IPAP ili isporučivanje Srbije NATO i izdaja Rusije

Vest koja je poslednjih dana uzburkala srpsku intelektualnu i svekoliku javnost jete da je vladajući režim, podmuklo i bez pompe, uveo Srbiju, u poslednju fazu do punopravnog članstva u NATO, koja se naziva Individual Partnership Action Plan – IPAP (Individualni akcioni plan partnerstva – IPAP)[1].

Budimo, dakle, onakvi kako nam je Alijansa postavila državnu upravu, sistem odbrane i Vojsku Srbije, gde je poodavno (tamo negde još od 2003.godine) prvi i najvažniji uslov karijernog vođenja kroz profesionalnu službu i postavljenja na najviše dužnosti (pre bilo kakvog iskustva) poznavanje, vladanje i aktivno korišćenje navedenog jezika prema standardu STANAG 6001.[2] Standarda koji su nam NATO „prijatelji“ bukvalno propisali kao stalnu obavezu kroz takozvani PELT – Program osposobljavanja u oblasti engleskog jezika (PELT – Partnership Project for English Language Training).[3]

Bez tog uslova ne može se biti evroatlantski saveznik, nema „interoperabilnosti“, ništa od „operativnih i funkcionalnih sposobnosti“ (termin „borbena gotovost“ je izbačen iz upotrebe i zabranjen), nema ni Evropske unije i nema zaštite, sada je valjda jasno, od ruskog „agresora“, kako nam to poručuje američki generalski kor[4], koji dominira Alijansom (pa tako i Evropom), zar ne?

Jer, jesmo li ili nismo partneri, odnosno saveznici? Ili se i dalje zanosimo tzv. neutralnošću?

Termin „delivering“. Ili, da budemo vrlo praktični – „delivery unit“, što bi rekli srpski ministri, poštovaoci i ljubitelji lika i dela i verni đaci Entonija Blera, poznatog idejnog tvorca i ključnog ralizatora plana „Apokalipsa“ – piratske i ilegalne operacije u vidu treće i četvrte faze oružane agresije na SR Jugoslaviju 1999.godine (videti tekst: Toni Bler – povratak jahača Apokalipse).

Znači, simbolično „delivery unit“ ili „centralna deliveri jedinica“ za ulazak u Evropsku uniju, ide, i to je sada svima valjda jasno, preko IPAP programa. A „jedinica“ za isporučivanje Srbije se, iz strateške vizure, naziva NATO.

Da prostudiramo još jednom IPAP o kome je prvi put ozbiljnije progovoreno i temeljno napisano više tekstova upravo na portalu Fond strateške kulture[5], dok su glavni mediji manje više ćutali ili potpuno ignorisali totalni karambol Srbije, odbrane i Vojske. Alarmirali smo javnost u realnom vremenu, tako što je pojašnjena geneza i istorijat programa „Partnerstvo za mir“ i jasno definisana velika postpetooktobarska, kontinuirana igra NATO-a u Srbiji, koja doseže puni intezitet upravo poslednjih par godina, meseci i dana, pod vlašću Aleksandra Vučića, onoga koji će definitivno „ugasiti fenjer“.

Od kada je obelodanjeno da ministri Ivica Dačić i Bratislav Gašić putuju u Brisel 18.marta ove godine, gde će svečano, u ime Srbije, potpisati zvanični dokument pod nazivom „Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) Republike Srbije i organizacije severno-atlantskog ugovora (NATO)“, koji je (polu)prikriveno usvojen od strane Vlade Srbije 20.decembra minule, a vrlo transparentno od strane Saveta NATO 15.januara ove godine, neuobičajeno se zainteresovala javnost i krenula su novinarska i brojna vojnoanalitičarska pera, komentatori, eksperti, profesori sa raznoraznih fakulteta i ini stručnjaci, da tumače mane i prednosti tog NATO koraka kao poslednje faze pred punopravno članstvo u Alijansi.

Neki od njih neskriveno lobiraju i iznose prednosti, a svi zajedno (kao po komandi) nevešto se bave periferijom, dakle, nebitnim stvarima, nigde suštine i nigde prozivanja i objašnjenja – ko je, od kada, koliko, kako i do kog nivoa doprineo tom „uspehu“, koji će i definitivno poljuljati mukotrpno građene odnose sa bratskom Rusijom i staviti nas nasuprot nje, u protivniči tabor.

Recimo, teško da se bilo gde može pročitati da osnovni razlog dosadašnjeg neulaska u NATO nije samo to što je većinska srpska javnost protiv te zločinačke organizacije (našao bi se modus kako izigrati Srbe), već pre svega činjenica što sa teritorijalnim (i svakovrsnim) razvaljivanjem Srbije nije završeno. NATO ne prima u punopravno članstvo one koji su još uvek njegov objekat, odnosno žrtva. A i što bi to činili kada je „partnerski“ odnos sasvim dovoljan za potpuni uticaj, rukovođenje i neskriveno omeđivanje evroatlantskog prostora? Ko ne veruje neka pročita „Okvirni dokument“ NATO-a kojim se 1994.godine uspostavlja „Partnerstvo za mir“ i gde se u 1.članu nedvosmisleno naglašava da članice tog programa pripadaju „evroatlantskom regionu“.[6]

Naravno, u toj smešnoj i istovremeno žalosnoj priči i sveopštoj larmi, ne mogu se čuti stavovi, razmišljanja, prave ekspertske analize, recimo, penzionisanih generala i admirala (i pukovnika), koji su ne samo na teorijskom polju kompetentni (jer su decenijama školovani za tu oblast), nego su mirnodopskom i ratnom praksom, dakle bogatim iskustvom, naučno verifikovali svoja znanja.

A uspeh i tako važan „rezultat“ koji se naziva IPAP, pripada, ipak i nesumnjivo, onima koji su pričajući bajke i busajući se u „junačke“ srpske grudi, klasičnom, vrlo ozbiljnoom i unapred smišljenom subverzivnom prevarom, projektovanom upravo od NATO saveznika, prigrabili vlast 2012.godine i drže je svim silama.

Zašto je konačni uspeh njihov?

Zato što IPAP nikada ne bi prošao da nije dogovoren i usvojen unapred pripremljeni Briselski sporazum („prvi“ koji je potpisao tadašnji premijer inicijalima „I.D.“, ), a zatim i nekoliko „drugih“, od kojih posebnu pažnju zaslužuje onaj odnedavno, koji se odnosi na predaju srpskog pravosuđa (poslednje srpske barikade na KiM) mladoj narko-nato državi pod nazivom „Kosovo“. To su bili ključni uslovi, jednostavno, domaći zadatak. I desilo se. I eto nam IPAP-a.

O svemu tome je vrlo jasno i nedvosmisleno progovorio onaj koji je, hteli to ili ne, kompetentan u ovoj NATO oblasti, Dragan Šutanovac, biviši ministar odbrane, kada je sredinom decembra 2014.godine, učestvujući u emisiji „Đavolji advokat“, izražavajući navodno čuđenje i dilemu doslovno izneo sledeće „…nije jasno šta se sada dešava u Vladi Srbije, kada je taj Program otkočen“. Da li nam je potreban bolji dokaz? (videti tekst: Jesmo li za ulazak u NATO ili nismo, generale?)

I odjednom svi otkrivaju toplu vodu i pronalaze rupe po saksijama. I „niotkuda“ ispravna tumačenja da je obavezno predvorje za ulazak u EU, ustvari, NATO. Da „evropski put“ vodi isključivo preko atlantske prečice. I to je primaran uslov. Tako je odlučeno još negde početkom 21.veka (ili nismo pažljivo pratili brojne samite Alijanse) i tako je praksa pokazala. Ili je potrebno navoditi primere Rumunije, Bugarske, Hrvatske……?

Šta mi Srbi nismo videli, odnosno šta su prevideli (namerno ili ne) oni koji su, makar iz moralnih razloga, bili dužni da nas istinito informišu i edukuju?

Od silnog kabinetskog i teorijskog razmatranja zbog čega IPAP i što baš u ovom trenutku tako značajno približavanje NATO-u i podizanje atlantske lestvice, nisu želeli da vide i protumače (godinama i posebno mesecima unazad), recimo, sledeće vrlo važne aktivnosti:

• nedavni dolazak visoke delegacije Alijanse koju je predvodio, ni manje ni više nego Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa programom PARP (Proces pregleda i planova) vršio „procenu“ a, ustvari, sprovodio klasičnu kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci; stručno rečeno nedvosmisleni odnos nadređeni-podređeni i operacionalizacija istog (videti tekst: NATO i Vojska Srbije – ko koga kontroliše i pregleda i ko kome komanduje);

• zvanična poseta američkog admirala Marka Fergusona, komandanta Združenih snaga NATO u Napulju (tzv. Južno krilo Alijanse)[7], kojom prilikom je cilj dolaska bio – neposredni uvid u stanje „partnera“ i priprema srpskih ministara za put u Brisel; dakle, komandant koji je direktno odgovoran ispred zapadnog saveza za ovaj deo sveta, u vezi sa čim ima na raspolaganju „Vojnu kancelariju NATO (MLO)“ instaliranu usred Ministarstva odbrane; da podsetimo, Komanda u Napulju bila je nosilac ne samo oružane agresije 1999., već je učestvovala u pripremi savezničke OVK 1998.godine (kao i ranije), počev od obuke, opremanja, preko logistike do stvaranja uslova za ilegalno ubacivanje preko državne granice; i još nešto, za sprovođenje svih tadašnjih rezolucija SB OUN (1998.) o kontroli SRJ, od neba do zemlje, upravo je ova Komanda igrala glavnu, operativnu ulogu. Baš onako kako će činiti od 1999. do danas.[8]

• nisu pravovremeno uočeni (a biće da su namerno ignorisani) sledeći pogubni procesi koji su intezivno, više od10 godina prethodili IPAP-u, bez čega se ne bi došlo do tog cilja, i to su:
• Individualni program partnerstva i saradnje (Individual Partnership and Cooperation Programme, IPCP); znači ne IPAP nego prethodnica.
• Program za izgradnju integriteta (Building Integrity Programme); prvobitno to je bio Akcioni plan partnerstva za izgradnju institucija odbrane (the Partnership Action Plan on Defence Institution Building, PAP-DIB).
• Učešće u radu Vojnog komiteta evroatlantskog partnerstva (EARMS), Političkog partnerskog komiteta (RRS), u Konferenciji nacionalnih direktora za naoružanje (CNAD), u Komitetu za kodifikaciju (AS/135).
• Koncept operativnih sposobnosti (Operational Capabilities Concept, OCC).
• Grupa za reformu odbrane (eng. Defence Reform Group, DRG) – specifičan program namenjen isključivo Srbiji.
• Proces Planiranja i pregleda (Planning and Review Process, PARP) kao osnovni mehanizam Programa „Partnerstvo za mir“ kroz koji deklarisane jedinice dostižu interoperabilnost sa jedinicama država koje implementiraju opšteprihvaćene standarde Savezničke komande za operacije, kao i dalji razvoj operativnih i funkcionalnih sposobnosti za izvršavanje zadataka.
• Program za unapređenje obrazovanja u oblasti odbrane (Defence Education Enhancement Programme – DEEP).

Obratimo pažnju – u navedenim (pod)programima, konceptima i posebno u specijalno formiranoj „Grupi za reformu odbrane“ (koja nas je istinski dotukla), kao i u okviru PARP-a kao osnovnog mehanizma „procene i pregleda“, angažovan je, zvanično od 2006. a nezvanično od 2001.godine, impresivan broj što vojnih (podrazumeva se i obaveštajnih) što civilnih eksperata NATO. Radi se o stotinama i stotinama aktivnosti (uključujući i vežbe taktičkog nivoa „interoperabilnih jedinica“), kako na našim tako i na terenima NATO, odnosno poligonima, vežbalištima, radionicima, školskim i ostalim učionicima i kabinetima za usavršavanje i kursiranje kadra.

Eto nam odgovora kako smo „reformisali“ sistem odbrane i Vojsku prema NATO standardima i procedurama dostigavši tako poslednji stadijum na navedenom putu, značajno preoblikujući svest njenih pripadnika (od vodnika do generala) na tekovinama i dostignućima dojučerašnjih (i večitih) agresora, odbacujući vlastite tekovine. Da dodamo, termin reforma po definiciji znači – preformatirati postojeće, zatečeno stanje, napraviti značajan otklon, to jest iz korena promeniti suštinu i format sistema, odnosno, većine ili pojedinih delova i podsistema.

Kako je tekao „mukotrpan“ posao dolaska do navedene stepenice?

Da se hronološki podsetimo onog najvažnijeg, presudnog, što se smišljeno (ali i iz neznanja) krije ili zaboravlja (videti tekstove iz serijala FSK: „Pod okupacijom i u vlasti NATO – EU“):

• prvi susreti sa vrhom NATO-a već u novembru 2000.godine i to u Briselu (Čović i Svilanović) i svojevrsno aboliranje za nelegalnu oružanu agresiju;
• zvaničan skup juna 2001. u vojnom objektu „Morović“ odabranog dela državnog i vojnog vrha SRJ i vrha Alijanse, kada je preliminarno prihvaćen (naložen) program „Partnerstvo za mir“ i evroatlantska orijentacija zemlje;
• Odluka VSO a zatim i Odluka Savezne vlade od 25.aprila 2002.godine kada je usvojena Informacija o pristupanju programu „Partnerstvo za mir“, a zatim uspostavljena Interresorna grupa za koordinaciju pripremnih aktivnosti za pristupanje SR Jugoslavije programu „Partnerstvo za mir“, iz avgusta te iste godine;
• istovremeno početak školovanja i kursiranja vojnog kadra po NATO centrima i drugi vidovi intenzivne međuarmijske saradnje sa NATO i pojedinačnim članicama saveza;
• gašenje armija kao najvažnijih strategijskih grupacija, kidanje kičme vojske i radikalno smanjenje ljudstva mirnodopskih i ratnih jedinica i borbene tehnike;
• brutalno čišćenje ratnog kadra od 2001. do 2004. kao kontinuirani, povezani proces prema nalozima NATO-a, koji će se u celini završiti do 2008.godine;
• dovođenje Borisa Tadića na mesto ministra odbrane u martu 2003.godine i protivzakonita izmena organizacijske šeme MO i Vojske, prepotčinjavanjem Generalštaba ministru odbrane i oduzimanjem komandnih nadležnosti načelniku GŠ, čime je Štab Vrhovne komande trajno postao pomoćno telo udaljeno od vrhovnog komandanta Vojske;
• zvanična poseta Džordža Robertsona, generalnog sekretara NATO (osuđenog ratnog zločinca) s kraja te 2003. godine i definitivno priklanjanje zapadnom političkom i vojnom savezu, odnosno prepotčinjavanje i stavljanje sistema odbrane SCG (Srbije) u celini;
• postavljanje visokih oficira NATO, predvođenih generalom Džon Mur-Bikom, na formalno savetnička mesta u vrhu Ministarstva odbrane, čime je legalizovan svojevrsni mini-štab NATO-a usred Beograda;
• preformatiranje organizacije Vojske od 2004.godine (gašenje korpusa) i prelazak na „operativno-funkcionalnu“ organizaciju, kojom je značajno (i odlučujuće) redukovano brojno stanje ljudstva i borbene tehnike i potpuno izmenjena fizionomija i namena oružane sile;
• masovna eliminacija oruđa i oružja kroz tzv. dezangažovanje i proglašavanje viškom, a zatim pokretanje procesa prodaje i uništavanja impozantne količine koja je nabavljana decenijama;
• SOFA sporazum sa SAD i pokretanje procesa intezivne saradnje (nezavisno od programa PzM) kroz „Program državnog partnerstva Srbije i Ohaja“;
• otvaranje NATO vojne kancelarije u Beogradu (MLO) s kraja 2006.godine i (ne)formalna predaja Alijansi komandnih palica nad Ministarstvom odbrane i Vojskom Srbije;
• finalna faza „reforme“ tokom 2005., 2006. i 2007.godine, kada su ugašeni poslednji sastavi operativnog nivoa i uspostavljen tzv. brigadni sistem, čime je oružana sila zemlje svedena na dekor i projektovanu polugu NATO-a u ovom delu Balkana, sa manje od 29 hiljada pripadnika u miru i ne više od 70 hiljada u ratu;
• u periodu 2007.-2009. izrada i usvajanje Zakona o odbrani i Zakona o vojsci, a zatim Strategije nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane i Strategijskog pregleda, čime su standardi i procedure Alijanse, zatim politika odbrane, kao i organizacijska, formacijska, logistička i svekolika odbrambena i vojna postavka sistema, u celini upodobljene NATO-u; i krem na tortu, ukidanje obaveznog služenja vojnog roka, čime je srpskom narodu udaren nož u grudi.

Dakle, od Vojislava Koštunice, Miroljuba Labusa i Borisa Tadića, preko Prvoslava Davinića, Zorana Stankovića, Dragana Šutanovca, do Aleksandra Vučića, Nebojše Rodića, Bratislava Gašića i aktuelnog „vrhovnog komandanta“ Tomislava Nikolića (koga više niko ništa i ne pita). Težak, dugotrajan i iznad svega od strane NATO-a vešto vođeni, neprekinuti proces, sve dok se nismo bukvalno dovukli do IPAP-a. Dalje više ništa nije bitno.

I pre svega, bio je to rad prema jedinstvenom planu, bukvalno štafetna predaja zadataka bez prava na suštinsku kritiku prethodnika ili skretanja za zacrtanog puta, bespogovorno izvršavanje preuzetih obaveza i stalno nadograđivanje procesa, koji su pomenuti političari svojevoljno prihvatili.

A da su tzv. evropski i atlantski NATO put jedna te ista autostrada, odnosno, da je političko-vojna komponenta uobličena u zapadnom savezu primarna i da bez nje nema učlanjenja u EU, suvi dokazi to potvrđuju upravo u dokumentu koji će zajednički potpisati Dačić i Gašić sa jedne i (pretpostavljamo) generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, sa druge strane.

Šta tamo piše i koja se pitanja tretiraju?

Sadržaj dokumenta je razrađen u četiri poglavlja koja obuhvataju sledeće oblasti: (1) politički i bezbednosni okvir, (2) odbrambena i vojna pitanja, (3) javna diplomatija, naučna saradnja, sistem upravljanja krizama i planiranja u vanrednim situacijama, (4) zaštita tajnih podataka.

Svim poglavljima, pa tako i dokumentu u celini, zajednička je sledeća odrednica formulisana u prvom, tačka 1.1. „spoljna i bezbednosna politika“, cilj 2., aktivnost 1. gde se doslovno kaže: „obezbeđivanje koordinacije i komplementarnosti između IPAP i procesa EU integracija“.

Ima tu svega i svačega, čak i ne vredi gubiti vreme čitajući papir u prilogu (fusnota broj 1), ali je osnovna poenta da je proces evrointegracija direktno zavistan od procesa NATO-IPAP programa, tačnije u meri napredovanja na tom putu. Posebno se naglašava usaglašavanje „zajedničke bezbednosne politike“ i potreba „podizanja javne svesti“.

A šta to predstavlja pretpostavljam da je razumljivo – neskriveno udaljavanje od Rusije i ostalih istočnih prijatelja koji su upravo na udaru NATO-a i evropskih „partnera“ i to tako što ćemo proći kroz naštimovanu atmosferu navodnih pritisaka nakon kojih ćemo, podrazumeva se, „morati“ da popustimo. Što se tiče „javne svesti“, to je ono što slušamo godinama – promena srpske genetske matrice, valjda u nastojanju da se iz pravoslavnog duha preobratimo većinski u „protestantski“ način života i razmišljanja. Nema se šta dodati, krajnje „humano“ i u skladu sa Novim svetskim globalističkim poretkom.

I za kraj, pravi mali biser u tački 2.5. „ekonomija odbrane“ u kojoj se tretira „modernizacija Vojske uključujući nabavku složenijeg naoružanja i vojne opreme, kao što su bespilotne letelice, terensko vozilo, osnovni školski avion, oprema za vezu, vojnička oprema…“ i naglašava da će se taj proces odvijati u skladu sa raspoloživim finansijskim sredstvima. Da nije krajnje žalosno zato što smo videli kako je Vojska „modernizovana“ od petog oktobra do dana današnjeg, toliko da to izaziva potpuni prezir većine naroda, zaista bi bilo smešno ili bar za rubriku dnevnih glasila pod sloganom „verovali ili ne“.

Da zaključimo – kada to mi podižemo savezničku lestvicu u odnosima sa NATO i EU na maksimalni nivo?

U trenutku kada je Alijansa narogušena prema Rusiji do granica pucanja i vrši intenzivne pripreme najmanje za sukob regionalnih razmera, ne bi li je slomili i pocepali. A poznato je iz istorije da takvi konflikti vrlo brzo prerastaju u globalni rat. Svakodnevno vidimo da mnogobrojna dešavanja ne samo na prostoru Ukrajine i neposrednom susedstvu, već i na Crnom moru, na Baltiku, na Atlantiku, nedvosmileno potvrđuju napred navedenu pretpostavku i predviđanje čine utemeljenim.

Istovremeno Srbija je na kolenima, ali doslovno. Tumaramo iz dana u dan i prisustvujemo velikoj i poslednjoj rasprodaji i pljački onoga što je preostalo od nekada bogate zemlje.

Ipak, važno je da smo i dalje „neutralni“. Ponovo kao iz one napred navedene rubrike ili nekog masnog vica. Da, možemo to, u konačnom, definisati kao „IPAP neutralnost“, ne bi li smo dobili još koji mesec na vremenu i bežanju od istine.

Beograd, srpska prestonica, je kao i ’41., otvoreni (i nebranjeni) grad – nema ni jednog tenka, haubice, raketnog sistema, avijacija je na izdisaju, nema ni pešadiju. Nema regruta, nema rezerve. A tako je (i još gore) u ostatku ostatka Srbije.

Osim na jugu zemlje koji smo (za svaki slučaj) oivičili graničnom međom i carinskim prelazima. Tamo izrastaju nove „oružane snage Kosova“, stari, provereni, ratni saveznici našeg saveznika, koga nazivamo, da završimo onako kako smo i počeli, na engleskom jeziku – North Atlantic Treaty Organization (NATO).

IPAP je, dakle, “delivery unit” za Goodbye Serbia…

___________________________

UPUTNICE

[1] http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

[2] http://www.mod.gov.rs/stanag/

[3] http://www.mod.gov.rs/stanag/index_direkcija_pelt.php

[4] http://www.nspm.rs/hronika/ben-hodzs-putin-zeli-da-unisti-nato-ukrajini-teba-poslati-1.000-tenkova-da-bi-putina- skuplje-kostao-rat.html

[5] http://srb.fondsk.ru/news/2014/12/31/pod-okupaciiom-i-u-vlasti-nato-eu-kako-smo-reformisali-i-modernizovali-sistem-odbrane-i-vosku-1.html

http://srb.fondsk.ru/news/2015/01/13/pod-okupaciom-nato-eu-kako-smo-reformisali-modernizovali-sistem-odbrane-i-voisku.html

http://srb.fondsk.ru/news/2015/01/28/pod-okupaciiom-i-u-vlasti-nato-eu-kako-smo-reformisali-i-modernizovali-sistem-odbrane-i-voisku-protivustavna-smena-nachelnika-generalshtaba-3.html

http://srb.fondsk.ru/news/2015/02/03/voina-taina-voine-sluzhbe-kobre-odbrana-neodbranivog.html

[6] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4359

[7] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=7916

[8] http://jfcnaples.nato.int/page11703110.aspx

Izvor: Fond Strateške Kulture