Islamski terorizam i zapadni ekumenizam

Aristotel je jednom rekao da je tolerancija poslednja vrlina jednog društva u propadanju. Naravno, ovo je samo vrlina – ako je vrlina to – da naša civilizacija umire, nesumnjivo se njome ne možemo pohvaliti. Samo mi volimo da je zovemo „saosećajnost“. Dejvid Kameron, premijer Velike Britanije, juče je govorio da njegova država, navodno, gaji „izuzetnu saosećajnost prema sirijskim izbeglicama“. Ostali nacionalni lideri ne zaostaju u konkurenciji saosećajnosti. Gospodin (ili gospođa) Saosećanje u Evropi izgleda da je nemačka kancelarka Angela Merkel, a konkurent za globalnu krunu je Australija[1].

Međutim, tolerancija nije saosećajnost. Niti je vrlina. Uzdržanost, strpljenje, dugotrpeljivost – to su vrline. Ali tolerancija kako se taj izraz razume u savremenom svetu, to jest – je odbijanje da ukori ili na bilo koji način da se bori protiv mnoštva lažnih učenja – ne samo da nije vrlina, već ozbiljan porok. Takav izraz nije pronađen čak ni u Novom zavetu.

Međutim, netolerancija zlog učenja je pronađena i pohvaljena u Novom zavetu. Razmotrimo sledeće Gospodnje reči u vezi sa sedam crkava u Aziji: – „Ali ovo imaš što mrziš djela Nikolaita, koja i ja mrzim“ (Otkrivenje 2, 6). „Zbog nekoliko stvari mi je krivo na tebe, što imaš tu od onih koji se drže učenja Valaama…“ (2, 14). „I malo mi je krivo na tebe, što dozvoljavaš ženi Jezavelji, koja sebe naziva proročica, da uči i zavodi moje sluge da bludniče i da jedu žrtve idolske“, (2, 20). „Zato što si mlak, a nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“ (3, 16).

Uobičajeni odgovor na ovo od strane ekumenista koji se ponose svojom tolerancijom zla je: „Dakle, želite da mučimo i ubijamo jeretike i drugačije misleće? Hoćete da povratimo inkviziciju“? Ali, naravno, netolerancija zla nikako ne podrazumeva nasilje nad počiniocima zlodela. To čine sekularne vlasti, koje imaju monopol da kažnjavaju nasilje u našem društvu – i to opravdano. Običan građanin nije pozvan da vrši nasilje nad zločincima.

Ali je pozvan da se suprotstavi zlu. I to je upravo ono što naše društvo ne radi. U stvari, izuzetno je netolerantno prema protivnicima zla. Bez obzira da li govorimo o doktrini zla (kao što je ateizam i jeres) ili lažnim religijama, ili zlim delima (kao što je homoseksualnost ili abortus), naše društvo osuđuje svako otvoreno protivljenje njima, a oni koji im se suprotstavljaju, ili jednostavno odbijaju da govore reči hvale ili učestvuju u njima, njih sve više i više optužuju za odgovornost i bivaju bačeni u zatvor ili gube posao, ili u najmanju ruku bivaju izopšteni ili prekoreni…

Samo što sada njihovi ekumenisti i liberali zapadaju u ozbiljne probleme. Po Promislu Božjem, veliko i konstantno povećanje muslimana u svim zapadnim državama, sa izuzetkom Japana, čija netrpeljivost zapadne tolerancije zla, nameće tešku dilemu i samim zapadnim političarima. Pošto su muslimani mnogobrojni i veoma dobro organizovani da se ne mogu represivnim načinom kao tradicionalni hrišćani umiriti – to sada vlast zapadne Evrope mora biti mirna; ne postoji drugi način. Tako je kenterberijski nadbiskup čak predložio da se muslimanima dozvoli da žive po šerijatskom zakonu u Britaniji. U svakom slučaju, ekumenisti i liberali su propovedali toliko dugo, da su tolerantni prema svim religijama i konfesijama, pa bi izgledalo smešno da sada otpočnu da vrše represije i ugnjetavaju islam.

Novo odvijanje situacije učinilo je ovaj problem akutnijim. Građanski rat u Siriji stvorio je četiri miliona izbeglica, od kojih je veliki broj pošao preko Grčke i Srbije u zapadnu Evropu, da bi većina potražila utočište u Nemačkoj – najbogatijoj državi i takođe, neki izuzeci su želeli u Švedsku, najliberalnije i ekumenističke evropske države. Većina Evropljana ne žele ove izbeglice u tako velikom broju iz veoma dobrih razloga: oni se ne asimiliraju, niti prilagođavaju (sredini), ali pritom formiraju muslimanska geta, čiji propovednici otvoreno pozivaju na uništenje zapadne hrišćanske civilizacije i nametanje šerijatskog zakona. Veliki broj mladih zapadnih muslimana, čak i čitave porodice, pridružuju se i užasnom ISIS-u, koji obezglavljuje hrišćane, uključujući i hrišćanske bebe. Čak i pre ovog nedavnog ogromnog priliva novih imigranata, zapadne bezbednosne službe pojačale su sigurnosnu zaštitu svojih građana od muslimanskih terorističkih zavera. Nedavno je britanski premijer Dejvid Kameron izjavio je da je Britanija izvela prvi napad na položaje Islamske države u Siriji i da je tom prilikom ubijeno troje ekstremista, među kojima dvojica sa britanskim državljanstvom. Strahuje se, dakle, da novi priliv izbeglica sobom nosi ISIS ratnike prerušene kao izbeglice.

Uznemirene ovim dešavanjima, dve, manje liberalne zapadnoevropske države – Mađarska i Slovačka – izrazile su želju da će primiti samo hrišćanske izbeglice iz Sirije. Ovo je sasvim razuman zahtev, koji je trebao da karakteriše ne toliko pro-hrišćanske i anti muslimanske diskriminacije, već se javlja kao akt nacionalne samoodbrane, bio je ismejan od strane više liberalnih zemalja Unije. Tako je nemačka kancelarka Angela Merkel, jednom prilikom izjavila da je „pristup multikulturalnosti promašen, apsolutno promašen“, čak otišla toliko daleko, da je širom otvorila vrata svoje zemlje za 800.000 novih migranata u samo ovoj godini (jedan od njenih ministara govori o pola miliona u toku samo ove godine i još toliko očekuju za narednih nekoliko). Ova ćerka luteranskog sveštenika i člana bivšeg Agitpropa Istočne Nemačke komunističke partije, izgleda da iz petnih žila želi da uništi ono što je ostalo od hrišćanskog nasleđa u njenoj zemlji – a uz to i osuđuje druge zemlje koje su manje voljne da otvore svoja vrata za nevernike. Naravno, Nemačka ima dobre ekonomske razloge da pušta da joj dođu muslimani. Njena populacija opada, ima mnogo praznih kuća za useljenje, a izbeglice će pomoći nemačkoj industriji. Za zemlje poput Britanije, međutim, čije je stanovništvo u porastu (uglavnom zbog ranije migracije) i čije su socijalne službe u ozbiljnoj deformaciji i pre invazije ove vrste, situacija je sasvim drugačija. I za one koji cene hrišćansko nasleđe svog naroda, ogroman priliv muslimana ne može biti dočekan dobrodošlicom…

***

Neka nam bude dozvoljeno da malo pobliže razmotrimo koren muslimanskog terorizma.

Filozof Rodžer Skraton istraživao je razliku između zapadne i islamske civilizacije metodom osvetljavanja pitanja sa sviju strana[2]. Ključna religija na zapadu, hrišćanstvo, nastala u kontekstu Rimskog carstva, od početka državi daje određenu autonomiju u sopstvenoj sferi. Hrišćanin je u obavezi da poštuje državu i njene zakone koji nisu u direktnoj suprotnosti Božije zapovesti: „Dajte caru šta je carevo, a Bogu ono što je Božije“. Iako mu je krajnji cilj apsolutna predanost Bogu, hrišćanin je takođe državljanin države, kojoj takođe, duguje lojalnost. Hrišćani se ne bune protiv države, već postepeno bruse svoje sirove manire, sve dok ne postanu hrišćanski, a oni hrišćani. Tada crkva i država započinju skladnu saradnju, gradeći svoje odnose u pravoslavnoj tradiciji na principu (idealu) „simfonije vlasti“, kao modelu odnosa između crkvene i svetovne vlasti.

Crkva je univerzalna (Vaseljenska), i sastoji se od članova u različitim zemljama. Država, sa druge strane, je teritorijalna, zasniva se na osećanju opšte sudbine svih ili većine ljudi na svojoj teritoriji, ojačana zajedničkim jezikom, kulturom i religijom. Takva dvojna lojalnost – mada apsolutna lojalnost pripada jedino Bogu – u osnovi je hrišćanske civilizacije. Islam, međutim, ne pospešuje stvaranje stabilne teritorijalne nacionalne države ili carstva. Doduše, bilo je nekih plemena među njima, ali vrlo malo. Ipak je kod njih vladao šerijatski zakon, zakon Alaha, koji se ne poklapa sa državnim zakonom i svakako, ništa slično nema sa zakonskim strukturama kreiranih od strane Konstantina ili Justinijana. Muslimani sebe, hrišćane i verujuće Judejce, smatraju „Narodom Knjige“, što ih čini višim od pagana, pa im automatski daje i veće pravo. Međutim, ne postoji tako nešto kao pravilo, rimskog koncepta jednakosti pred zakonom za sve građane, bez obzira na njihovu veru. Ne samo da su nemuslimani u muslimanskoj državi građani drugog reda: čitavi ne-muslimanski svet izvan, takođe po pravu pripada samo muslimanima.

Apostoli su osvojili mediteranski svet isključivo mirnim putem, propovedanjem Evanđelja. Muslimani, nasuprot, nadvladali Rimljane ognjem i mačem. (Sveti Anastasije Sinait kaže, da su Rimljani pobeđeni jer su upali u jeres monotelizma.) Međutim, iako je Muhamed silom doneo Islam, ratovanjem, ubijanjem, pljačkanjem i porobljavanjem, a ne putem vere, on sebe nije proglasio za cara, a kamoli da je to činio u persijskom stilu „Car nad carevima“. Sebe je smatrao, kao i njegovi sledbenici, prorokom, glasnikom jednog od arapskih paganskih božanstava, Alah je staro pagansko ime za boginju Meseca iz preislamskog perioda, kog je proglasio za jedinog istinitog Boga, čiji je simbol, mesec-polumesec i postaje simbol njegove nove religije. Uprkos ovom jasno paganskom poreklu njegove vere, Muhamed je tvrdio da se gadi svake vrste čovekoobožavanja i idolopoklonstva – to jest, staro-stilske politike na Bliskom istoku – u korist nove, Bog u centru politike – Bogocentričnost.

I zaista, kao što Bernard Luis ističe (Bernard Lewis: britansko-američki publicista i istoričar – prim. SL), „zadobijena vlast početkom kalifata (u početku su halifat vodili Muhamedovi učenici i porodica, kao nastavak religijiskog sistema koji je on uveo) veoma je daleko od despotizma svojih prethodnika i naslednika“. Bila je ograničena političkom etikom islama i anti-autoritarnim navikama, a takođe i tradicijama drevne Arabije. Stih se pripisuje preislamskom arapskom pesniku Abidu ibn al-Abrasu u kome peva o svom plemenu kao „lakah“, reči koja označava, prema mišljenu drevnih komentatora i leksiografa, pleme koje nikada nije trpelo cara.

Abid ponosno peva o svom narodu, čiji smisao opisa je jasan:

„Odbili su biti sluge careva, i nikada nisu bili pod bilo kojom vlašću“.

„Ali kada su ih pozivali da priskoče u pomoć i pomognu u ratu, rado bi prihvatali (poziv)“.

„Drevni Arapi su kao i drevni Izrailjci prikazani u starozavetnim knjigama o Sudijama i Samuilovoj, u kojima se opisuju kao oni koji ne veruju carevima i ne žele da se uspostavi carska institucija. Oni su, svakako, bili upoznati sa institucijom monarhije kod zemalja u okruženju, a neki su čak želeli da se i usvoji takvo ustrojstvo. Bilo je careva u državama na jugu Arabije; careva je bilo i u pograničnim kneževinama na severu; ali su svi u različitom stepenu bili marginalni Arapi. Naseljena na jugu ova carstva koristila su neki drugi jezik i bila deo različitih kultura. Pogranična kneževstva na severu, mada autentično arapska, bila su duboko pod uticajem persijske i vizantijske carske prakse i donekle su predstavljala strani element u arapskom svetu.

„Drevni muslimani bili su svesni prirode carske monarhije, koju je svojevremeno praktikovala Vizantija i Persija i smatrali da osnovana od Proroka i regulisana kao kalifatska država, posle njega upravu nad njom preuzeće njegovi naslednici, što predstavlja nešto novo i drugačije …“[3]

Šta je to bilo drugačije? Prema onome kako tvrde Miloslavskij i Miloslavskaja, razlika se sastojala u ideji da se društvo mora vladati po Alahovim komandama, a ne po zakonima ljudi i da sekularne i duhovne snage kalifata (sultanata i imamata) su neodvojive.[4] Međutim, ova nedeljivost punomoćja dovodi do postepenog podrivanje kvazi-demokratskog ideala ranog islama realnosti do gotovo neograničene vlasti kalifa. S jedne strane, kalifi su želeli da stvore red u kojem, „kao idealno zamišljen, nije imao potrebe za nikakvim sveštenicima, nikakvom crkvom, da bude bez careva i plemstva, niti ima potrebe za privilegovanim pojedincima ili kastama ili nekretninama bilo koje vrste, osim, samo po sebi se razume, privilegija pripada onima koji prihvate istinsku veru, ali će biti zapamćeni i oni koji je namerno odbijaju – i naravno takve očigledne prirodne i društvene realnosti kao superiornost čoveka nad ženom, gospodara nad robom“[5]. Opet, s druge strane, oni su bili vojni lideri navikli na ratni uspeh, pa su tu naviku pretakali i u svoj odnos prema podanicima, koji su opet naučeni da budu pokorni autoritarnim ili despotskim liderima i zahtevali da budu u stanju da im se makar ne komanduje poslušnost.

Abu Muslim, persijski oslobođeni rob i abasidski opunomoćenik nearapskog porekla, 747. godine izazvao oružani ustanak i odneo pobedu nad Umajadskim kalifatom, a potom osnovao Abasidsku dinastiju. Nekoliko godina kasnije, Al-Mansur (754-775) prestonicu carstva smešta u Bagdad, severno od persijskog grada Ktesifona. Pošto je prestonica bila tako blizu persijskom jezgru, potpada pod uticaj Persije i njenu snažnu despotsku tradiciju. I tako Muslimov „demokratizam“ ubrzo prelazi u despotizma ne manje jarosni od monarhije, što uništava islam kao takav. Kalifi devetog veka, posebno Mamun (813-833), smatrali su da njihov autoritet treba da bude neograničen. I konačno, na početku jedanaestog veka, Fatimidski vladar al-Hakim, čak smatrao sebe bogom.

„Sve više i više, vlast je dobijala autoritarni karakter“, piše Luis, „čime je frustrirala agilne revolucionare, a njihovo razočarenje slikovito možemo videti u izraženim pasusima nekoliko klasičnih autora“. Izvesni Sudaif, Abasidov pristalica, navodi se, kako žali zbog promena nastalih od pada arapske dinastije Omejadi u građanskom ratu, kada na vlast dolazi dinastija Abasidi čiji prvi vladar, kalif nakon osvajanja vlasti 750. godine šalje vojsku u napad na susede kako bi vojnim pobedama legalizovao svoju vlast u narodu: „Tako mi Boga, naš plen, koji je zajednički, postao je napojnica bogataša. Naše rukovodstvo, koje je bilo konsultativno, postalo je proizvoljno. Naša sukcesivnost, bila je izbor zajednice, a sada se stiče nasleđem“[6].

Pitanje, da li kalifat treba da bude izborni ili nasledni je jedno od pitanja koje je odelilo sunitske od šiitskih muslimana. “Šiiti su tvrdili da kalifat treba da bude nasledan, u liniji od proroka Muhameda i prema tome, svi kalifi, osim samo kratkovremene vladavine uzurpatora, Alija i njegovog sina Hasana. Uvrežen je opšteprihvaćen stav sunitskih muslimana, da je kalifat izborni, a svaki član Poslanikovog plemena, Kurejša, imao izborno pravo – birati i biti izabran“.[7] Al Mansur u Španiji ustanovio da kalifat ima da bude nasledan, ali trideset godina nakon njegove smrti, sasvim je ukinut.

Još jedna od razlika između sunita i šiita sastojala se u tome, da su drugi verovali u određenu odvojenost Džamije (Imamata) i države. Tako Karen Armstrong piše: „Doktrina Imamata pokazuje izuzetnu poteškoću otelotvorenja božanskog imperativa u tragične uslove običnog političkog života. Šiiti su smatrali, da svaki od imama je ubijen od strane kalifa njegovog doba. „Godine 934 vladalo je uverenje, da poslednji od imama na čudesan način biva skriven od Boga“. “Mit o Hiden imamu (Hiden imam je, prema šiitskom verovanju nestao u 10. veku i ponovo će se pojaviti u poslednjim danima, kada će biti jedini spasilac čovečanstva – prim. SL) simbolizuje nemogućnost sprovođenja istinski verske politike u ovom svetu, jer su kalife uništile Alijinu liniju i oterali ilm (znanje o tome šta je ispravno) od svoje države.

Šiiti smatraju da je Ali bio jedini istinski pravoverni kalifa. Od tada Šii uleme (učeni ljudi, čuvari pravne i verske tradicije islama) postale su predstavnici Hiden imama i počele koristi svoje mistične i racionalne ideje, da bi zadržale njegovu volju. Tvelver Šiis (Šijiti-dvanaestnici veruju da su Dvanaest imama predskazana u Hadisu 12 naslednika) dalje ne bi da učestvuju u političkom životu, jer u odsustvu Hiden imama, istinskog lidera umeta (muslimanske zajednice), nijedna vlada ne može biti legitimna[8]“.

Drugi razlog za despotizam, urođen u islamu, jeste ubeđenje da su svi ljudi obavezni da se pokoravaju Alahu i da oni koji se ne potčinjavaju – sa parcijalnim izuzetkom Jevreja i hrišćana – nemaju pravo ni na život ili na slobodu kao i imovinu. To, u kombinaciji sa njihovim uverenjem u fatalizam u kog automatski ulaze svi muslimani koji umiru u borbi sa nevernicima u radosti Dženete, iznedrilo je muslimanske vojske u ranom arapskom kalifatu, a kasnije turske sultane i jednu veoma groznu ekspanzivnu silu u svetskoj politici. Tako Kuran kaže: „O vjernici, borite se protiv nevjernika koji su u blizini vašoj i neka oni osjete vašu strogost“ (Sura: 9; ajet: 123). “Borite se protiv onih koji ne vjeruju u Alaha i poslednji dan… čak i ako su sledbenici Knjige (Jevreji i hrišćani) sve dok dobrovoljno ne pristanu da plate danak u znak priznanja njihove pokornosti državi“ (Sura 9, ajet 29). “Vi ćete biti pozvani da se borite sa moćnim narodima; borite se protiv njih sve dok ne prihvate islam“ (Sura: 48; ajet: 16).

Potčinjavajući se bezuslovno Bogu i Njegovoj volji, musliman postaje distributer Božije vlasti na zemlji. Svako je dužan da se povinuje Alahu, bez obzira da li on to želi ili ne. Ako se ne pokori, onda nema pravo ni da živi. Stoga pagani ili će podleći konverziji u islam, ili će biti istrebljeni. Nasilna konverzija na islam, nije ništa štetno, sa muslimanske tačke gledišta, za ljude, jer ljudi su dužni da bespogovorno poštuju Boga, ne zato što to žele, već zato što to Alah od njih traži“.[9]

A opet sa druge strane, kako Kenet Kreg piše, sveti rat ili džihad, „kako veruju, jeste obnovljenje islama, jer pravo pripada njemu kao istinskoj i konačnoj religiji, ali koji su otuđeni od nje od strane nevere ili poročnosti oličenoj u manjini, čiji opstanak – ali više ne – to dozvoljava….“[10].

Imajući ovakav u suštini negativan stav prema politici, možemo videti zašto su muslimani imali takvih poteškoća u uspostavljanju stabilnog, lojalnog stava prema političkim vlastima, bez obzira da li su u pitanju islamske ili zapadne. Od pada Otomanske imperije 1918. godine, nijedna politička vlast, bez obzira da li nacionalistička ili sekularna (Ba’athistka ili kemalistička), nastala na Bliskom istoku, nije uspela da zadobije lojalnost svih islamskih naroda. A opet, nema sumnje, da su muslimani dugo bili za kalifa koji će ih ujediniti i povesti u rat da bi smrvili bezbožnički zapad.

Islamsko versko oživljavanje, može se reći, počelo je sa svrgavanjem Iranskog Šaha 1979. godine, a u decembru 1984. Ajatolah Homeini je u svom govoru rekao: „Ako se nevernicima dozvoli da nastave da igraju svoju ulogu izopačenja na zemlji, njihova eventualna moralna kazna će biti sve žešća. Dakle, ako ubijamo nevernike kako bi ih zaustavili u njihovim (izopačenostima) aktivnostima, mi smo im zaista tada učinili uslugu. I eventualne njihove kazne biće manje. Ako biste dozvolili nevernicima da žive, znači da im dozvoljavate da se još više iskvare. (Ubiti ih) je hirurška operacija kojom komanduje Alah Stvoritelj… Oni koji poštuju pravila Kurana su svesni, da moramo da primenjujemo zakone isplate (odmazde) i da moramo da ih ubijamo… Rat je blagoslov za svet i za svaku naciju. To sam Alah komanduje ljudima da ratuju i ubijaju“.

Homeinijevo izlaganje ovako komentariše Skraton: „Element ludila u ovim rečima ne bi trebalo da nas zavede od činjenice, da njima adekvatno prenosi raspoloženje, nasleđe i cilj, inspirišući mlade ljude širom islamskog sveta. Štaviše, nema sumnje da je Homeinijevo tumačenje Poslanikove poruke skriveni smisao između redova tekstualne podrške, te da odražava politički cilj koji je, u stvari, glavna karakteristika islamskih revolucija u modernom svetu.

„… Čak i dok uživate u miru, prosperitetu i slobodi, što je pitanje socijalne pravde, zasnovane na vladavini prava u svim pravnim državama u svetu, to osoba koja priznaje samo šerijatsko pravo kao jedinstven put ka spasenju, može videti ove stvari kao znakove duhovne praznine ili korupcije. Za nekoga, kao što je Homeini, ljudska prava i svetovne vlasti eksponiraju dekadenciju zapadne civilizacije, koja nije uspela da se naoruža protiv onih koji nameravaju da je unište i nada se da će to on učiniti mesto njih. Poruka je da ne (!) i ne može biti nikakvog kompromisa i sistemi koji čine kompromis i pomirenje u svojim vladajućim principima, samo su aspekti đavolje rabote.

„Homeini je figura od velike istorijske važnosti iz tri razloga.

Prvo, on je pokazao da je islamska država održiva opcija u savremenom svetu, tako da pobija uverenje da su pozapadnjačenja i sekularizacija neizbežni.

Drugo, kroz aktivnosti Hezbolaha (Alahove stranke) u Libanu, otpočinje izvoz islamske revolucije, što predstavlja glavni cilj i kamen temeljac njegove spoljne politike.

Treće, islamskom preporodu ugradio je šiitsku fizionomiju, tako da je mučeništvo postalo centralni deo njegove strategije“[11].

Islamska revolucija okupila je snage tokom uspešnog rata da isteraju Sovjete iz Avganistana 1979-89. god. Mnogi od mudžahedina koji su se borili protiv Rusa u Avganistanu, zatim su nastavili da se bore u ratu Hrvata i Srba u Bosni početkom 1990-ih. A onda protiv NATO-a u Avganistanu … Revolucija trpi očigledni neuspeh u Prvom iračkom ratu 1990. godine. Ali, ništa zato, rezultat tog rata u vojnom smislu, pokazao se manje važnim od njenog uticaja u galvanizaciji muslimanskog mišljenja širom sveta protiv zapadnih „krstaša“, koji su jednom intervenisali na svetoj muslimanskoj zemlji iz čisto egoističnih razloga (zbog nafte). Ova osećanja su u velikoj meri pogoršana u Drugom ratu u Iraku, a posebno nakon NATO intervencije u Avganistanu. To ne znači da većina muslimana nisu mogli da vide zlo Sadama Huseina ili talibana. Ali, kao što smo videli, takvi pojmovi, kao političke slobode i ljudska prava ne znače mnogo u muslimanskoj svesti. Mnogo im je važniji princip, da su sledbenici prave vere i u stanju su da reše sami svoje probleme, bez pomoći korumpiranih nevernika. I posle svega, njihov krajnji cilj je da unište te iste nevernike i osvoje svet…

Vraćajući se na trenutnu situaciju, možemo sagledati jasnije, kako providencijalno deluje aktuelni sukob između zapadnog ekumenizma i muslimanskog terorizma. Muslimanski terorizam je kazna zbog zapadnog ekumenizma – kazna, koja je usledila, zbog izdaje hrišćanske vere i njegove ravnodušnosti za opstanak hrišćanske civilizacije – i konačni apel na potenciranje savesti zapadnih hrišćana da odbace svoju ravnodušnost i steknu revnost za jednu veru, koja je hrišćanstvo. Jer čak i ako nema rata između zapada i islama nekoliko godina, demografski trendovi, potkrepljeni nemačkom ludošću u otvaranju vrata svim izbeglicama bez obzira, dovešće do muslimanske dominacije na zapadu u okviru jedne ili dve generacije. Bilo da se dominacija postiže putem glasačkih kutija ili preko noževa i bombi, uopšte nije bitno. Rezultat će biti isti.

I budimo iskreni: Muslimani opravdano preziru nedostatak zapadne revnosti u odbrani sopstvenog hrišćanskog nasleđa i užasan razvrat njihovih seksualnih običaja. Muslimanska pretnja neće biti neutralisana i muslimani neće doći, da bi gledali obmanu sopstvene vere, – što, na kraju krajeva, mora biti naša nada i jedino pravo rešenje problema – sve dok hrišćani prestanu da se zadovoljavaju putem anti-hrišćanskog ekumenizma i razvrata, demonstrirajući nam sopstvenim životima šta znači biti pravi hrišćanin.

Naravno, muslimanski osećaj moralne superiornosti nad hrišćanima je licemeran. U Britaniji i Švedskoj muslimani su odgovorni za niz masovnih silovanja. I nedavno istraživanje Američkog centra za pravo i pravosuđe pokazalo je da ISIS-ova potražnja kupovine ženskih seksualnih robinja je najveća za kategoriju starosti od 1-9 godina, što pokazuje da oni imitiraju svog lažnog proroka ne samo u svojoj porodici, nego i u svojoj seksualnoj izopačenosti i pedofiliji…

Ipak, to licemerje naših neprijatelja ne treba da bude razlog da prikažemo „čistim“ sopstvena nedela, odnosno, iskrenost naše vere u našim delima. Sveti Kozma Etolski prorekao je, da će nakon „opšteg rata“, „Agarjani“ – to jest, muslimani – „učiti tajne tri puta brže od hrišćana“. Po svoj prilici, do tada će užasi Trećeg svetskog rata naučiti hrišćane da daju bolji primer muslimanima…

Događaji od 9/11 (11. septembar u anglosaksonskoj notaciji – prim. ur.) desili su se na praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja u Pravoslavnoj Crkvi. Posredstvom njega Sveti Jovan, prorok pokajanja, pozvao je zapadne narode na pokajanje. Poruka ostaje ista; samo je njena aktuelnost intenzivirala…

11. septembar (tj. 29. avgust po starom kalendaru) 2015. godine
Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja

Prevod – Slaviša Lekić

________________________________

Odrednice:

[1] Miranda Divajn, „Mi smo šampioni u (milosrđu) saosećajnosti. Prestanite da nas ponižavate“.
[2] Scruton,The West and the Rest: Globalization and the Terrorist Threat, London, 2002.
[3] Bernard Lewis, The Middle East, London: Phoenix, 1995, pp. 140-141.
[4] TP Miloslavskaia, GV Miloslavsky, „Kontseptsia ‘Islamskogo Edinstva’ i Integratsionnie Protsessy v ‘Musulmanskom Mire’” („The Conception of ‘Islamic Unity’ and Integrational Processes in ‘the Muslim World’), in Islam i Problemy Natsionalizma (Islam and the Problems of Nationalism) , Moscow: Nauka, 1986, p. 12.

O nedeljivosti sekularne i duhovne nadležnosti kalifa naglašavaju i nekoliko drugih pisaca. Tako Kolin Makevedi piše da su „Muhamedovi naslednici, kalifi, jer poseduju kombinovanu moć cara i pape“ (The Penguin Atlas of Medieval History , London: Penguin, 1961, str 36.). Opet, Ninian Smart piše da Islam „zahteva institucije koje pokrivaju celi život zajednice. Ne postoji ništa u islamu … što se može uporediti sa Crkvom. Nema mesta za posebne institucije u društvu, koje bi do kraja bile posvećene veri. Zato sva društva i zajednice vezane za veru predstavljaju („religiozna iskustva čovečanstva“, London: Fontana, 1971, str 538.).

Opet, Bernard Luis piše: „Nekad se govorilo, da je halifa bio na čelu države i crkve, u ulozi pape i cara u jednom. Ovaj opis u zapadnom i hrišćanskom smislu je pogrešan. Svakako nije bilo razlike između imperiuma and sacerdotiuma (carevine i sveštenstva) u hrišćanskom carstvu i nije bilo posebne crkvene institucije, ne Crkva, sa sopstvenim poglavarom i jerarhijom. Kalifata je uvek definisana kao verska funkcija, a glavni kalifov cilj bio je da sačuva nasleđe Poslanika i da sprovede Sveti Zakon. Ali halifa imao funkciju pontifika ili čak svešteničku … Njegov zadatak nije ni da izlaže niti tumači veru, već da je brani, podržava i štiti – stvara uslove u kojima njegovi podanici mogu da upražnjavaju dobar muslimanski život u ovom svetu i pripreme se za budući. I za to, on je morao da se stara o Bogo-danom Svetom zakonu u okviru granica islamske države, štiti ga i gde je to moguće, proširiti te granice, dok ne dođe punoća vremena kada će ceo svet biti otvoren za svetlost islama… „ (opus citatum., str. 138-139).

[5] Lewis, op. cit. , p. 72.
[6] Lewis, op. cit. , p. 143-144.
[7] Lewis, op. cit. , p. 139.
[8] Armstrong, Islam, New York: Modern Library, 2002, pp. 67, 68-69.
[9] Tikhomirov, Religiozno-Filosofskie Osnovy Istorii (The Religious-Philosophical Foundations of History) , Moscow, 1997, p.
[10] Craig, The Arab Christian, London: Mowbrays, 1992, pp. 57-58.
[11] Scruton, op. cit. , pp. 118-120.

Vladimir Mos (Vladimir Moss, rođen kao Anthony Moss 1949. u porodici britanskog diplomate), pravoslavni pisac. Dok mu je otac pedesetih godina prošlog veka službovao u Beogradu išao u srpsku školu. Diplomirao filosofiju i psihologiju na Oksfordu 1970, a doktorirao 1978. na Surrey University, Guildford. Londonskoj crkvi Moskovske patrijaršije pridružio se 1974, krajem iste godine postao čtec, a pravoslavno se krstio 1976.    

Izvor: Stanje stvari