeći po prepisci, nisu potpuno verovali) dobijene informacije koristili kako bi se ubacili u unutrašnje poslove Ukrajine. Teško da su se saborci Porošenka iz „Naše Ukrajine“ dosećali kakvu ulogu on igra u toj „raboti“.

Podaci E.Snoudena o Porošenku se odnose na 2006. godinu. Otada se mnogo šta promenilo. Sudeći po tome kako se kretao proces penjanja Porošenka do dužnosti predsednika Ukrajine (spajanje sa partijom V. Klička, nekažnjene mahinacije pri glasanju na izborima, i, posebno, neočekivano uklanjanje iz političkog ringa borbene Julije Timošenko koja je obećavala „treći majdan“), njega su Amerikanci već držali na kratkom povodcu i uloga mu više nije bila uloga običnog prenosioca vesti.

A današnji postupci ukazuju da se Porošenko od insajdera pretvorio u pravog agenta SAD. U politici ukrajinskog predsednika se oseća čvrsta ruka Amerikanaca, jer u njegovom položaju samo čovek koji se nalazi pod potpunom kontrolom strane tajne službe sme da se suprotstavi trezvenom razmišljanju i volji Evropske unije.

Ako P.Porošenko može da se sa „trezvenim razmišljanjem“ igra žmurke, ubeđujući sebe da će „rat sve da izbriše“, sa Evropskom unijom stvar stoji malo drugačije. Evropljani sa sve većim negodovanjem konstatuju da Porošenko od njih pravi budale time što se uklanja od pregovora sa dobrovoljcima. Jer što duže bude trajao građanski rat u Ukrajini, to će više problema Evropska unija pri pridruživanju Ukrajine morati da rešava. Zato što SAD nemaju nameru da Ukrajinu preuzmu na svoj trošak, baš kao što nisu prihvatili ni Avganistan, Irak i Libiju, iako su ih oni sami „demokratizovali“.

Snoudenovi materijali odgovaraju na pitanje koje su sebi postavljali mnogi analitičari: zašto je Porošenko, odlučujući se na građanski rat u sopstvenoj zemlji, okrenut sferi strateških interesa SAD, a ne Ukrajine? Pa zato, što on vrlo prilježno ispunjava zadatak koji mu je poveren.

Porošenko za SAD realizuje sliku kosovske varijante. Baš kao što su Srbi bili surovo proterani sa sopstvene zemlje, danas Ruse proteruju iz Donbasa. SAD se na Kosovu osećaju potpuno slobodno. Tamo niko ne sme da postavi pitanje šta će na Kosovu vojna baza „Bondstil“ – ne sme zato što su političke želje vrlo jednostavne. A SAD, po svemu sudeći, žele da sutra u isto stanje dovedu i Ukrajinu.

Samo – teško da će uspeti: građanski rat u Ukrajini neće krenuti kao na Kosovu. U svetu postoji mnogo snaga koje neće dozvoliti da Donbas ponovi srpsku tragediju.

Ali zato u biografiji Petra Porošenka može da se pojavi analogija sa poslednjim delom biografije Benita Musoslinija. Zato što prevara sopstvenog naroda uvek ima „kratke noge“. Uostalom – masovni šovinizam predstavlja bolest od koje narodi znaju kako da se prilično brzo izbave.

Svi koji poznaju Porošenka kažu za njega da je pametan. Ali i pametnom čoveku uloga stranog agenta često biva neprijatna, jer je takav čovek u stanju da shvati koliko je uloga koju je preuzeo pogibeljna i za njegovu zemlju, i za njega samog. Proizilazi da je pametan čovek dužnost rukovodioca velike države sebi kupio za nedozvoljivu cenu – kao da ga je ona koštala onih 30 srebrnjaka iz bajki.

Dobro znamo čime se u prvom pominjanom slučaju ta kupovina završila.

Izvor: Fond Strateške Kulture