Избори у Босни – правци и поуке

Нешто се чудно догодило са Босном у изборној ноћи, а посебно са Републиком Српском. Након дуге и прљаве кампање која је најављивала разна могућа сценарија дестабилизације, многи су страховали како ће изгледати судар великих геополитичких концепција на једном малом простору бременитом проблемима свих врста (од националних до социјалних). Како ће изгледати та ноћ бројања гласова, која је по свим савременим глобалистичким концепцијама идеална за отпочињање “више математике” која изборној утакмици обично даје по Запад очекивани резултат, без обзира како гласачи били расположени?! И хоће ли се зора дочекати на улицама …?

Али, догодило се нешто што нико није очекивао. Ноћ је била пре досадна него бурна, кандидати више уморни него напети, а изборни штабови вероватно и сами себи неуверљиви са селективним изборним узорцима које су саопштавали јавности. Да ствар буде чуднија и једни и други очи су упирали у ЦИК, као да не верују сопственим представницима на изборним местима. А када се, око три изјутра, пред камерама појавио Додик да објави како ништа са сигурношћу не може да објави, на Српску се спустила тишина. И та ТИШИНА остала је и сутрадан када је мање-више све постало јасно. Нигде слављеничке еуфорије, нигде славобитних изјава “победника”, нити вапаја “поражених” на нерегуларност и изборну крађу. Као да се, боже ме прости, радило о преговарачком а не о изборном процесу, у тој ноћи када су се бројали гласови. Истина, Тадић се огласио познатом “изборном” причом о сумњиво великом броју неважећих листића (овога пута преко 32.000), а Додик се јавно запитао како је неко могао гласати за Иванића, али то је више било тек реда ради. Уосталом, нека тема мора да замени све оне “лопове” и “издајнике” који су одједном нестали са дневног менија, бар док не почну приче о коалицијама.

Но, без обзира шта стоји иза неочекивано тихог изборног процеса (зрелост политичких елита сигурно није у питању) вероватно је да су грађани Српске задовољни оваквим развојем догађаја. И треба да буду, јер би било какве турбуленције, без обзира како би се завршиле, додатно ослабиле Српску као ентитет. А изборни резултати (чак и ако их је неко мало “избрушио”) указују на одређене тенденције у даљем развоју политичких догађаја, и поуке на које политички актери морају обратити пажњу. Најважније од њих обрадићемо у даљем тексту.

Општи показатељи

Укупна излазност бирача у Српској износила је 53,15 %, што је више него у Федерацији где је на изборе изашло 48,27 % уписаних гласача. Ово је вероватно последица веће мобилизације бирачког тела на чему је инсистирала опозиција, усмеравајући кампању на начин који је изборе профилисао према референдумском изјашњавању “за” и “против” Додика, што је проверена западна метода у нападу на лидерске странке.

У свим ентитетима победиле су националне странке, с тим што је победа ХДЗ-а Драгана Човића најубедљивија (преко 52 % ентитетског бирачког тела). Његов резултат као и фијаско СДП-а, Златка Лагумџије, показује да било какве грађанске опције немају шансе да озбиљно заживе у Федерацији.

Упркос фронта који је против њега створен и издашно финансиран од стране Запада, Додик је задржао место председника Српске, а његов СНСД остао најутицајнија странка у парламенту, највише захваљујући недвосмисленој подршци коју је добио од Владимира Путина. Ипак, тесна победа над једним осредњим политичким противником, кога су једва натерали да се прихвати кандидатуре, не даје му превише разлога за задовољство. Евидентно је да његова економска и социјална политика морају доживети озбиљне промене.

Опозиција у Српској и њени ментори могу бити задовољни и чињеницом да СНСД неће моћи самостално вршити власт а прављење коалиција, без обзира како Додик био вешт, сузиће његов маневарски простор.

Положај Републике Српске у оквиру БиХ и у окружењу

Победа Милорада Додика, као и најављене руске инвестиције у Српску које је чине независном од западног капитала два су стуба која гарантују очување Српске у изворном дејтонском формату. Томе у прилог свакако треба додати и јачање политичких позиција хрватског лидера Драгана Човића који ће представљати Хрвате у трочланом председништву БиХ и који се може сматрати истомишљеником Додика у односу према федерализацији Босне. Он добија на тежини чињеницом да је Хрватска сада чланица ЕУ и тиме што је она увек недвосмислено подржавала свој ентитет у Босни, чак и када је због тога трпела притиске.

Са друге стране, улазак у трочлано председништво Младена Иванића, човека који Западу доста дугује по разним основама, отвара сигурно простор за шпекулације око ширења федералних ингеренција на ентитете, посебно ако се гледа на дужи рок. Чињеница да он и Бакир Изетбеговић имају исте налогодавце сигурно није добра вест ни за Додика, ни за Српску. Са те стране не треба имати илузија да ће се Иванић понашати национално одговорно, али ни страховати да ће смоћи храбрости да се у ограничавање атрибута државности Српске упусти фронтално како се, рецимо, Вучић упустио у одрицање од Космета. Овде свакако не треба потценити ни трајну лоцираност Горана Свилановића, генералног секретара Савета за регионалну сарадњу, у Сарајеву.

Дакле, притисака на Српску ће и даље бити али компликована процедура доношења и спровођења политичких одлука предвиђена Дејтонским споразумом гарантује државну стабилност Српске све док Додик контролише Владу и парламент. Са друге стране не треба превише очекивати ни од његових најава референдума о самосталности, пре свега због евидентне неспремности Србије да на било који начин подржи овакав сценарио.

Ваља истаћи да државотворни стaтус Српске остаје и даље велика препрека успостављању „зелене трансфелзале“ која би практично повезала муслимане, од Босне до Турске.

Без обзира на све напред речено, оно што ће највише одредити будућност Додикове Српске јесте пројекат „Јужни ток“ и геополитички интереси Русије у овом делу Балкана.

Могућност преврата кроз „обојену револуцију“

Искуство Републике Српске, рачунајући и ове изборе, показало је да тзв. „обојене револуције“ нису свемоћне. Благовремена и синхронизована акција неколико фактора, открила је јавности главне плаћенике овог пројекта инсталисане у Српској крајем 2013. и њихову мрежу са политичарима и НВО сектором, као и правце њиховог деловања, па се од планираних активности, везаних за непризнавање изборних резултата, евидентно одустало.

Матична ћелија предвиђеног обојеног пуча, која је била на директној вези са београдским КАНВАС-ом, носила је звучно име „Слободна Република“, што је пажљиво одабран назив који циљним групама, са једне стране, имплицира Додиков режим као диктаторски а са друге указује на спремност да се иде до краја (кореспондира са већ препознатљивом подигнутом песницом, вешалима и слоганом „Готов је!“). Ћелија је по устаљеној методологији регистрована као НВО, а њен вођа Никола Дроњак прошао је сву неопходну обуку, која га је квалификовала за предвиђене активности. Међутим, суочен са мрежом огледала која је око њега постављена и „огољен“ у јавности деловао је пре комично него „револуционарно“.

Но, његов фијаско не би смео да завара и не треба се заносити мишљу да је идеја насилног обарања, или бар озбиљног слабљења, Додика овом методологијом дефинитивно напуштена. Напротив. Сва приопремљена кадровска и инфраструктура сачекаће другу, за њих повољнију прилику. Једна од карактеристика „обојених револуција“ јесте њихова флуидност. Када се једном инсталира „мрежа“ основни принципи деловања могу бити примењени било када и било где на простору који „мрежа“ покрива. Друга карактеристика је упорност. Може се покушавати колико год хоћете пута. Једног Николу Дроњка једноставно замените другим и чекате нову прилику. Док год има пара (а за те намене Запад их још увек има у кесама) биће и музике, а и „музичара“ какав је поменути Дроњак.

Отуда се на могућност изазивања усмереног бунта мора гледати као на сталну опасност по легално изабрану власт у Републици Српској.

Уместо закључка

Праву слику о резултатима избора у Босни и Српској стећи ћемо тек када се успоставе пост-изборне коалиције. Занимљиво је да Устав БиХ не лимитира време за које се морају формирати државна тела и органи, па се овај посао може отегнути у недоглед и поред пожуривања која се већ чују из ЕУ. Конципирана тако да буде протекторат Запада евидентно је да БиХ сигурно још дуго, а можда и никада неће моћи бити аутохтона држава. Евидентно је и то да време није афирмисало идеју мултиетничке Босне нити допринело враћању међу-националног поверења што се јасно види и из резултата ових избора. Отуда је Додикова победа, ма како тесна, веома значајна за заустављање даљег растакања српског националног бића.

Извор: Корени