Istorijski datum ili jedan čovek koji samo hoće da preživi

„Nemoj neko da laže da nije tako kad je tako“, objašnjava premijer nešto oko Kosova, uveravajući nas da je ova vlada postigla istorijski uspeh tokom pregovora u Briselu. Eštonova nas je pohvalila i rekla da će početak pregovora biti u januaru. A pročulo se i da je moguće da Dačić, Tači i Eštonova dobiju Nobelovu nagradu. Za mir, naravno. Srpski se premijer nasmejao komentarišući ovu glasinu i dodao da niko od njih troje nije radio za fotelju, slavu i tome slično. Kao i da ne veruje u tu mogućnost.

Ipak, „ovo je neviđen uspeh“, smatra on na sednici vlade. Sa ovom konstaticijom složili su se svi koji su mogli da se obrate javnosti. Od predsednika Republike koji je izjavio da u EU više nije lako kao ranije, ali da je opet lakše nego ako niste u Uniji. I predsednica Centra za spoljnu politiku Aleksandra Joksimović ovaj put je morala, kaže, da se složi sa ocenom srpskog premijera o istorijskom uspehu dana 17. decembra 2013. I mnogi drugi.

Šta je to što se desilo tog istorijskog utorka u Briselu, a da gotovo nikom od konzumenata vesti nije jasno zašto je istorijsko? Rečeno nam je da datum pregovora o pridruženju nećemo dobiti u decembru, nego u januaru. Više nema sumnje da ćemo se kad tad naći u EU.

Sedamnaestog dana zimskoga meseca decembra, prokurator Srbije konjanik Ivica Dačić… ne vredi. On se sam na svoj račun šali, šali se svesno, priča „narodnim jezikom“ svesno, zasmejava ove „intelektualne“ svesno, glumi blesavog čoveka vrlo svesno. I nije smešno, jer u toj njegovoj igri, glumi, ima nečeg što tužno podseća na onu priču o igraču koji izvodi vratolomije da što duže zabavi vladare, da zamajava, da odloži onaj trenutak kada će im dosaditi, a taj trenutak će značiti njegov kraj. Dovoljno lukav da ne bi znao da će i ovo, kao i mnogo toga što je već prevalio preko glave i živ ostao, proći – jer sve prođe, to je jedino izvesno – on igra svoju ulogu strpljivo, kao čovek bez izbora, ucenjena glava, onaj od koga se očekuje da padne s te žice po kojoj hoda.

Ima nečeg poštenog u tom samoizrugivanju tokom davanja izjava. Stavljajući masku klovna, ovaj obrazovan i bez sumnje inteligentan čovek koji je upao u zamku, batrgajući se ipak saopštava jednu istinu. Možda jedini na političkoj sceni, ovaj čovek s vrha vlasti a predodređen za odstrel, šalje snažniju poruku nego što bi imitacija opozicije ikad mogla da pošalje, i šalje je upravo tim govorom koji imitira idiota, nastupom pijanog pevača starih hitova, egzaltiranog do izbezumljenja saopštavača naših istorijskih pobeda. Sve manje je smešno.

I ako niko upućen i niko neupućen nije u stanju da shvati šta to prošli utorak čini istorijskim, verujem da svako može da shvati sledeću vest dnevnika – smene u SNS, čistke, akcije koje po energičnosti podsećaju na nekadašnju Sablju, iako bez posledica, ali taj rukopis neodoljivo podseća na one dane kada se gotovo svako pribojavao da priča telefonom o bilo čemu a da je u vezi s onim čije se ime ne spominje. Takođe, verovatno svako može da shvati naslove u novinama, slavlje zbog pobede SNS na izborima, svuda, najave vanrednih izbora…

Nije teško pogoditi šta bi se u slučaju raspisivanja vanrednih izbora desilo sa čovekom koji nas sa vrha vlasti zasmejava, vrlo uspešno jer nasedamo na njegovo izigravanje klovna i mislimo: „O, Bože, kakva budala“. Dvorska budala koja svojim gegovima otkriva istinu, čest motiv u dramama o kraljevima i ubicama, ovde se javlja kao manevar čoveka koji hoće da preživi.

Zanemarimo sada premijera kao političara koji mnogima nije po volji ali opstaje, između ostalog i zahvaljujući tome što nije budala. Neka padne, bacimo ga lavovima. Šta ostaje? Vanredni izbori na kojima će SNS, odnosno PPV pobediti sve i svuda, sve više podsećajući na Mila Đukanovića (stil, gestikulacija, usporen govor koji sluti na pretnju), a savetovan i od strane Bebe Popovića, doživećemo da ne samo što niko neće smeti da pisne javno. Neće smeti, što je već počelo da se dešava, da priča u krugu prijatelja. I šta onda? Koliko god takvo stanje bilo lakše za pregalnike u medijima jer ne moraju da brinu, kalkulišući za koga da se opredele i šta da pišu, za mnoge druge štetočine koje nemaju veze s javnošću i one večito uplašene koji nemaju nikakvu korist niti štetu od glasanja za PPV ali ga se boje – koliko god takvo stanje odgovaralo mnogima, gde mu je kraj? Pošto smo policijska, tačnije parapolicijska država izraziću se ovako: prema zakonima balistike, kad ispalite topovsko đule ono će pasti na zemlju onom brzinom i pod onim uglom kojima je poletelo put nebesa. A do tad, ništa.

Izvor: Balkan Magazin