Izbori i Kosovo ili glasati pametno

Krajem oktobra postalo je izvesno da će posle samo 18 meseci biti skraćen mandat sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, koji je izabran na vanrednim izborima od 3. aprila 2022. godine. Sledstveno tome, Vlada Srbije je 30. oktobra uputila predsedniku Republike obrazloženi predlog za raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje novih izbora za narodne poslanike, a 1. novembra je predsednik Republike doneo o tome i odgovarajući Ukaz. Ovo su čak četvrti vanredni parlamentarni izbori od kada je na izborima 2012. godine započela era vladavine Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera (vanredni izbori su bili 2014., 2016. i 2022., dok su redovni parlamentarni izbori bili jedino oni iz 2020).

Već ova činjenica dovoljno govori o prirodi „naprednjačke” vlasti, koja je tokom prethodnih 15 godina uspostavila u Srbiji jedan oblik cezarističke demokratije pod inostranim tutorstvom. Česta upotreba vanrednih izbora u potpunosti odgovara prirodi cezarističke demokratije – u kojoj se lični režim maskira demokratskom legitimacijom, koju pribavlja putem kontinuirane demagoške apelacije ka narodu. Opštenje između vlasti i naroda se pod ličnim režimima sa demokratskim ornatom najčešće vrši putem različitih oblika neposredne demokratije (referendum, narodna inicijativa), koji zamenjuju političke institucije uglavnom nepodnošljive ličnim režimima, zbog čega nakon njihovog kraja malo šta preostane u zemlji od političkih institucija.

Vanredni izbori 

Kada se institut raspuštanja (disolucije) parlamenta ne koristi kao „vanredni lek” kako bi se u parlamentarnom sistemu vaspostavila u jednom trenutku izgubljena harmonija između dva od tri faktora na čijoj harmoniji počiva parlamentarizam – biračkog tela, parlamenta i vlade – već se koristi kao „redovni lek” za potvrđivanje demokratskog legitimiteta jednog ličnog režima, tada vanredni izbori prestaju da budu instrument parlamentarne demokratije i postaju jedna vrsta plebicita. Tako se disolucija parlamenta od sredstva za jačanje autoriteta parlamenta, u plebiscitarnoj demokratiji pretvara u sredstvo za urušavanje njegovog autoriteta. Pritom, nepostojanje slobode medija, kontinuirano obaranje nivoa političke pismenosti birača i degradacija kvaliteta političkih programa, dodatno čine da se parlamentarni izbori pretvore u plebiscit. U takvim uslovima umesto da budu slobodna utakmica stranaka i njihovih programa, parlamentarni izbori se pretvaraju u izbor između nacionalne propasti i opstanka – pri čemu se nacionalna propast poistovećuje sa izbornim porazom vladajućih stranaka, a ne sa izborom nacionalno pogibeljne politike.

Ni jedan od razloga za raspuštanje parlamenta, koji bi mogao da se smatra uobičajenim i opravdanim iz ugla parlamentarizma, nije postojao u ovom trenutku u političkom životu Srbije da bi Vlada podnela predsedniku Republike obrazloženi predlog za raspuštanje Narodne skupštine. Niti je Vlada izgubila većinu u Skupštini, niti se može sa osnovanošću pretpostaviti da je sadašnji saziv Narodne skupštine izgubio podršku biračkog tela. Uz to, sadašnja vladajuća koalicija – zasnovana pre svega na dogovoru SNS-a i SPS-a – deluje u ovom trenutku stabilno, zbog čega „naprednjaci” nemaju razloga ni da posežu za tzv. preventivnim raspuštanjem parlamenta. Ovde se valja prisetiti da je pod Ustavom od 1990. godine Narodnoj skupštini Srbije u mnogo turbulentnijim političkim prilikama samo tri puta skraćivan mandat (1993, 2000. i 2003.), pritom prvi i poslednji put zbog razloga koje ustavna teorija smatra primerom klasične disolucije – zbog toga što je Vlada izgubila većinu u Skupštini (ovde).

Iz sadržaja Vladinog obrazloženja predloga o raspuštanju Skupštine, koje kao obavezno predviđa Ustav Srbije (čl. 109. st. 1), najbolje se vidi plebiscitarno-demagoška motivacije ove odluke. U obrazloženju koje je Vlada uputila predsedniku Republike, između ostalog, se navodi da bi „održavanje novih parlamentarnih izbora u postojećim okolnostima obezbedilo viši stepen demokratičnosti, smanjenje tenzija koje se stvaraju između suprotstavljenih opcija u društvu, odbacivanje isključivosti i govora mržnje i afirmisanje prava na slobodno iznošenje mišljenja i stavova o određenim političkim, ekonomskim i drugim pitanjima, uključujući i dalju afirmaciju evropskih vrednosti”. Zanimljivo je da je Vlada svoj predlog opravdala pozivanjem na zahtev koji su predsedniku Republike 11. septembra 2023. podneli predstavnici pro-zapadnih opozicionih stranaka i organizatori protesta „Srbija protiv nasilja”, tražeći od Aleksandra Vučića da vanredni parlamentarni i lokalni beogradski izbori budu održani do kraja ove godine (ovde, ovde).

Očekivanja Brisela

Iza načelne saglasnosti vladajuće koalicije i prozapadne opozicije oko vanrednih parlamentarnih i beogradskih izbora, stoje različite političke računice. Njih je dosta uspešno sistematizovao programski direktor CeSID-a Bojan Klačar. Po njemu Vučić računa da je još uvek najpopularniji političar i da stoga izborna lista pod njegovim imenom može da odnese „pobedu koja bi prouzrokovala dodatnu apatiju među opozicijom”. Uz to, on računa da opozicija „ne može za kratko vreme da se dobro organizuje i konsoliduje”. Ipak, Vučić se po Klačaru pre svega opredelio za vanredne izbore zato što je „procenio da se neće ništa bitno promeniti do proleća sledeće godine, a i da bi predupredio ako se ipak desi neki nepredviđeni događaj ili događaj van njegove kontrole koji bi mogao dodatno da oteža njegovu poziciju”. Po mišljenju direktora CeSID-a, razlikuju se nepredviđeni događaji koji povećavaju izborne šanse „građansko-leve” opozicije i „desnice”. Prvoj više „odgovara scenario u kome oni mogu da nametnu teme poput borbe protiv nasilja, korupcije, stanja demokratije”, dok „desnici” „više odgovara ambijent političke krize na Kosovu” (ovde).

Oko opravdanosti raspisivanja vanrednih parlamentarnih i lokalnih beogradskih izbora saglasni su ne samo vlast i prozapadna opozicija, nego – po svoj prilici, i kolektivni Zapad – jer, za razliku od ranijih vanrednih izbora, ovog puta izostale su kritike iz OEBS-a ili pojedinih zapadnih NVO zaduženih za „promociju” i „unapređenje” demokratije – da vanredni izbori isključivo služe jačanju vladajuće koalicije (ovde). Kada se ovome doda nedavno objavljeni Godišnji izveštaj EU o Srbiji za 2023. godinu – u kome su izostale iole ozbiljnije primedbe kada je u pitanju ispunjenost tzv. političkih kriterijuma koji se tiču obezbeđenja političkih sloboda u Srbiji (ovde) – tada postaje jasno da iz nekog razloga i kolektivnom Zapadu odgovara pauza u radu ovdašnje vlade u vidu vanrednih parlamentarnih izbora.

Ako ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo razlog zbog kojeg su kolektivnom Zapadu prihvatljivi u ovom trenutku vanredni parlamentarni izbori u Srbiji, znamo šta Evropska unija očekuje od Vlade Srbije koju bude izabrala nova skupštinska većina. To je obelodanila predsednica briselske „vlade” Ursula fon der Lajen i to u istom danu u kome je Vlada Srbije uputila predsedniku Republike obrazloženi predlog za raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje izbora za narodne poslanike. Predsednica Evropske komisije je izjavila da Srbija treba de facto da prizna „Kosovo” (ovde). Pod de facto priznanjem podrzumeva se sprovođenje tzv. Ohridskog sporazuma od 18. marta ove godine – koji je zapravo Aneks o implementaciji Sporazuma o normalizaciji odnosa Republike Srbije i tzv. Kosova (tzv. Francusko-nemački plan) koji je postignut u Briselu 27. februara ove godine (ovde).

Ukratko, a podsećanja radi, Sporazumom o normalizaciji odnosa od 27. februara predviđeno je:

1. Da će se Srbija i tzv. Kosovo „rukovoditi svrhom i principima utvrđenim u Povelji UN – posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje i zaštiti ljudskih prava i nediskriminacije”
2. Da će „obe strane međusobno priznati relevantna dokumenta i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, tablice vozila i carinske pečate”
3. Da se „Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji”
4. I najzad, da će realizacija obaveza iz ovog Sporazuma „dovesti do pravno obavezujućeg, sveobuhvatnog sporazuma za normalizaciju odnosa” (ovde).

Time što je istakla da implementacija navedenih sporazuma  ne trpi odlaganje, Ursula fon der Lajen je zapravo poručila šta će iz ugla kolektivnog Zapada biti glavni zadatak nove Vlade Srbije i kakva se dinamika u njegovoj realizaciji očekuje od strane Brisela. Ispunjavanje ovog zadatka dodatno je obezbeđeno time što je „normalizacija odnosa između Srbije i Kosova”, kako je pred Vučićem istakla predsednica Evropske komisije, „neophodan preduslov za evropski put” (ovde). A  pristupanje Srbije EU je programski je cilj broj 1 – ne samo svih ovih članica vladajuće koalicije, već i svih opozicionih stranka koje čine koaliciju „Srbija protiv nasilja”. O tome kako sam Aleksandar Vučić gleda na odnos Kosova i Metohije i evrointegracija Republike Srbije, kao i šta je za njega prioritetno u tom odnosu, najjasnije svedoči njegova izjava pred Ursulom fon der Lajen, „da Srbija na evropskom putu mora još mnogo toga da uradi”, ali „da su dve najveće prepreke za nas u ovom trenutku pitanje Kosova i Metohije i neuvođenje sankcija Ruskoj Federaciji”. Pritom je Vučić potvrdio da će Srbija izvršiti sve sporazume koji su zaključeni u procesu normalizacije odnosa sa tzv. Kosovom (ovde).

Kolonijalni uslovi

Ako je neodložna realizacija svih obaveza iz Sporazuma o normalizaciji odnosa Republike Srbije i tzv. Kosova (tzv. Francusko-nemački plan) i njegovog ohridskog Aneksa o implementaciji iz ugla EU najvažniji zadatak buduće Vlade Srbije – onda postaje jasno da je blagonaklon stav EU prema vanrednim izborima u Srbiji, podstaknut očekivanjem briselske administracije da će sadašnja vladajuća koalicija ove zadatke lakše ispuniti posle izbora – kada iza sebe bude imala svežu biračku podršku i kada bude sigurna da je sopstvenu partijsku „mašineriju” namirila za još četiri sigurne „budžetske” godine. Evropska unija, podjednako kao „naprednjačka” vlast, ali i prozapadna opozicija, plaši se ishoda parlamentarnih izbora koji bi bili raspisani nakon realizacije iz Sporazuma o normalizaciji odnosa Republike Srbije i tzv. Kosova i ohridskog Aneksa o implementaciji.

Pošto novija istorija pokazuje da u balkanskim kolonijalnim uslovima spoljnopolitičke zadatke najrevnosnije ispunjava „partner” koji za vratom ima političkog takmaca koji uživa podršku istih spoljnih centara moći – Zapadu bi odgovarao i relativno dobar izborni rezultat pro-zapadne koalicije „Srbija protiv nasilja”, a naročito njen uspeh na beogradskim izborima. Izborni rezultat ove koalicije treba da bude takav da ne dovede do pada sa vlasti garanta ispunjenja navedenih sporazuma o normalizaciji odnosa sa tzv. Kosovom, ali da može da izazove paniku u redovima „naprednjačke” koalicije – ne bi li je naterao na još veću kooperativnost prema zapadnim centrima moći. Jednom rečju, EU – kao predstavniku kolektivnog Zapada, odgovarao bi takav izborni rezultat u kome bi na izborima ubedljivu većinu odnele stranke koje nerešeno kosovsko-metohijsko pitanje smatraju, rečju Vučića, „preprekom” na bezalternativnom evropskom putu.

Tako bi EU i SAD obezbedili da Srbija u sledećem četvorogodišnjem mandatu ne samo ispuni sve obaveze iz Sporazuma od 27. februara i njegovog ohridskog Aneksa o implementaciji – već i da zaključi sveobuhvatni pravnoobavezujući sporazum o normalizaciji odnosa sa tzv. Kosovom, na šta se obavezala još daleke 2014. godine u tački 23. Pregovaračkog okvira Srbija-EU (ovde). Zaključenje takvog sporazuma tumačilo bi se od strane drugih država kao odricanje (derelictio) Srbije od  Kosova i Metohije, pa bi na osnovu toga tzv. Kosovo moglo da obezbedi pre svega članstvo u NATO paktu (ovde). Nakon toga bi svakako bilo otvoreno i pitanje održivosti sadašnjeg statusa vojne neutralnosti Srbije, što je glavni strateški cilj Zapada na Balkanu.

U takvoj situaciji potpuno je nacionalno kratkovido da srpske patriote koje se protive tzv. Francusko-nemačkom planu – čija bi potpuna primena dovela do trajnog i nepovratnog gubitka KiM – shvataju izbore od 17. decembra kao izbor između pojedinih političkih lidera i njihovih stranaka. Ako je cilj EU da nakon ovih izbora politički ojačaju sve one stranke koje Kosovo i Metohiju smatraju „preprekom” na putu ka EU – onda bi patriotski orjentisani birači morali da podrže one stranke koje se već mesecima javno protive tzv. Francusko-nemačkom planu, a koje pritom imaju realne šanse da pređu izborni cenzus. U ovom trenutku je od izuzetne važnosti da Skupština Srbije dobije snažan suverenistički pol, koji u jednom trenutku može da pruži presudan dopirinos da klatno srpske politike pretegne u pravcu njene resuverenizacije, a ne dalje kolonijalne desuverenizacije, između ostalog i tako što bi došlo do novog „prepakivanja” na srpskoj političkoj sceni. Pritom, resuverenizacija je nemoguća bez suspenzije pristupnih pregovora Srbije sa EU, odnosno njihovog ključnog pravnog instrumenta Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Posmatrano iz tog ugla, svako zalaganje za postizbornu političku saradnju (što ne isključuje tehničku saradnju oko izbornih uslova, ali je za tu saradnju uglavnom kasno) na bilo kom nivou vlasti sa koalicijom „Srbija protiv nasilja” koje bi dolazilo od strane pojedinih nacionalnih stranaka – predstavljalo bi doprinos daljoj desuverenizaciji Srbije – podjednako kao i politička saradnja sa „naprednjačkom” koalicijom. Jer, Kosovo se ne može braniti sa onima za koje je kosovsko-metohijsko pitanje prestalo da bude pitanje odbrane teritorije države Srbije i postalo pitanje zaštite ugroženih manjinskih prava lokalnih Srba.

Izvor: Novi Standard