Избори у Македонији српским погледом

Политика и људи који активно партиципирају у њој пречесто су склони драматизацији и предимензионирању процеса или догађаја којима иду у сусрет. Најчешће се то ради како би се појачао значај одлука које морају да се донесу и мобилисале присталице, као подршка за такав чин. Ипак, некада околности учине, да се и поред свих наслага медијских спинова, свакојаких претеривањa и дезинформација, неминовно осети значај који ће наше опредељење имати на судбину и будућност нас и наших најближих.

Није претенциозно рећи да су предстојећи ванредни парламентарни избори управо један такав тренутак, и то не само за припаднике српског народа него и за све грађане Македоније. Аргумената којима се може бранити, али и ојачати један овакав став има напретек.

Да кренемо испочетка. Српски народ, и овај који живи овде и васколики, је искрени пријатељ Македонаца и то смо много пута доказали током протеклих тридесет година. Србија је, наиме, једини сусед Републике Македоније који у том раздобљу према њој није никада истицао политичке аспирације, а камоли помагао некакве унутрашње сукобе, или „подстицао кризе“ у њој. На то сам поносан – и као Србин, и као патриотски настројен македонски грађанин, припадник своје нације на једној, и своје државе Македоније на другој страни.

Та „двострукост“ ми никада није сметала, напротив. Учио сам се јединству у разликама, оном што се може искусити у превазилажењу овакве, трагично наслеђене распетости. Лако је покварити, а тешко изградити и одржати складне односе на овом месту и у оваквим временима, посебно током претходних, више него бурних деценија дословно усијаних балканских проблема који, нажалост, још увек са собом носе ту подмуклу подривачку моћ и мржњу.

А предстојећи парламентарни избори управо су један такав тренутак могућности премошћавања свих тих наших разлика у заједничку корист. Једнако за све грађане и националне заједнице који живе у нашој држави. Сада се налазимо у новој тачки посматрања, на актуелном видиковцу једне, у сваком смислу, отворене и сасвим неизвесне ситуације. На прелазу из друге у трећу деценију 21. века, наша држава Македонија се налази у нимало завидном положају по свим параметрима којима се уобичајено мери квалитет живота у савременом свету.

Имамо, нажалост, највећи постотак становништва који живи у сиромаштву у читавој југоисточној Европи, више од једне трећине укупне популације. А највећи структурни проблем наше економије је дугорочна незапосленост, пре свега код младих, која у Македонији прелази преко 50 одсто, и код жена преко 40 одсто.  То све има за последицу да преко 25 одсто македонског становништва (од последњег пописа из 2002. године), а према подацима Светске Банке и ММФ-а, одлази одавде у иностранство, најчешће трајно.

Спољни дуг земље износи готово 70 одсто БДП-а, док већина грађана, не без разлога, сматра да су корупција и „клијентелизам“ (нетранспарентна политичко-медијска „размена“ између невидљивих патрона и њихових штићеника у јавности)  највећи социјални проблеми овог друштва. Уз то, треба констатовати и драматичан процес депопулације, а самим тим и озбиљан пад привредних активности у појединим регионима земље и њихову концентрацију на свега пар великих градова.

Полако постајемо полупразна и економски бесперспективна земља из које одлази свако ко има прилику за тако нешто. И то је стање ствари данас – дужни смо сви, поготово политичари и све стручне асоцијације да се активно и ефикасно позабавимо овим проблемима. Деструктивност вируса COVID-19 није узета у разматрање, пре свега због катаклизмичности предвиђања, али је она дефинитивно показала да је готово са светом какав смо знали и познавали.

Са друге стране, за протекле две деценије смо неколико пута били на ивици великих међуетничких сукоба (у којима Срби никада нису били актери), а усред смо перманентних политичких тензија. То је постала неизбежна карактеристика друштвеног амбијента у коме свакодневно живимо. Постали смо, умногоме, друштво међунационалног неповерења и сталне подозривости. И то мора да се под хитно мења.

Дошло је време да се сви заједно запитамо да ли је пут којим идемо добар и сврсисходан, уз осећај да сви заједно имамо огромну одговорност да нешто мењамо набоље – ако не због нас, онда због нашег потомства. А они сигурно не заслужују да им оставимо нестабилно и скоро па ванредно стање у каквом ми данас пристајемо да живимо. Њима је потребно нешто много боље, лепше и стабилније… Зато треба рећи и милион пута поновити, ако је потребно, да Срби нису никакав „македонски проблем“. То се показало и доказало много пута у протеклих тридесет година.

Македонија треба и мора да постане земља спајања, сарадње и разумевања између Грчке, Бугарске, Србије и Албаније, а не њихова вододелница, поприште или жртва. Не могу се срећа и перспектива било ког народа или државе на овим просторима градити на пројектима и плановима који подразумевају нечију дезинтеграцију, негацију или асимилацију. То је најважнија премиса било чијег стабилног опстанка на балканским међама. Ваљда нас је све заједно историја нечему научила, као и узајамни суживот. Макар то да међусобним сукобима и антагонизмима нећемо остварити никакав дугорочни интерес, већ да то можемо постићи искључиво кроз сарадњу, узајамно уважавање и међусобно поштовање.

Ми Срби, као аутохтона заједница на овим просторима, заинтересовани смо за сваку форму регионалних интеграција и сарадње, како на економском, тако и политичком плану. Зато, ко год буде желео да разуме ширину и значај овакве стратешке позиције (од интереса за све становнике Македоније без разлике) имаће у нама искрене и лојалне савезнике. У једном будућем, модерном и привредно повезаном „балканском Бенелуксу“ – који би можда настао по узору на искуства из прошлости – централне државе могле би да буду управо Македонија и Србија.

Зато избори који су пред нама захтевају наше конкретно и појединачно изјашњавање по свим фундаменталним стратешким питањима. Они сасвим сигурно неће бити само пука прерасподела политичке моћи и утицаја. Искрено се надам да ћемо заслужити онај дуго ишчекивани нови почетак, за опште добро свих учесника у историјским догађајима наше генерације.

Аутор је председник Демократске партије Срба у Македонији и посланик у Собрању Северне Македоније

Извор: Срби.мк