Izbori u Turskoj i energetska stabilnost Evrope

Rezultati parlamentarnih izbora koji su 7. juna održani u Turskoj stvorili su novu političku klimu u toj zemlji. Pobeda Partije pravde i razvoja, koja je nastupala kao glavna potpora predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, nije bila tako ubedljiva kako su očekivale njene vođe.

Ako sumiramo glasove koje je skupila opoziciona Narodno-republikanska partija, Partija nacionalne akcije i prokurdska Narodno-demokratska partija, onda vidimo da oni komotno mogu formirati vladajuću koaliciju.[1] Međutim, protivurečnosti između turskih nacionalista i Kurda, takav scenario čine malo verovatnim – u krajnjem slučaju, bar u ovom trenutku. Sa druge strane, pristalice Erdogana su skupile oko 41% glasova i taj rezultat im, po broju mesta u parlamentu, daje skoro duplo preimućstvo nad drugoplasiranom Narodno-republikanskom partijom Kemala Kiličdaroglua. To znači da je prilično prevremeno otpisivati Erdogana, priznatog majstora unutarpolitičkog manevrisanja i višepoteznih spoljnopolitičkih kombinacija. I premda je vlada Ahmeta Davutoglua (sadašnjeg šefa Partije pravde i razvoja) u skladu sa normama domaćeg zakonodavstva već podnela ostavku, ni jedu od varijanti nove konfiguracije vlasti za sada ne treba gubiti iz vida. U međuvremenu je Predsednik Erdogan zahvalio kabinetu Davutoglua i zamolio ga da “izvršava obaveze premijera do formiranja novog kabineta u nedelju izabranog parlamenta”.[2]

Uoči izbora je analitički Centar za međunarodne strateške analize (ISA), koji se nalazi u Luksemburgu ali ima tesne veze sa američkim političkim establišmentom, kao glavni problem koji sada stoji pred Turskom naveo “postojanje bezbrojnih izazova oko njenih granica”. “Ono što danas najmanje treba Turskoj – jeste slaba i podeljena vlada”, kaže se u izveštaju te organizacije.[3]

Veoma tačna ocena, imajući u vidu da je upravo turski faktor u velikoj meri danas ključan za formiranje nove arhitekture regionalne bezbednosti – kako vojno-političke, tako i energetske. I sa ove tačke gledišta, konfiguracija nove vladajuće koalicije u Turskoj jedva da može uticati na te projekte u kojima Ankara želi da uzme aktivno učešće. Zato što se oni kao prvo opiru na očuvanje u celini čvrste pozicije predsednika Erdogana, a kao drugo, na objektivan karakter nacionalnih interesa Turske koji joj diktiraju potrebu da sprovodi multivektorski spoljnopolitički kurs, sa osloncem, između ostalog, i na Rusiju.

Po tom pitanju posebna pažnja u skorije vreme će biti prikovana za realizaciju projekta “Turski tok”. I, kako pokazuje informacija obnarodovana 9. juna na konferenciji za novinare koju je održalo rukovodstvo OAO “Gazprom” u Moskvi na temu “Izvoz i povećanje pouzdanosti isporuka gasa u Evropu”, nema osnova za strahovanje po pitanju realizacije sporazuma, nezavisno od ličnosti novog (ili starog) šefa turske vlade. Kako je istakao zamenik predsednika uprave “Gazproma” Aleksandar Medvedev, u ruskoj kompaniji su uvereni u “odsustvo rizika” po izgradnji “Turskog toka”. Prema rečima Medvedeva, koncern je već potpisao sporazum sa privatnim uvoznicima gasa Turske, komercijalni sporazum sa turskom kompanijom Botas Petroleum Pipeline Corporation i međuvladin sporazum sa Turskom može biti potpisan do kraja juna 2015. godine.[4]

Pritom, trebalo bi imati u vidu da upravo Turska, kao i Nemačka, predstavlja najkrupnijeg uvoznika ruskog gasa. Konkretno, tokom 2014. godine gasovodom “Plavi tok” i Transbalkanskim gasovodom “Gazprom” je isporučio Turskoj 27,3 milijarde kubnih metara gasa. Nemačka je u istom periodu kupila od Rusije 40,3 milijardi kubnih metara gasa. Potom ide Italija (21,7), Velika Britanija (15,5) i Francuska (7,6).[5]

Da bi se priključili rusko-turskoj gasno-transportnoj infrastrukturi, kod evropskih potrošača je ostalo rezerve do kraja 2019. godine. Aleksandar Medvedev je u ime “Gazproma” ponovo potvrdio da posle 2019. godine i isteka važećeg sporazuma o tranzitu ruskog gasa u Evropu preko teritorije Ukrajine, evropski kupci gas mogu dobijati po tri maršrute. Prva je “Severni tok” – čiji kapacitet se u suštini koristi na polovinu zbog diskriminatorske pozicije (u odnosu na svoje potrošače) Evropske komisije. Drugi put je već sada maksimalno iskorišćena maršruta preko teritorije Belorusije. I na kraju, treći put je gasovod “Turski tok”. Prema ocenama stručnjaka, potrebe Evrope (bez Turske) za ruskim gasom mogu u bližem periodu iznositi otprilike 80-100 milijardi kubnih metara godišnje. Shodno tome, kapaciteti “Turskog toka” su razrađeni uz uzimanje u obzir ovih faktora. Na isporuke u Evropu se mogu priključiti tri od četiri kraka gasovoda, ukupnog kapaciteta 47 milijardi kubnih metara gasa godišnje.

Međutim, evropski partneri ne treba da zaborave da je, predlažući svima da igraju po pravilima Trećeg energetskog paketa EU, Brisel sam sebe prinudio da gradi odgovarajuće gasno-transportne kapacite od čvorišta na grčko-turskoj granici. U vezi sa “Južnim tokom”, “Gazprom” je nameravao da na sebe preduzme značajan deo troškova za ove namene. Međutim, EU je zapravo sebe postavila u poziciju poznate žene podoficira koja je sama sebe išibala – i zatražila je od “Gazproma” da se ne bavi pitanjima transporta. Sada će sami Evropljani morati da rešavaju ta pitanja na račun nacionalnih budžeta, antikriznih fondova EU i drugih izvora, i bez toga istanjenih u kriznim uslovima.

U nastaloj situaciji, svoju značajnu i nezavisnu reč treba da iznesu i zemlje jugoistočne i centralne Evrope. Na centralnoevropskom tržištu oko 70% potrebnog ruskog gasa ide preko tri države – Poljske, Slovačke i Mađarske. I zbog toga antiruske političke igre Brisela jače od svega udaraju baš po Varšavi, Bratislavi i Budimpešti.

A dalje u odgovarajućem spisku glavnih potrošača ruskog gasa idu Bugarska i Srbija – koje su se izgleda toliko zamrsile u sopstvenoj spoljnopolitičkoj orijentaciji da rizikuju da potpuno ostanu bez gasa.

Tako da se u ovom trenutku ocrtava sledeća slika. Turski birači su glasali za promene unutar svoje zemlje, ali na spoljnopolitičkom planu se interesi i prioriteti Ankare verovatno neće suštinski menjati. A evropske “usijane glave” ne bi trebalo da računaju na pukotine unutar rusko-turskog energetskog partnerstva. Bilo bi im pametnije da se bave sopstvenim problemima.

Šefovi zapadnih zemalja koji su se ovih dana okupili u Berlinu mogu da ne shvataju ovu poziciju. Međutim, čak i njihovi donedavni istomišljenici iz zemalja centralne Evrope priznaju očiglednost. Na primer to, da se “centar gravitacije ekonomske moći premešta u zemlje BRIKSA, to jest Rusiju, Kinu, Indiju, JAR i Brazil, koje danas imaju 56% udela u svetskoj proizvodnji, u njima živi 85% stanovnika kugle zemaljske. Pored toga, oni imaju 70% svetskih deviznih rezervi”, ukazuje se, između ostalog, u češkom časopisu Parlamentnilisty.cz.

I ne bi bilo zgoreg da zaključak koji iznosi ovo izdanje čuju i pristalice evroatlantizma u Srbiji i drugim zemljama regiona:

“G7 se pretvara u glavnu ideološku bazu zapadnog sveta u njegovoj borbi protiv Rusije i njenih saveznika iz formirajućeg političkog Istoka (to jest, zemalja BRIKSA). I jasno je da se danas bez vojno-političkog tandema Rusija-Kina, kome je Zapad udahnuo život zbog sopstvenih gluposti, ne može rešiti ni jedno ozbiljno međunarodno pitanje.

I sve dok ratničke govore protiv Rusije budu izgovarali jedni za drugim članovi kluba G7, a Obama i kompanija budu prizivali da se pojačaju sankcije protiv Rusije i razmeste rakete po evropskom kontinentu, događaće se demonstracije aktivista ne samo protiv rata, nego i protiv tog ujedinjenja koje u očima protestujućih – pa i svih razumnih ljudi – izgleda nepoželjno…”

______________________________________

[1] http://secim.aa.com.tr/indexENG.html

[2] http://www.fondsk.ru/news/2015/06/09/kabmin-turcii-podal-v-otstavku-33763.html

[3] http://www.isa-world.com/news/?tx_ttnews%5BbackPid%5D=1&tx_ttnews%5Btt_news%5D=104&cHash=518cd26ec943b487f07

[4]  http://www.rbc.ru/rbcfreenews/5576b7459a79471a24c3affe

[5] http://www.gazprom.ru/f/posts/29/787878/background-press-conference-2015-06-09-ru.pdf

Izvor: Fond Strateške Kulture